Obrni-okreni, nema prisnijeg dodira sa tekstom od pisanja rukom. Od ispisivanja redova i redova dok šaka ne zaboli, prsti ne utrnu. Uz neizbežnu teskobu pred belinom papira.Među starim papirima nailazim na neispisan blok, u linijama, u čijem zaglavlju, na svakoj strani, stoji: Preduzeće za proizvodnju kartonske ambalaže i papirne konfekcije „Avala-ada“ DD Beograd. Sasvim levo je slovo a u plavom pravougaoniku. U dnu strane su crteži kutija, koverata, beležnica.
Blok je nekako sačuvan iz pradavnih vremena, onih pre najpre ratnog a zatim tranzicionog potopa.
Poziva da ga ispunim.
Obrni-okreni, nema prisnijeg dodira sa tekstom od pisanja rukom. Od ispisivanja redova i redova dok šaka ne zaboli, prsti ne utrnu. Uz neizbežnu teskobu pred belinom papira.
Obrni-okreni, nema sigurnijeg čuvanja od papira. Rukopis moraš da uništiš, da ga pocepaš ili spališ. Elektronski zapis se lakše uklanja. Dovoljno je jedno, smerano ili neoprezno, delete i gotovo. Aš, nestalo. Pojela maca. Ili zaboraviš da napisano sačuvaš, i to se zbiva. Ili ga zaturiš u neki folder, nikako da nađeš gde. Ili pukne disk. Ili sve proždere kakav virus koji smo, elektronski promiskuitetni, skloni tumaranju po mreži, zapatili ko zna kad i ko zna gde. Da ne pominjem magnetne oluje i slične grozote.
Prihvatam prigovor: bilo bi dosledno da je ovaj zapis ostao na papiru, ali, eto, čovek je slabo, povodljivo, nedosledno biće.
A i kompjuter me nešto popreko, podozrivo gleda.
„Evo me, Hale, evo“, žurim da ga umirim pre nego što mi napravi neku nezgodnu zvrčku.
