Načeli smo i ovu 2017. godinu, valjda ćemo sa njenim danima biti štedljiviji, da ne protrčimo i kroz nju kao da nas sto đavola goni.
Vrzmajući se, krajem prošle godine (kako je to čudno danas napisati: krajem prošle godine i kako će to prebrzo postati obično), po Muzeju nauke i tehnike, doživeh vremenski šok. Naiđoh na grupu srednjoškolaca kojima profesor objašnjava kako radi – pisaća mašina.
Da, pisaća mašina! Upravo na kojoj sam očukao dva romana, nekoliko radio drama i poprilično priča. Ona sa valjkom, mastiljavom trakom i polugom za prelazak u novi red, ona kojoj su tipke umele da se zamrze kada čovek, u spidu imaganicije, kuca prebrzo, pokušavajući da stigne munjevito izmičuću misao.
Papir se tada kupovao i na komad, ne samo na risove. Kucalo se na peliru. Bio je jeftiniji i tanji, zgodan za više primeraka između kojih se umetao indigo (zna li još iko šta je indigo). Postojao je i bankpost, bio je deblji, skuplji, imao je vodeni znak i služio za, onako, svečanije potrebe.
Tada, poražen, shvatih da su i mene samog mogli da postave za tu mašinu, kao muzejski eksponat, sa natpisom: „Pisac piše na pisaćoj mašini, osamdesete godine dvadesetog veka“.
Strašno. Previše promena za jedan ljudski život.
Vrzmajući se, krajem prošle godine (kako je to čudno danas napisati: krajem prošle godine i kako će to prebrzo postati obično), po Muzeju nauke i tehnike, doživeh vremenski šok. Naiđoh na grupu srednjoškolaca kojima profesor objašnjava kako radi – pisaća mašina.
Da, pisaća mašina! Upravo na kojoj sam očukao dva romana, nekoliko radio drama i poprilično priča. Ona sa valjkom, mastiljavom trakom i polugom za prelazak u novi red, ona kojoj su tipke umele da se zamrze kada čovek, u spidu imaganicije, kuca prebrzo, pokušavajući da stigne munjevito izmičuću misao.
Papir se tada kupovao i na komad, ne samo na risove. Kucalo se na peliru. Bio je jeftiniji i tanji, zgodan za više primeraka između kojih se umetao indigo (zna li još iko šta je indigo). Postojao je i bankpost, bio je deblji, skuplji, imao je vodeni znak i služio za, onako, svečanije potrebe.
Tada, poražen, shvatih da su i mene samog mogli da postave za tu mašinu, kao muzejski eksponat, sa natpisom: „Pisac piše na pisaćoj mašini, osamdesete godine dvadesetog veka“.
Strašno. Previše promena za jedan ljudski život.
