Razlika između teroriste i atentatora je suštinska. Atentator cilja određenu ličnosti (ili ličnosti) koju, iz ideoloških, društvenih, nacionalnih, verskih ili drugih razloga, smatra odgovornom za zlo, onako kako ga atentator, s pravom ili ne, vidi. Ili koju smatra veoma važnom, ako ne i ključnom za funkcionisanje sistema koji doživljava kao naopak i koji bi da sruši ili promeni.
Atentator se nada, ponovo s pravom ili ne, da će fizičko uklanjanje određene ličnosti (ili određenih ličnosti) dovesti do izmene sistema ili makar značajnih promena u njegovom funkcionisanju.
Terorista, međutim, ne individualizuje. Za teroristu ne postoji, ili je nebitna, razlika između krivih i nevinih, makar tu krivicu i nevinost sam određivao, po nekim sopstvenim kriterijumima. Cilj terorističkog napada je što veći broj žrtava, bez obzira na njihovu društvenu moć i ulogu. I predsednik države i kakav čistač su podjednako leigtimna meta. Pre će čak udariti po bespomoćnima nego po moćnima, izloženiji su.
Svakako da, recimo, ljudi koji metroom idu na posao ne poseduju iole značajnu moć niti donose odluke važne za funkcionisanje sistema.
Teroristi računaju i na što veći medijski odjek svojih akcija tako da nastoje da one budu što spektakularnije, a to znači što krvavije.
Teroristima je namera da poseju što veći strah i tim strahom parališu i slome sistem ili ga bar netaraju na znatne ustupke.
Niko neće tvrditi da je, uzmimo američki primer, Linklona ili Kenedija, ubio terorista već da je to učinio atentator. Za razliku od terorističkog napada na kule bliznakinje 2001. godine.
Tako ni Gavrilo Princip nije bio terorista već jedan u dugom istorijskom nizu, uglavnom idealistički nastrojenih „tiranoubica“.
Da je Mlada Bosna bila teroristička organizacija, kako joj neki spočitavaju, ne bi organizovala ubistvo Franca Ferdinanda već bi pokušala da napravi što masovniji pokolj među okupljenim svetom, kao što to teroristi čine.
24. oktobar 2014. godine
Atentator se nada, ponovo s pravom ili ne, da će fizičko uklanjanje određene ličnosti (ili određenih ličnosti) dovesti do izmene sistema ili makar značajnih promena u njegovom funkcionisanju.
Terorista, međutim, ne individualizuje. Za teroristu ne postoji, ili je nebitna, razlika između krivih i nevinih, makar tu krivicu i nevinost sam određivao, po nekim sopstvenim kriterijumima. Cilj terorističkog napada je što veći broj žrtava, bez obzira na njihovu društvenu moć i ulogu. I predsednik države i kakav čistač su podjednako leigtimna meta. Pre će čak udariti po bespomoćnima nego po moćnima, izloženiji su.
Svakako da, recimo, ljudi koji metroom idu na posao ne poseduju iole značajnu moć niti donose odluke važne za funkcionisanje sistema.
Teroristi računaju i na što veći medijski odjek svojih akcija tako da nastoje da one budu što spektakularnije, a to znači što krvavije.
Teroristima je namera da poseju što veći strah i tim strahom parališu i slome sistem ili ga bar netaraju na znatne ustupke.
Niko neće tvrditi da je, uzmimo američki primer, Linklona ili Kenedija, ubio terorista već da je to učinio atentator. Za razliku od terorističkog napada na kule bliznakinje 2001. godine.
Tako ni Gavrilo Princip nije bio terorista već jedan u dugom istorijskom nizu, uglavnom idealistički nastrojenih „tiranoubica“.
Da je Mlada Bosna bila teroristička organizacija, kako joj neki spočitavaju, ne bi organizovala ubistvo Franca Ferdinanda već bi pokušala da napravi što masovniji pokolj među okupljenim svetom, kao što to teroristi čine.
24. oktobar 2014. godine
