U osnovi, ljudsko društvo je krhka tvorevina, čiji je opstanak neizvestan. Može se rasprsnuti usled unutrašnjih napetosti. Mogu ga razbiti udari spolja.
U osnovi, pojedinac je izgubljen bez društvenog okvira u kome se kako-tako snalazi. Izgubljenost rađa strah, strah rađa nasilje. Izbezumljen je jer više nema društvenog uma da ga vodi. Nema više ni putokaza koji bi ga usmerili, ni vrednosti koje bi mu bile uporište.
Koliko je društvena tvorevina krhka, iskusili smo devedesetih, kada se sve raspalo. Društvo u kome živimo se ni do danas od toga nije oporavilo. Možda nikada i neće.
U društvenom slomu, ljudi su kadri da počine svašta. I to smo iskusili. Ne izbija tada iz njih nikakva potisnuta „zverska priroda“ već se i sami, zajedno sa društvom, raspadaju.
U osnovi, pojedinac je izgubljen bez društvenog okvira u kome se kako-tako snalazi. Izgubljenost rađa strah, strah rađa nasilje. Izbezumljen je jer više nema društvenog uma da ga vodi. Nema više ni putokaza koji bi ga usmerili, ni vrednosti koje bi mu bile uporište.
Koliko je društvena tvorevina krhka, iskusili smo devedesetih, kada se sve raspalo. Društvo u kome živimo se ni do danas od toga nije oporavilo. Možda nikada i neće.
U društvenom slomu, ljudi su kadri da počine svašta. I to smo iskusili. Ne izbija tada iz njih nikakva potisnuta „zverska priroda“ već se i sami, zajedno sa društvom, raspadaju.
