То је шума. И то је стаза. Дан је летњи, светлост раскошна. Сребрно поиграва по лишћу. Стазом корача жена. Жена је у црвеној блузи кратких рукава и лакој, ланеној сукњи. На ногама су јој патике. Коса боје пепела је везана у реп. Час испред, час поред, час иза жене трчкара пас. Пас је смеђ, клемпавих ушију. Мало се држи стазе, мало шмугне лево и десно, међу ниско растиње, или на неку од ужих, побочних стаза. Измакне па се врати. Све је мирно.
Добар
је то пас, мисли жена. Држи ме у покрету. Без њега тешко да бих макла. Добро је
за мене да се крећем. То ми је и доктор рекао. Мада, и ти доктори, кажу ти
нешто тек тако, колико да те откаче. Толико бих знала и без њега.
...
Из приче На стази (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
