Roman Prikaza na dar. Objavljeno platonsko izdanje Besposličara . Na čitalačkom raspolaganju su vam zbirka priča Rastrojstva i Besposličari, štampano izdanje

недеља, 09. јун 2019.

Srpska administracija: uputstvo za mazohiste

Srpska administracija 
Korisničko uputstvo za mazohiste

Mazohistima, svaki susret sa srpskom administracijom može doneti vrhunsko zadovoljstvo.
Srpska administracija je i u svom starinskom, papirnatom obliku, bila haotična i mazohističkim sklonostima građana naklonjena. U svom osavremenjenom elektronskom vidu prevazišla je samu sebe, dostigavši izuzettno visok stepen brljivosti, a zlostavljanje građana je, uz stare, poprimilo i nove, elektronske oblike.

Programi ili ne rade, ili rade hirovito, sa neobjašnjivim bagovima i mušicama, ili odbijaju da sarađuju jedan sa drugim.
Osoblje je najčešće i samo zbunjeno. Ili, kao što je sa poreznicima uglavnom slučaj, siledžijski – sad ću da te ujedem, ojadim, izvređam,  izdevetam nastrojeno.
Poželevši da iskusim blagodeti Eprave, koje su nam podarili premijerka Brnabić i njen kabinetski kabare, do neba im hvala, reših se da odem mečki, tj. srpskoj administraciji na rupu. Htedoh, naivan, da sredim svoj e-sertifikat na ličnoj karti i postanem punovažno sertifikovani građanin.
Krenuh od kuće sa onom nelagodnošću koju izaziva sama pomisao na srpsku administraciju.
Prvo me išetaše od jedne, preko druge, do treće zgrade, ne bih li konačno stigao do mesta gde se, možda, sređuju sertifikati, sa sigurnošću to niko nije mogao da mi kaže.
Tamo, gužvanjac, kao u pošti na dan kad se isplaćuju penzije.
Dokopah se, posle izvesnog vremena, jednog upražnjenog boksa.
Tamo doznah da novi sistem odbija da išta ima sa starim ličnim kartama, izdatim 2011. godine, kao moja, makar one bile važeće do 2021.
Usledio je uobičajeni administrativni ping-pong, prebacivanje loptice, tj. mene, iz boksa u boks. Predadoh igru. Napustih poprište poražen, neobavljenog posla.
Kao svesni pojedinac, kome srpska administracija još uvek nije popila sav mozak, iako mu je iskidala poprilično živaca i pojela brdo vremena, zapitah se – zašto je to tako?
Dođoh do sledećih pretpostavki:
– Kako bi se ko dočepao države kao plena, tako bi, držeći se starog dobrog prava na pobedničku pljačku, „mangupima iz sopstvenih redova“ omogućio da maknu gomilu para sve „radeći“ na elektronskoj upravi. Brljotina se lepila na brljotinu.
– Država, kao brižna majka, udovoljava mazohističkim sklonostima svojih građana.
– E uprava, već po svojoj priridi, ionako ne pripada sirovoj stvarnosti u kojoj prebivaju izmoždeni i isceđeni građani, već virtuelnom svetu onih koji su državu zaposeli.
– I, ova je basarijanska, Srbija odavno egzistira van svake realnosti, makar ona bila i elektronska.