Objavljeno u Danasu, 5. aprila 2016, link: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/predizborni_upitnik_za_kulturu.46.html?news_id=318458
Bliže se izbori. Stranke i koalicije su se bacile u lov na birače. Nema šta neće obećati, obećanja bar ništa ne koštaju, samo da se domognu još kojeg glasačkog listića.
Izjašnjavaju se o svemu i svačemu, od geostrateških sudbonosnica do lokalnih začkoljica. Kulturu, međutim, odreda zaobilaze. Nije im zanimljiva, glasove, ubeđeni su ne donosi.
Možda i, sasvim iskreno, ne primećuju da kultura uopšte postoji, uprkos tome što se lično, i stranački, sasvim lepo snalaze i bez tog suvišnog, zamarajućeg fenomena. I u vanizbornim okolnostima (ako kod nas vanizborne okolnosti još uvek postoje) hvataju tutanj od kulture kao od kakve opake zarazne bolesti, taman posla da se njome i u kampanji bave.
Ipak, postavimo, nekoliko pitanja prezauzetim i užurbanim učesnicima izborne trke. Koliko da kampanja ne prođe u (ne)kulturnom muku.
Dakle, očekujemo od stranka, koalicija i stranačkih privezaka da odgovore na sledeća pitanja:
Koliki postotak budžeta ćete odvojiti za kulturu? Hoćete li mrdnuti od jadnih nula zapeta nešto malo?
Kako ćete raspoređivati izdvojena sredstva? Po kojim kriterijumima, kakvim mehanizmima, koliko javno, uz kakvo učešće onih koji kulturu stvaraju?
Hoćete li preći sa sadašnjeg jednogodišnjeg na, kulturnim i umetničkim poduhvatima primerenije, višegodišnje (recimo, pretogodišnje) finansiranje? Kultura ne živi i ne stvara se od danas do sutra, ni od godine do godine.
Hoće li finansiranje biti predvidivo, blagovremeno, stabilno i dovoljno?
Hoćete li obavezati elektronske medije da deo svog programa posvete sadržajima iz kulture i urede ih na primeren način, u saradnji sa onima koji kulturu stvaraju? Frekvencije su javno dobro i oni koji ih koriste su dužni da potpomognu javni interes, a kultura je javni interes od prvorazrednog značaja.
Kako ćete onemogućiti stranačko kadriranje u ustanovama kulture? Kako ćete otvoriti prostor za delovanje najpozvanijih i najupućenijih, ne najposlušnijih i najpodobnijih?
Hoćete li otkup knjiga za biblioteke podići na zaista ozbiljan nivo i time pomoći netržišna a estetski i spoznajno značajna izdanja?
Kako ćete pomoći obnovu knjižara po Srbiji?
Šta ćete učiniti za predstavljanje naše kulture u inostranstvu?
Kako ćete rešiti probleme samostalnih umetnika? Hoćete li im omogućiti da se leče i odu u penziju? Hoćete li im otpisati dugove koji nisu nastali njihovom krivicom? Hoćete li obezbediti redovne uplate doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje ovoj veoma ranjivoj kategoriji, čiji su prihodi mali, neredovni i nesigurni?
Kako ćete pomoći egzistencijalno ugroženim umetnicima?
Hoćete li menjati postojeći Zakon o kulturi? I šta ćete promeniti?
Hoćete li uvesti poreske olakšice za donacije posvećene kulturi, kao što se to u zemljama koje drže do sebe radi?
Ko je vaš kandidat za ministra kulture? Šta ga preporučuje za tu veoma odgovornu dužnost?
Hoće li vam kultura biti državni prioritet prvog reda ili ona poslovična poslednja rupa?
Jeste li svesni da je kultura ono polje na kome možemo ravnopravno da se ponesemo sa ekonomski, vojno i politički daleko moćnijima od nas?
Jeste li svesni da je zemlja bez kulture tek teritorija?
Eto nekih od pitanja za punonadežne kandidate.
Hoće li iko išta odgovoriti?
Čak i ako odgovori izostanu, pitanja su tu, a i ćutanje je veoma rečito.
Bliže se izbori. Stranke i koalicije su se bacile u lov na birače. Nema šta neće obećati, obećanja bar ništa ne koštaju, samo da se domognu još kojeg glasačkog listića.
Izjašnjavaju se o svemu i svačemu, od geostrateških sudbonosnica do lokalnih začkoljica. Kulturu, međutim, odreda zaobilaze. Nije im zanimljiva, glasove, ubeđeni su ne donosi.
Možda i, sasvim iskreno, ne primećuju da kultura uopšte postoji, uprkos tome što se lično, i stranački, sasvim lepo snalaze i bez tog suvišnog, zamarajućeg fenomena. I u vanizbornim okolnostima (ako kod nas vanizborne okolnosti još uvek postoje) hvataju tutanj od kulture kao od kakve opake zarazne bolesti, taman posla da se njome i u kampanji bave.
Ipak, postavimo, nekoliko pitanja prezauzetim i užurbanim učesnicima izborne trke. Koliko da kampanja ne prođe u (ne)kulturnom muku.
Dakle, očekujemo od stranka, koalicija i stranačkih privezaka da odgovore na sledeća pitanja:
Koliki postotak budžeta ćete odvojiti za kulturu? Hoćete li mrdnuti od jadnih nula zapeta nešto malo?
Kako ćete raspoređivati izdvojena sredstva? Po kojim kriterijumima, kakvim mehanizmima, koliko javno, uz kakvo učešće onih koji kulturu stvaraju?
Hoćete li preći sa sadašnjeg jednogodišnjeg na, kulturnim i umetničkim poduhvatima primerenije, višegodišnje (recimo, pretogodišnje) finansiranje? Kultura ne živi i ne stvara se od danas do sutra, ni od godine do godine.
Hoće li finansiranje biti predvidivo, blagovremeno, stabilno i dovoljno?
Hoćete li obavezati elektronske medije da deo svog programa posvete sadržajima iz kulture i urede ih na primeren način, u saradnji sa onima koji kulturu stvaraju? Frekvencije su javno dobro i oni koji ih koriste su dužni da potpomognu javni interes, a kultura je javni interes od prvorazrednog značaja.
Kako ćete onemogućiti stranačko kadriranje u ustanovama kulture? Kako ćete otvoriti prostor za delovanje najpozvanijih i najupućenijih, ne najposlušnijih i najpodobnijih?
Hoćete li otkup knjiga za biblioteke podići na zaista ozbiljan nivo i time pomoći netržišna a estetski i spoznajno značajna izdanja?
Kako ćete pomoći obnovu knjižara po Srbiji?
Šta ćete učiniti za predstavljanje naše kulture u inostranstvu?
Kako ćete rešiti probleme samostalnih umetnika? Hoćete li im omogućiti da se leče i odu u penziju? Hoćete li im otpisati dugove koji nisu nastali njihovom krivicom? Hoćete li obezbediti redovne uplate doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje ovoj veoma ranjivoj kategoriji, čiji su prihodi mali, neredovni i nesigurni?
Kako ćete pomoći egzistencijalno ugroženim umetnicima?
Hoćete li menjati postojeći Zakon o kulturi? I šta ćete promeniti?
Hoćete li uvesti poreske olakšice za donacije posvećene kulturi, kao što se to u zemljama koje drže do sebe radi?
Ko je vaš kandidat za ministra kulture? Šta ga preporučuje za tu veoma odgovornu dužnost?
Hoće li vam kultura biti državni prioritet prvog reda ili ona poslovična poslednja rupa?
Jeste li svesni da je kultura ono polje na kome možemo ravnopravno da se ponesemo sa ekonomski, vojno i politički daleko moćnijima od nas?
Jeste li svesni da je zemlja bez kulture tek teritorija?
Eto nekih od pitanja za punonadežne kandidate.
Hoće li iko išta odgovoriti?
Čak i ako odgovori izostanu, pitanja su tu, a i ćutanje je veoma rečito.
