Taman je žiri SRPSKE SARME okončao svoj težak posao, kad se u onom sitnočaršijskom glasilu zvanom Politika, obznanio Vladimir Postroj Se Tamo Kecmanović tekstom „Kritika srpskih kritičara“. Dobro je oslušnuti ton ovog teksta. Nabusit, nadmen, preteći, direktivan. To je glas razjarenog gaulajtera koji galami jer se stvari u njegovoj oblasti odvijaju mimo njegove volje.
Suštinski, između ovog gaulajtera u pokušaju i Đeneraličinih jurišnika, nema razlike. I jedni i drugi bi da uspostave kontrolu nad srpskom književnošću.
Samo što to Đeneraličini rade na veštiji, zaobilazniji način, a Kecmanović bi da svoju volju sprovodi drekom, siledžijski.
Bilo bi dobro da malo olade i jedni i drugi, Srbija je umorna od gaulajtera svake vrste. A srpskoj književnosti treba vazduha, da prodiše, ne kontrola.
Što se u Kecmanovićevom tekstu navedenog tiče, nije sporno da je Krste Popovski veoma dobar, zanimljiv i domišljat a zaobiđen, potisnut pisac. Ali nije jedini koji u ovoj književnosti vredi a prolazi ispod rđavo podešenih radara književne javnosti. To je ozbiljno i složeno pitanje književne recepcije, i njenih raznovrsnih uslovljenosti, i ne može se svesti na „daj da ja proguram sebe i nekog svog“ kako to Kecmanović, i ne samo Kecmanović, čini. Niti se drekom i galamom o tom pitanju može razgovarati da iole suvisao način.
Suštinski, između ovog gaulajtera u pokušaju i Đeneraličinih jurišnika, nema razlike. I jedni i drugi bi da uspostave kontrolu nad srpskom književnošću.
Samo što to Đeneraličini rade na veštiji, zaobilazniji način, a Kecmanović bi da svoju volju sprovodi drekom, siledžijski.
Bilo bi dobro da malo olade i jedni i drugi, Srbija je umorna od gaulajtera svake vrste. A srpskoj književnosti treba vazduha, da prodiše, ne kontrola.
Što se u Kecmanovićevom tekstu navedenog tiče, nije sporno da je Krste Popovski veoma dobar, zanimljiv i domišljat a zaobiđen, potisnut pisac. Ali nije jedini koji u ovoj književnosti vredi a prolazi ispod rđavo podešenih radara književne javnosti. To je ozbiljno i složeno pitanje književne recepcije, i njenih raznovrsnih uslovljenosti, i ne može se svesti na „daj da ja proguram sebe i nekog svog“ kako to Kecmanović, i ne samo Kecmanović, čini. Niti se drekom i galamom o tom pitanju može razgovarati da iole suvisao način.
