Zaklon – pedeset deveto poglavlje

59.

Nevolja sa vetrom je što kad-tad stane. Nije da se izduva, nije da se izmori. Nego ga nešto upije. Postoji neki džinovski sunđer, koji sve upija, u kome se sve gubi.
Upijanje je najgore. Daleko gore nego kada te zaustave udarcem u stomak, od koga ostaneš bez vazduha. Nastavićeš dalje, čim dođeš do daha. Kada te upiju, više nema ničeg dalje. To nije čak ni kraj. To je bespogovornije, beznadežnije od kraja.
Luka neće dozoviliti da ga upiju. Zato je neophodno da neprekidno nešto preduzima. Da ono što je započeo ne zamre samo od sebe. Provokacije i nisu tako loše, drže ga u pokretu, sprečavaju da zadrema. Čovek je bodriji kada se bori. Snažnije ti prostruje i krv, i misao.
Pročitajte