Још петнаест корака. Још дванаест. Још седам. Још... Стопало застаје у ваздуху, лебди десетак сантиметара изнад тла. Десно. Лево је и даље на асфлату, носи тежину тела. Јара ми титра у очима.
Из аутомобила у пролазу, две девојке ми трубе, звижде, показују свака по средњи прст. Схваташ одмах, самосвесне, одрешите женске.
Група јапанских туриста не пропушта прилику. На мене се устремљују десетине фото-апарата, читав стељачки строј. Shot, shot, shot, одјекује безгласно. Ипак, остајем на ногама, тачније, оној једној. Левој.
Сада ме имају, заточеног у електронској меморији. Могу са мном да чине шта год хоће. Могу да ме обришу, ако им је тако по вољи. Могу да ме улепшају или унаказе у фотошопу, убаце где год им се прохте. У целини или деловима, већ према жељи и потреби. Моја је слика њихов роб, воде га са собом.
Из приче Иза угла (збирка Безглаво, приче о заглављеним људима)
