Književnost bi i danas, ne prvi i sigurno ne poslednji put, da upregnu u jaram kako bi odradila posao za ove ili one društvene grupe, političke snage. To, da se Vlasi ne dosete, zovu društvenom odgovornošću, angažmanom.
Na podjarmljivanju književnosti zdušno, podvrnutih rukava, rade oni kojima do književnosti nije stalo ali im, za vlastite ciljeve, treba njen prestiž, koji, uprkos svima naporima, još uvek nije sasvim uništen.
Pomažu im, marljivo, i sami književnici. Ponekad oni pravi. Najprilježnije lažni.
Jedni u nadi da će tako nadomestiti manjak dara i ugrabiti mesto koje im po delu ne pripada. Mnogi od njih dela i nemaju. Što im ne smeta da se trpaju svuda.
Drugi zato što bi do društvene moći koju književnost po sebi ne daje, niti može dati.
Treći, gonjeni osećanjem krivice jer se osećaju beskorisnim.
Mnogi propadaju na ovoj opasnoj stranputici. Za mnoge možda i nije šteta ali za neke ipak jeste.
Pisac je odgovoran društvu i bližnjima kao čovek i kao građanin. Kao pisac odgovoran je isključivo svom delu i svom daru. I ničem i nikom drugom.
Jedina moć koju književnost može dati je ona stvaralačka. Moć oblikovanja. Malo li je?
Književnik doprinosi društvu svojim delom. Daje izraz onome što bi inače ostalo nemušto i nemo. Uobličava ono što bi ostalo bezoblično. Šta ćeš više?
Književnik nije ni sudija za ratne zločine, ni nacionalni radnik, ni pomiritelj zavađenih, ni bič, ni potkazivač svog ili drugih naroda, ni ispravljač nepravdi, ni suverenistički ili EUforijski agitator. Književnik je tvorac. Ili nije ništa.
Kao što više nije ništa ni književnost koja je pristala da služi ciljevima koji nisu njeni. U jarmu se, istna, vuče ali stvaranja više nema.
Na podjarmljivanju književnosti zdušno, podvrnutih rukava, rade oni kojima do književnosti nije stalo ali im, za vlastite ciljeve, treba njen prestiž, koji, uprkos svima naporima, još uvek nije sasvim uništen.
Pomažu im, marljivo, i sami književnici. Ponekad oni pravi. Najprilježnije lažni.
Jedni u nadi da će tako nadomestiti manjak dara i ugrabiti mesto koje im po delu ne pripada. Mnogi od njih dela i nemaju. Što im ne smeta da se trpaju svuda.
Drugi zato što bi do društvene moći koju književnost po sebi ne daje, niti može dati.
Treći, gonjeni osećanjem krivice jer se osećaju beskorisnim.
Mnogi propadaju na ovoj opasnoj stranputici. Za mnoge možda i nije šteta ali za neke ipak jeste.
Pisac je odgovoran društvu i bližnjima kao čovek i kao građanin. Kao pisac odgovoran je isključivo svom delu i svom daru. I ničem i nikom drugom.
Jedina moć koju književnost može dati je ona stvaralačka. Moć oblikovanja. Malo li je?
Književnik doprinosi društvu svojim delom. Daje izraz onome što bi inače ostalo nemušto i nemo. Uobličava ono što bi ostalo bezoblično. Šta ćeš više?
Književnik nije ni sudija za ratne zločine, ni nacionalni radnik, ni pomiritelj zavađenih, ni bič, ni potkazivač svog ili drugih naroda, ni ispravljač nepravdi, ni suverenistički ili EUforijski agitator. Književnik je tvorac. Ili nije ništa.
Kao što više nije ništa ni književnost koja je pristala da služi ciljevima koji nisu njeni. U jarmu se, istna, vuče ali stvaranja više nema.
