Objavljeno u Poljima broj 474, mart 2012.
Ima još uvek brižnih, dobronamernih ljudi na ovom svetu. Ko kaže da su izumrli?
Uđeš, tako, u supermarket. Može i mega, može i hiper, već zavisno od slučaja. Kako da ne uđeš? Treba ti i ovo i ono. A tamo toga ima. Ima i hleba, i jogurta, i sira i sardine, i supe i salate, i uopšte, svega i svačeg što je potrebitom čoveku nužno.
Ima i sapuna, naravski, kako ne bi bio.
Priđeš polici. Posegneš. Ne nasumice, naravno, nisi ni luftiguz, ni vetropir. Ošacuješ situaciju. Osmotriš gde je, crnim slovima na crvenoj podlozi, istaknuto: Akcija!
Akcija, ala to bodro, poletno, primamljivo zvuči. Ne kao u nekadašnja vremena kada je siroti proizvođač ili nesretni trgovac zbog nečeg popuštao, nešto snižavao i, uopšte, činio svakakve nedostojne ustupke, samo da kupcu istera kintu iz džepa. Nezgodno, postidno za obe strane. Ovde su se, naprotiv, proizvođač, prodavac i kupac našli na zajedničkom zadatku. Igraju, takoreći, u istom kolu. I pritom podvriskuju od silnog veselja.
U tren oka se, brži od zvuka, stvoriš tamo gde treba. Zgrabiš kamaru sapuna, da te neki prokleti akcijaš ne pretekne.
Kod kuće, natenane razgledaš plen.
Na poleđini kartonske kutije, sitnim slovima, piše:
Način upotrebe: Sapun natrljati na vodom nakvašenu kožu, nakon toga dobro isprati vodom.
Na prednjoj, znatno krupnije, stoji:
Cream Soap
Pleasure & Care
Pa manjim, kao stidljivijim slovima:
Ultra Nourish and Moisturizing
Natural Honey & Almond Oil
Tako se to radi, svaka čast, odaješ priznanje pažljivom proizvođaču. Em korisno uputstvo, em poduka u stranim jezicima.
Naučiš i šta znači honey i šta almond, šta nourish a šta moisturizing. Šta ultra i šta natural. A to ti, moliću lepo, uvek može zatrebati. Na kakvom ispitu, u ophođenju sa strancima, ili ako ti za posao zatraže znanje nekog od svetskih jezika, bez domaćeg možeš i da se provučeš, za njega te niko ne pita. Kako, inače, da prođeš kao sales manager na Paliluskoj pijaci? Bane ti na tezgu kakav diplomata ili šef posmatračke misije u prolazu, ili pripadnik neke internacionalne bande. A ti ni da bekneš. Niti razumeš šta ti zbori. Pa mu mesto traženog oniona uvališ paradajz, koliko da nešto prodaš. Računaš, roba ko roba, poješće se i jedno i drugo. Samo što to, brajkoviću, tako ne biva. Nego se zbog tvog paradajza izrodi diplomatski skandal, sazove i Savet bezbednosti da razmotri neophodne mere. Šta ćeš onda, sinji kukavče? Ili, kako da, onejezičen, kao polishing executive, očistiš cipele nekom uvaženom strancu, navukao se čovek blata gacajući po globalnom selu?
A i inače, korisno je da znaš šta znače izvesne reči. I još korisnije da znaš kako se primenjuju. Ima takvih koji kao ultra honey sasvim lepo klize kroz život. Za razliku od dede koji ti je bio gorak i ćoškast, pa je svugde zapinjao. Što je imalo svojih posledica. I po dedu, i po ostale.
I sapun, i uputstvo, i poduka, sve to na Akciji!
Šta ćeš bolje, šta ćeš lepše, šta ćeš više. Da te prođu trnci, prožme milina.
Prosto ti dođe da proizvođača zagrliš i izljubiš od silne blagodarnosti. Samo, koga da zagrliš, koga da izljubiš? Nije ti to Blagoje sapundžija, sa ženom Blagicom, okruglom i mekanom kao zemička, i sinom Dobrivojem koji je praćkom gađao vrapca pa razbio komšijin prozor, odjeknulo je cangrr duž cele uice, a jedan prozor ti je ihaj-haj sapuna, pa je zbog tog prozora i tih sapuna kaišem dobio po stražnjici, sedam dana neće moći da sedne a da se ne podseti šta je napravio. Nije ti to Blagoje sa ćerkom Danicom koja se zaćorila u Rajka Zavrzlamu pa zapucala kod Mare Ciganke da joj baca ljubavne čini, i tetkom Pavkom koja je otišla bogu na istinu a da nikome nije poverila gde joj leže dukati, Blagoje sumnja da ih drmnuo pop Pera kod poslednje pričesti, ali se usteže da to ikom kaže. Nije ti to Blagoje sa kojim, u letnje večeri, pod dvorišnom lipom, pijuckaš ledeni špricer pa se svaki čas zagledaš u visoko nebo i domišljaš se, ko li po njemu pokači sve one zvezde i da li te sa njih neko gleda? Podigneš i čašu da, za svaki slučaj, nazdraviš tom nekom gore, ako ga ima. Kad dođeš do postelje, uz tebe se privija ženica – žeravica, užarena kao furuna, da te skroz naskroz raspameti.
Ne, nije ti to više tako. To ti je sada čitava menažerija i mašinerija, sa menadžerima i pakerima, šoferima i informatičarima, serviserima i nadglednicima, računovođama i inženjerima, piarovkama i ekonomistima, sekretaricama i čistačicama, ko zna koga sve tu još ima. I sve to te sada blagosilja, od čega bi živeli da na kasu nisi odneo njihov sapun? Kako bi kupili meso za nedeljni ručak? Ili one slatke cipelice kakve nosi neodoljiva Džesika Džons, kraljica muzičke scene? Čime bi natočili benzin? Kako bi... Čime bi... Ogoliš li ga, život se i sastoji od sve samih – kako i čime.
Nakratko, zadrhtiš od odgovornosti pred tolikim svetom, čak malo i poviješ ramena pod njenom težinom. Pa je brzo zbaciš, ko da to stalno vucara sa sobom?
U redu, upustvo za upotrebu sapuna ti nije neophodno. Prošao si temeljnu obuku, još u ona vremena kada gotovo da nisi znao za sebe. Tada si se još stapao sa bićima, utapao u stvari. Sve je bilo deo tebe i ti si bio deo svega. Posle se to razdvojilo. Ne sećaš se kada se to dogodilo, ni kako. Da li se zbilo odjednom, kao rez? Ili se kidalo malo-pomalo, kao što tkanina prvo proseni, pre nego što se pocepa? Uglavnom, ti si postao samo ti, sve drugo samo sve drugo. Rana razdvajanja nikada nije sasvim zarasla. U ranoj mladosti je bolela. Kasnije je tištala. I sada se ponekad javi, na promenu vremena.
U upotrebi sapuna obučila te je, verovatno, majka. Ili baba? Ili je to bio otac? Dedu isključuješ, njega je baba vazda opominjala da opere ruke pre nego sedne za sto, a on je odvraćao da prljavštinu čovek nosi u duši, ne na rukama, ali bi se ipak odvukao do česme.
Frrr, duša, frknula bi baba prezrivo, ko ti pa vidi šta je u duši?
Sa takvim nadmoćnim prezirom je u kući frkato još jedino matori mačor, kome ništa nije bilo po volji.
Ima ko vidi, odbrusio bi deda, tvrdo, odsečno. Ima.
Baba i deda su se sporečkali oko svega. Pa opet su zajedno izgurali do samog kraja. Otišli su sa ovog sveta u razmaku od mesec dana, da na onom drugom nastave svoje prepirke i zađevice. Možda su u njima nalazili i nekakvo zadovoljstvo, ko će ga znati šta se uistinu između dvoje ljudi zbiva.
Bila su takva vremena, durašna. Pravilo se da traje. I bojleri i brakovi.
Danas, kupiš bojler, upališ ga par puta a on već ispustio dušu. Ili nekako u garantnom roku i odsluži svoje, da ne moraju da ti ga popravljaju o njihovom trošku. Nego ti, brajko, kad capi, lepo nabavi novi, model koji imaš je ionako u međuvremenu zastareo, rezervnih delova za njega nema.
Kod brakova ni na garantni rok ne možeš da računaš. Taman si izašao od matičara, pregurao svadbeni ručak, muzikanti još ni napojnice nisu prebrojali, a već tebi ili njoj tu nešto ne štima, jasno, bolje svako na svoju stranu nego da se gložite.
Uvukao se u ljude nekakav crv, šta li je. Nagrizlo ih neko nestrpljenje. Ne da im da se skrase.
Umeo je deda da bude svojeglav po pitanju čistoće. Za nekog bi ili neku rekao – to je prljavo stvorenje, nikakvo pranje, sapunjanje, pomadanje i mirisanje ne pomaže – i onda za tu osobu više ne bi hteo ni da čuje. Uzalud bi ga baba ubeđivala da dotični ili dotična mogu biti od porodične koristi pa ih nije pametno zanemarivati, a kamoli odbaciti. Džabe je zanovetala, džabe pretila, džabe molila, deda je ostajao pri svome. Postojan kano klisurina, tako se pevalo u himni države koje možda nikada nije ni bilo. Iako se prilično uspešno pretvarala da postoji. Na časovima geografije. O državnim praznicima. Na međunarodnim fudbalskim utakmicama. I u drugim prigodnim prilikama.
Skupo ste plaćali dedinu tvrdoglavost, vajkala se baba. Zbog nje su vas prestizali i oni koji vam nisu bili ni do kolena, ramena da ne spominjemo, morali ste da napregnete pogled da biste ih uopšte primetili, a sada oni vas gledaju s visine. I sve nešto žmirkaju i trepću.
Ipak, baba je dedu grdila sa prigušenim ponosom.
Sapunska radnja ti ide sama od sebe. I pre nego što priđeš lavabou, znaš šta ti je činiti. Nikada se ne bi nasapunjao na suvo, niti sa sapunicom na rukama ušao u gradski prevoz.
Ali, opet, nikad ne reci nikad. Šta ako te, daleko bilo, zadesi neki poremećaj u glavi pa sve pozaboravljaš? Šta onda?
I šta sa onima kod kojih je zakazalo porodično naukovanje? Zar da takve prepustimo njihovoj zlehudoj sudbini? Da ih ostavimo na milost i nemilost virusima, bakterijama i ostaloj pošasti koja samo čeka da im skoči u usta? I da se odatle razmili po celom telu.
Valja misliti i na generacije koje dolaze. Živi se sve brže, vremena je sve manje. Ko da se, u silnoj stisci i trci, ozbiljno pozabavi sapunjanjem? Budimo realni, ne zahtevajmo nemoguće. Koja će to majka, iskidanih živaca, isceđena na poslu, samlevena u prevozu, odoleti zovu televizijske serije da bi se, umesto junacima, junakinjama i njihovim peripetijama, posvetila sapunskoj pouci? I koji će se to otac, ubijen u pojam, lišiti utakmice i moguće pobede koja još jedina razgaljuje klonulo srce? Šta ćemo sa fejsbuk prijateljima i prijateljicama? Šta sa mrežom svih mreža i obilnim ulovom koji nam stavlja u izgled? Raspored je zgusnut, gde da se tu dene jedan sapun, a da ne isklizne?
Uostalom, kako da se oslonimo na porodičnu poduku kada su i majke i očevi, i babe i dede, i tetke i teče, i stričevi i strine, i ujaci i ujne i sami sve zbunjeniji? I sami sve manje znaju šta im je i kako činiti. Mogli bi svoju zbunjenost da prenesu na potomstvo, a to nikako ne bi valjalo. Ko zna kuda bi nas odvelo.
Ovako je sigurnije. Crno na belo. Svakom na uvid. Da se zna šta se i kako radi. Do daljnjeg. Dok se, recimo, ne proizvede sapun koji ide baš na suvu kožu, za vlažnu neće ni da čuje, sapunicu ne proizvodi, upija se umesto da se spira. Ili tako nešto. Mogući su svakakvi izumi, tehnika grabi krupnim koracima, siroti čovek jedva kaska za njom, napregao se, isplazio jezik do pupka, a nikako da uhvati priključak, bolje da u svakom trenutku znamo na čemu smo.
Spreman si na svaku mogućnost. Ništa ne može da te iznenadi.
Mada, i ta uputstva... I njih se namnožilo. Zaskaču te sa svih strana, ne možeš da se odbraniš. Otvoriš li novine, uključiš li televizor, trkneš li na mrežu, objasniće ti šta treba da želiš, šta da radiš, šta da voliš, šta da imaš. Uputiće te kako da postigneš ovo ili ono.
Što je uputstava više, to se teže među njima snalaziš. Što te pomnije podučavaju, to ti je život zapetljaniji. I skvrčeniji. Sve ti se nekako čini da si živeo više i veselije kada je uputstava bilo manje. I da ti je sve bilo nekako jasnije. Ili ti to samo tako izgleda? Ko da izmeri život? Čak ni voditeljka televizijskih vesti, porcelanskog pogleda, staklastog osmeha, ne bi umela da kaže da li se ove godine živi za toliko i toliko odsto više ili manje nego lane. A šta nije sišlo sa tih zanosno silikonskih usana, to neće znati niko pod kapom nebeskom.
Ako ti zatrebam, tu sam, na raspolaganju. Da ti olakšam život. Da ti dam uputstvo za upotrebu uputstava. Osloniš li se na mene, više nećeš morati da razbijaš glavu. Ni da o bilo čemu brineš. Naprotiv, sve će ti postati ultra honey.
Ima još uvek brižnih, dobronamernih ljudi na ovom svetu. Ko kaže da su izumrli?
Uđeš, tako, u supermarket. Može i mega, može i hiper, već zavisno od slučaja. Kako da ne uđeš? Treba ti i ovo i ono. A tamo toga ima. Ima i hleba, i jogurta, i sira i sardine, i supe i salate, i uopšte, svega i svačeg što je potrebitom čoveku nužno.
Ima i sapuna, naravski, kako ne bi bio.
Priđeš polici. Posegneš. Ne nasumice, naravno, nisi ni luftiguz, ni vetropir. Ošacuješ situaciju. Osmotriš gde je, crnim slovima na crvenoj podlozi, istaknuto: Akcija!
Akcija, ala to bodro, poletno, primamljivo zvuči. Ne kao u nekadašnja vremena kada je siroti proizvođač ili nesretni trgovac zbog nečeg popuštao, nešto snižavao i, uopšte, činio svakakve nedostojne ustupke, samo da kupcu istera kintu iz džepa. Nezgodno, postidno za obe strane. Ovde su se, naprotiv, proizvođač, prodavac i kupac našli na zajedničkom zadatku. Igraju, takoreći, u istom kolu. I pritom podvriskuju od silnog veselja.
U tren oka se, brži od zvuka, stvoriš tamo gde treba. Zgrabiš kamaru sapuna, da te neki prokleti akcijaš ne pretekne.
Kod kuće, natenane razgledaš plen.
Na poleđini kartonske kutije, sitnim slovima, piše:
Način upotrebe: Sapun natrljati na vodom nakvašenu kožu, nakon toga dobro isprati vodom.
Na prednjoj, znatno krupnije, stoji:
Cream Soap
Pleasure & Care
Pa manjim, kao stidljivijim slovima:
Ultra Nourish and Moisturizing
Natural Honey & Almond Oil
Tako se to radi, svaka čast, odaješ priznanje pažljivom proizvođaču. Em korisno uputstvo, em poduka u stranim jezicima.
Naučiš i šta znači honey i šta almond, šta nourish a šta moisturizing. Šta ultra i šta natural. A to ti, moliću lepo, uvek može zatrebati. Na kakvom ispitu, u ophođenju sa strancima, ili ako ti za posao zatraže znanje nekog od svetskih jezika, bez domaćeg možeš i da se provučeš, za njega te niko ne pita. Kako, inače, da prođeš kao sales manager na Paliluskoj pijaci? Bane ti na tezgu kakav diplomata ili šef posmatračke misije u prolazu, ili pripadnik neke internacionalne bande. A ti ni da bekneš. Niti razumeš šta ti zbori. Pa mu mesto traženog oniona uvališ paradajz, koliko da nešto prodaš. Računaš, roba ko roba, poješće se i jedno i drugo. Samo što to, brajkoviću, tako ne biva. Nego se zbog tvog paradajza izrodi diplomatski skandal, sazove i Savet bezbednosti da razmotri neophodne mere. Šta ćeš onda, sinji kukavče? Ili, kako da, onejezičen, kao polishing executive, očistiš cipele nekom uvaženom strancu, navukao se čovek blata gacajući po globalnom selu?
A i inače, korisno je da znaš šta znače izvesne reči. I još korisnije da znaš kako se primenjuju. Ima takvih koji kao ultra honey sasvim lepo klize kroz život. Za razliku od dede koji ti je bio gorak i ćoškast, pa je svugde zapinjao. Što je imalo svojih posledica. I po dedu, i po ostale.
I sapun, i uputstvo, i poduka, sve to na Akciji!
Šta ćeš bolje, šta ćeš lepše, šta ćeš više. Da te prođu trnci, prožme milina.
Prosto ti dođe da proizvođača zagrliš i izljubiš od silne blagodarnosti. Samo, koga da zagrliš, koga da izljubiš? Nije ti to Blagoje sapundžija, sa ženom Blagicom, okruglom i mekanom kao zemička, i sinom Dobrivojem koji je praćkom gađao vrapca pa razbio komšijin prozor, odjeknulo je cangrr duž cele uice, a jedan prozor ti je ihaj-haj sapuna, pa je zbog tog prozora i tih sapuna kaišem dobio po stražnjici, sedam dana neće moći da sedne a da se ne podseti šta je napravio. Nije ti to Blagoje sa ćerkom Danicom koja se zaćorila u Rajka Zavrzlamu pa zapucala kod Mare Ciganke da joj baca ljubavne čini, i tetkom Pavkom koja je otišla bogu na istinu a da nikome nije poverila gde joj leže dukati, Blagoje sumnja da ih drmnuo pop Pera kod poslednje pričesti, ali se usteže da to ikom kaže. Nije ti to Blagoje sa kojim, u letnje večeri, pod dvorišnom lipom, pijuckaš ledeni špricer pa se svaki čas zagledaš u visoko nebo i domišljaš se, ko li po njemu pokači sve one zvezde i da li te sa njih neko gleda? Podigneš i čašu da, za svaki slučaj, nazdraviš tom nekom gore, ako ga ima. Kad dođeš do postelje, uz tebe se privija ženica – žeravica, užarena kao furuna, da te skroz naskroz raspameti.
Ne, nije ti to više tako. To ti je sada čitava menažerija i mašinerija, sa menadžerima i pakerima, šoferima i informatičarima, serviserima i nadglednicima, računovođama i inženjerima, piarovkama i ekonomistima, sekretaricama i čistačicama, ko zna koga sve tu još ima. I sve to te sada blagosilja, od čega bi živeli da na kasu nisi odneo njihov sapun? Kako bi kupili meso za nedeljni ručak? Ili one slatke cipelice kakve nosi neodoljiva Džesika Džons, kraljica muzičke scene? Čime bi natočili benzin? Kako bi... Čime bi... Ogoliš li ga, život se i sastoji od sve samih – kako i čime.
Nakratko, zadrhtiš od odgovornosti pred tolikim svetom, čak malo i poviješ ramena pod njenom težinom. Pa je brzo zbaciš, ko da to stalno vucara sa sobom?
U redu, upustvo za upotrebu sapuna ti nije neophodno. Prošao si temeljnu obuku, još u ona vremena kada gotovo da nisi znao za sebe. Tada si se još stapao sa bićima, utapao u stvari. Sve je bilo deo tebe i ti si bio deo svega. Posle se to razdvojilo. Ne sećaš se kada se to dogodilo, ni kako. Da li se zbilo odjednom, kao rez? Ili se kidalo malo-pomalo, kao što tkanina prvo proseni, pre nego što se pocepa? Uglavnom, ti si postao samo ti, sve drugo samo sve drugo. Rana razdvajanja nikada nije sasvim zarasla. U ranoj mladosti je bolela. Kasnije je tištala. I sada se ponekad javi, na promenu vremena.
U upotrebi sapuna obučila te je, verovatno, majka. Ili baba? Ili je to bio otac? Dedu isključuješ, njega je baba vazda opominjala da opere ruke pre nego sedne za sto, a on je odvraćao da prljavštinu čovek nosi u duši, ne na rukama, ali bi se ipak odvukao do česme.
Frrr, duša, frknula bi baba prezrivo, ko ti pa vidi šta je u duši?
Sa takvim nadmoćnim prezirom je u kući frkato još jedino matori mačor, kome ništa nije bilo po volji.
Ima ko vidi, odbrusio bi deda, tvrdo, odsečno. Ima.
Baba i deda su se sporečkali oko svega. Pa opet su zajedno izgurali do samog kraja. Otišli su sa ovog sveta u razmaku od mesec dana, da na onom drugom nastave svoje prepirke i zađevice. Možda su u njima nalazili i nekakvo zadovoljstvo, ko će ga znati šta se uistinu između dvoje ljudi zbiva.
Bila su takva vremena, durašna. Pravilo se da traje. I bojleri i brakovi.
Danas, kupiš bojler, upališ ga par puta a on već ispustio dušu. Ili nekako u garantnom roku i odsluži svoje, da ne moraju da ti ga popravljaju o njihovom trošku. Nego ti, brajko, kad capi, lepo nabavi novi, model koji imaš je ionako u međuvremenu zastareo, rezervnih delova za njega nema.
Kod brakova ni na garantni rok ne možeš da računaš. Taman si izašao od matičara, pregurao svadbeni ručak, muzikanti još ni napojnice nisu prebrojali, a već tebi ili njoj tu nešto ne štima, jasno, bolje svako na svoju stranu nego da se gložite.
Uvukao se u ljude nekakav crv, šta li je. Nagrizlo ih neko nestrpljenje. Ne da im da se skrase.
Umeo je deda da bude svojeglav po pitanju čistoće. Za nekog bi ili neku rekao – to je prljavo stvorenje, nikakvo pranje, sapunjanje, pomadanje i mirisanje ne pomaže – i onda za tu osobu više ne bi hteo ni da čuje. Uzalud bi ga baba ubeđivala da dotični ili dotična mogu biti od porodične koristi pa ih nije pametno zanemarivati, a kamoli odbaciti. Džabe je zanovetala, džabe pretila, džabe molila, deda je ostajao pri svome. Postojan kano klisurina, tako se pevalo u himni države koje možda nikada nije ni bilo. Iako se prilično uspešno pretvarala da postoji. Na časovima geografije. O državnim praznicima. Na međunarodnim fudbalskim utakmicama. I u drugim prigodnim prilikama.
Skupo ste plaćali dedinu tvrdoglavost, vajkala se baba. Zbog nje su vas prestizali i oni koji vam nisu bili ni do kolena, ramena da ne spominjemo, morali ste da napregnete pogled da biste ih uopšte primetili, a sada oni vas gledaju s visine. I sve nešto žmirkaju i trepću.
Ipak, baba je dedu grdila sa prigušenim ponosom.
Sapunska radnja ti ide sama od sebe. I pre nego što priđeš lavabou, znaš šta ti je činiti. Nikada se ne bi nasapunjao na suvo, niti sa sapunicom na rukama ušao u gradski prevoz.
Ali, opet, nikad ne reci nikad. Šta ako te, daleko bilo, zadesi neki poremećaj u glavi pa sve pozaboravljaš? Šta onda?
I šta sa onima kod kojih je zakazalo porodično naukovanje? Zar da takve prepustimo njihovoj zlehudoj sudbini? Da ih ostavimo na milost i nemilost virusima, bakterijama i ostaloj pošasti koja samo čeka da im skoči u usta? I da se odatle razmili po celom telu.
Valja misliti i na generacije koje dolaze. Živi se sve brže, vremena je sve manje. Ko da se, u silnoj stisci i trci, ozbiljno pozabavi sapunjanjem? Budimo realni, ne zahtevajmo nemoguće. Koja će to majka, iskidanih živaca, isceđena na poslu, samlevena u prevozu, odoleti zovu televizijske serije da bi se, umesto junacima, junakinjama i njihovim peripetijama, posvetila sapunskoj pouci? I koji će se to otac, ubijen u pojam, lišiti utakmice i moguće pobede koja još jedina razgaljuje klonulo srce? Šta ćemo sa fejsbuk prijateljima i prijateljicama? Šta sa mrežom svih mreža i obilnim ulovom koji nam stavlja u izgled? Raspored je zgusnut, gde da se tu dene jedan sapun, a da ne isklizne?
Uostalom, kako da se oslonimo na porodičnu poduku kada su i majke i očevi, i babe i dede, i tetke i teče, i stričevi i strine, i ujaci i ujne i sami sve zbunjeniji? I sami sve manje znaju šta im je i kako činiti. Mogli bi svoju zbunjenost da prenesu na potomstvo, a to nikako ne bi valjalo. Ko zna kuda bi nas odvelo.
Ovako je sigurnije. Crno na belo. Svakom na uvid. Da se zna šta se i kako radi. Do daljnjeg. Dok se, recimo, ne proizvede sapun koji ide baš na suvu kožu, za vlažnu neće ni da čuje, sapunicu ne proizvodi, upija se umesto da se spira. Ili tako nešto. Mogući su svakakvi izumi, tehnika grabi krupnim koracima, siroti čovek jedva kaska za njom, napregao se, isplazio jezik do pupka, a nikako da uhvati priključak, bolje da u svakom trenutku znamo na čemu smo.
Spreman si na svaku mogućnost. Ništa ne može da te iznenadi.
Mada, i ta uputstva... I njih se namnožilo. Zaskaču te sa svih strana, ne možeš da se odbraniš. Otvoriš li novine, uključiš li televizor, trkneš li na mrežu, objasniće ti šta treba da želiš, šta da radiš, šta da voliš, šta da imaš. Uputiće te kako da postigneš ovo ili ono.
Što je uputstava više, to se teže među njima snalaziš. Što te pomnije podučavaju, to ti je život zapetljaniji. I skvrčeniji. Sve ti se nekako čini da si živeo više i veselije kada je uputstava bilo manje. I da ti je sve bilo nekako jasnije. Ili ti to samo tako izgleda? Ko da izmeri život? Čak ni voditeljka televizijskih vesti, porcelanskog pogleda, staklastog osmeha, ne bi umela da kaže da li se ove godine živi za toliko i toliko odsto više ili manje nego lane. A šta nije sišlo sa tih zanosno silikonskih usana, to neće znati niko pod kapom nebeskom.
Ako ti zatrebam, tu sam, na raspolaganju. Da ti olakšam život. Da ti dam uputstvo za upotrebu uputstava. Osloniš li se na mene, više nećeš morati da razbijaš glavu. Ni da o bilo čemu brineš. Naprotiv, sve će ti postati ultra honey.
