Nekada se u igralo u visoke književne uloge.
Sada se uglavnom igra na sitno, bez previše rizika. Ne smera se ni previše daleko, ni previše visoko. Pisci se drže onog:
„Nisam vila da zbijam oblake,
Već književnik da gledam preda se.“
Setimo se kako Džojs završava Portret umetnika u mladosti. Danas bi se retko ko usudio da sebi postavi takav cilj. Bojimo se „pretencioznosti“.
Ako je književnost društveno skrajnuta, pisci su i sami umnogome tome doprineli.
Sada smo došli do kraja tog procesa. Postoje samo dve mogućnosti. Ili će književnost povratiti svoj ljudski i društveni značaj, ili će nestati.
Vreme je da se ponovo podigne ulog.
Na izmaku je epoha neoliberalne beznačajnosti. Dolazi nešto novo, drugačije, sa drugačijim izazovima.
Sada se uglavnom igra na sitno, bez previše rizika. Ne smera se ni previše daleko, ni previše visoko. Pisci se drže onog:
„Nisam vila da zbijam oblake,
Već književnik da gledam preda se.“
Setimo se kako Džojs završava Portret umetnika u mladosti. Danas bi se retko ko usudio da sebi postavi takav cilj. Bojimo se „pretencioznosti“.
Ako je književnost društveno skrajnuta, pisci su i sami umnogome tome doprineli.
Sada smo došli do kraja tog procesa. Postoje samo dve mogućnosti. Ili će književnost povratiti svoj ljudski i društveni značaj, ili će nestati.
Vreme je da se ponovo podigne ulog.
Na izmaku je epoha neoliberalne beznačajnosti. Dolazi nešto novo, drugačije, sa drugačijim izazovima.
