BY BS · 05.04.2015.
Србољуб Илић, архитекта
Не тако давно завршио се, у том тренутку, највећи процес заваривања у Европи, и свечано је отворен мост на Ади. Тада, врло критикован што од опозиције што од стручне јавности, а сада већ увелико нефункционалан , скуп и заборављен. И таман кад лаковерно помислите да не може да нам буде горе, политичари нас увек изненаде и докажу супротно. Опште је познато да је понављање мајка сваког учења, али оно што ми не капирамо јесте да то понављање служи отклањању грешака, а не увеличавању истих.
Наиме, горе поменута „жирафа“ је била велики промашај. Узалуд су стручњаци указивали на проблеме и нелогичности око новопројектованог моста. Њих изгледа ионако нико не слуша већ дуже време. Направљене су почетничке грешке, од тога да се мост налази на једном од најширих делова Саве, да прелази преко три воде (Чукаричког рукавца, Саве и зимовника), да је колски и шински саобраћај у истом нивоу (што изискује ширину од 45м и укрштање те две врсте саобраћаја) до тога да због свог дизајна захтева прилазнице које коштају малтене као и сам мост. Да ствар буде још трагикомичнија, конкурс је дефинисао само мост, а не и прилазне саобраћајнице, те је мост почео са изградњом, а да нису знали како ће се он наставити на обалама. И онда је кренуло лицитирање цифара. Почели су са 118 милиона па се та цифра дуплирала па триплирала и на крају се и не зна колико нас је коштала та чудовишна животиња.
Е сад замислите све горе наведено само 5 пута веће, скупље, ружније. То ћемо добити оваквим Београдом на води. У развијеним земљама, капитални пројекти се раде годинама. Имају десетине ревизија, дебата, па тек кад су све недоумице отклоњене, они се – стављају у ФИОКУ и чекају повољан тренутак, инвестицију, када ће кренути у реализацију. Јер свака грешка на папиру (или у компјутеру) је вишеструко јефтинија од оне на градилишту. Примера ради, Американци су пројектовали своју нову амбасаду у Београду три и по године, да би је саградили за око годину и по дана. Пројекат и план служе да би извођење прошло са што мање потешкоћа. Али ми то изгеда никако да схватимо.
Ми крећемо да градимо нешто, на најлепшем и највреднијем делу Београда, на основу некаквог приказа! Крше се сви досадашњи прописи, измишљају се нови планови и праве макете. Укратко да појасним, постоји документ на основу кога је дефинисан развој града и некаква правила зидања – Генерални урбанистички план (ГУП), из 2008. Такав документ се може сматрати „Урбанистичким уставом“, као што је то навео архитекта Драгољуб Бакић. Са друге стране, постоји Просторни план подручја посебне намене (ППППН), који дефинише, као што му и име каже, просторе посебне намене, односно објекте од посебног значаја као што су војни објекти, аеродроми, хидроелектране, итд – што овде свакако није случај. Е сад, власти поништавају ГУП и потурају ППППН који су направили на основу дотичне макете. При том, ни та макета не значи да је 100% тачан приказ. Наиме, како архитекта Бојан Ковачевић наводи у интервјуу за „Време“: „Погледајте тачку 46.2. одговора на примедбе ППППН, где је одбачена примедба на боју реке на макети под образложењем да макета никад није била предмет просторног плана. Дакле ту се каже да ППППН нема везе са макетом иако је ОН прављен на основу макете“ ?!?
Ово све више почиње да личи на ону рекламу, када клинац покушава да убаци коцку кроз округлу рупу, па кад увиди да не иде, дохвати чекић и реши проблем. Силује се нешто, изгледа, само због неизвесности дужине периода владања. Прочитао сам негде да су Београд на води окарактерисали као Потемкинова села, и ја бих волео да је тако. Волео бих да су ово кулисе које ће моћи брзо да се расформирају, али нажалост за ову демонтажу, требаће нам нешто више од гедора и шрафцигера. У овом случају последице остају трајне, као и код сваког силовања.
Нема сумње да Београд треба да сиђе на реке, јер је и сам Корбизје констатовао да је Београд – град на најлепшем месту. Али не на овакав начин, не на силу. Не треба да се мења и поништава све што се годинама проучавало, планирало (Урбанистички план, студија високих објеката и сл). А поготову не треба да се мења за потребе приватног инвеститора. При том, уговора са инвеститором још увек нема, а градоначелник изајвљује да ће се о Уговору расправљати кад се он потпише. Па шта има да се расправља о потписаном Уговору, о завршеној ствари?
И опет ти досадни стручњаци, који су цео свој живот посветили науци и стварању овог града. Шта они знају? И шта не разумеју, то ће градоначелиник да им објасни. Стручњаци просечних година између 65 и 70 (чланови Академије архитектуре Србије, као и чланови Српске академије наука и уметности) указују на неке почетничке грешке, али нажалост нико их не чује. Овде се првенствено не ради о личном утиску – да ли се неком нешто свиђа или не, овде је реч о техничким проблемима који ће се неминовно јавити. А математика је једноставна.
За потребе толико корисног простора (око 1.800.000 м²) потребно је око 35.000-40.000 паркинг места. За толико места потребно је саградити 88 гаража као што је “Пионирски парк“. Поред тога, не зна се како ће и одакле ће се снабдевати толики простор струјом и водом. Како ће се регулисати отпадне воде, и шта ће се десити са подземним водама када се сазидају објекти? Шта ће бити са саобраћајем, који је ионако већ у колапсу? У документу „Стратегија заштите од пожара“ који је Влада донела 2012, се наводи да је општа оцена стања у области заштите од пожара -незадовољавајућа. У одељку „Заштита од пожара у вишеспратним стамбеним и стамбено-пословним објектима“, констатован је недовољан број возила за рад на висини, као и недовољан капацитет јавне водоводне мреже, па се поставља питање како ћемо гасити пожаре у таквим објектима?
Поред тога, ко нама гарантује да инвеститор неће да започне изградњу и у једном тренутку схвати да је изгубио интерес, покупи се и оде. Шта ће се онда десити? Београд је пун таквих примера, а најсвежији је дотични мост преко Аде. Наиме, он као део Унутрашњег магистралног полупрстена (УМП-а), је требало да скрене у тунел који би се пробио кроз Сењачко брдо, али због недостатка инвестиција, само је угрозио Топчидер и наставио се на Раковачки друм. Што је наравно још више обесмислило већ довољно бесмислен пројекат. То сад може исто да се деси и са Београдом на води, само ће, сразмерно, имати много веће последице.
Што се естетике тиче, кажу да о укусима не треба расправљати, али… Поражавајућа је чињеница да ће ово чудо на води заклонити целокупну панораму садашњег Београда. Објекти који су презентовани немају никакве карактеристике овдашње архитектуре. Да нема Београда у наслову пројекта, лако би могло да се закључи да се ради о неком другом, модерном граду, који и нема баш неку велику историју као наш Београд. Више се неће видети Саборна црква, Калемегдан, а Мештровићев Победник ће постати патуљак на шибици.
Све ово ми делује као да желимо да направимо за националну компанију савремени прекоокенаски путнички авион, а не да немамо контролу лета и писту, него нисмо направили ни приступни пут. И поврх свега, авион националне компаније, ћемо офарбати у зелено, иако та боја нема никакве везе са нашим националним обележјем.
Са економске стране, пројекат ми делује у најмању руку нелогичан. Просечна квадратура по становнику тог простора износи око 41м², што доводи до тога да ће просечан стан имати око 150м². Са ценом од 2000 Еур/м² и званичном просечном месечном платом од око 400 Еур, тешко да ће наши грађани моћи себи да приуште тај луксуз. С друге стране, они који буду имали новца да то купе, вероватно ће тај простор користити само током одређеног периода у току године, па долазимо да закључка да ће то бити град духова. А за узврат, Београд ће дати свој најлепши део. Ово се већ дешава на неколико локација у свету, довољно је само се мало информисати (нпр. Ванкувер, Калгари и сл).
Истина, ту имамо још и 700.000м² пословног простора. Али одмах након тога, следи питање, а шта ће нам то?! Толико пословног простора већ стоји неискоришћено, а ми хоћемо да градимо још. Опет, кад погледате у свету, тамо све више и више пословног простора стоји празно. Јер коме треба канцеларија у овакво доба дигитализације. Мала и средња предузећа (која иначе треба да буду замајац развоја једне земље), све мање и мање имају потребе за пословним простором. А и логично, ко ће да иде у канцеларију, кад може да ради у парку, код куће на тераси или на плажи. Истина, постоје и даље велике корпорације које изискују велики канцеларијски простор, али то не треба да се дешава у центру града, већ на његовој периферији.
И након свих ових чињеница које су доступне на пар кликова у Гугл претрази, оно што мене највише забрињава је наше стање ума. То може да се види у чињеници да хоћемо да градимо тржни центар, и то, замисли – највећи на Балкану. Оно што боли јесте чињеница да смо ми део Европе, а не Америке/Емирата (то му у овом случају дође исто, само лепше упаковано да ми лакше прогутамо). Ми имамо традицију, културу, ма колико све то изгледало бедно у последње време. Народно позориште је и поред свих ријалитија и сличних срања и даље пуно. Наши студенти и даље освајају награде по иностранству. Па што онда да градимо највећи шопинг центар? Зашто се не гради највеће позориште, музеј или објекат јавне намене, који би био доступан студентима за истраживање и развијање. Опет, није Београд једини који покушава да оживи атрактиван, а запуштен део града. Тренутно, Хамбург спроводи врло сличну акцију са својом луком. Али за разлику од нас, главни објекат им је – филхармонија. Обејкти који се тамо налазе су такође модерни, али врло лепо уклопљени у дух Хамбурга. Па зашто не можемо да се угледамо мало на њих. И код њих се касни са роковима, и код њих се пробијају буџети, али важно је да се уради права ствар. А ми много жртвујемо за погрешну ствар, или неку сулуду амбицију појединца.
Нико не доводи у питање да Београд треба да се спусти на реку, то је штавише, и императив у погледу развоја града. Али не овако, по сваку цену, не на силу.
Извор: Београдски синдикат
