Roman Prikaza na dar. Objavljeno platonsko izdanje Besposličara . Na čitalačkom raspolaganju su vam zbirka priča Rastrojstva i Besposličari, štampano izdanje

петак, 26. април 2019.

Otkud nama vođe?

Svako malo, zasedne nam neki vođa, pa jaše li jaše.
Nije to tek sticaj okolnosti.
Još manje je to “mentalitet” za kojim se olako poseže.
Kvaka je u društvenoj strukturi.
Nemamo dovoljno snažnu a od države nezavisnu srednju klasu, koja bi zasnovala, razvijala i od autoritarnih pretenzija uspešno branila demokratske institucije.

Onima na vrhu društvene piramide demokratija ionako ne treba, samo im je smetnja.
Oni u donjem delu društva su daleko zainteresovaniji za socijalnu, nego za demokratsku državu. Od socijalne države imaju opiplji koristi, na demokratsku ionako ne mogu da utiču. Demokratska držav aim nešto znači samo u svom socijaldemokratskom obliku.
Autokratski sistemi mogu imati veoma značaju socijalnu komponentu, dok je demokratski mogu zanemariti (što je od trijumfa neoliberalizma slučaj), i time same sebe učiniti suvišnim u očima uskraćene većine.
Autokrata se, zapravo, toj većini i nudi kao neko ko će zastupati i braniti njene interese, interese obespravljenog „naroda“, nasuprot povlaštenim elitama.
Ovaj zov je veoma privlačan. I veoma uspešan. Bez obzira što je često čista prevara. Ko zanemari njegovu snagu, sam sebe osuđuje na političku jalovost.
Naša srednja klasa je uglavnom u javnim službama i previše zavisi od države koja joj je poslodavac.
Slobodne profesije nisu ni dovoljno brojne, ni dovoljno uticajne.
Naš preduzetnički sloj je tanak, na brzaka i u mutnim oklonostima stvoren,  bez istorijskoj kontinuiteta i društvene samosvesti, previše poslovno zavisan od poslova sa državom i raznoraznih pogodnosti koje država može dati ili oduzeti. Prvenstveni cilj mu nije da uredi državu već da se ušemi sa onima koji vladaju državnim resursima.
Naša srednja klasa, u mnogome skorojevićka, ima još jedan problem koji je čini politički neefikasnom. Sklona je političkom snobizmu, a snobizam, istina, godi sujeti ali je nedelotvoran.
Previše lako, sa omalovažavanjem, odbacuje želje, potrebe, strahove, predrasude nižih slojeva društva. I to joj se sveti. Prezirom prema nižima od sebe, zapravo jača autokratu i autokratiju.
Srednja glasa može, ali ne mora biti temelj, pogonoska snaga i uzdanica demokratije. Oseti li da, u krizama, gubi tlo pod nogama, okrenuće se i sama autoritarnim vođama i pokretima, kao u nemačkom nacizmu, na primer. Ili kao u Jugoslaviji pred raspadom, kada se upravo srednja klasa, ostevši se ugorženom, masovno priklonila nacionalizmima i raznela državu, dovevši do razaranja i krvoprolića.
I još jedna veoma važna napomena. Ni demokratija ni vladavina prava se ne mogu jednostavno uvesti, kao bilo koji drugi artikal, ili nametnuti, kao što se delovi srednje klase nadaju. ako im Ako im društvena struktura ne pogoduje, demokratske institucije se pretvaraju farsu. Postoji i politička ekologija. Ne opstaje svaki politički sistem na svakom staništu.
Uostalom, u prilici smo da se uverimo, ni članstvo u EU nije garancija demokrtatije i vladavine prava. To je nešto što se iznutra osvaja, ne nešto što se spolja nameće ili dobija na poklon.