Zaklon - dvadeset deveto poglavlje

29.

Bio je to uvek isti, gadan osećaj, prožimao je pri ulasku u bolnicu ili dom zdravlja, i onda kada nije dolazila zbog sebe i svojih. I onda kada bi išla u bolničku posetu. I onda kada bi nekog pratila, kao što je pratila Mladenu. Nije mogla da odbije, kad joj je već tolika frka. Iako Vlatki nije jasno kako se koleginica još uvek nije navikla, a stalno visi po ordinacijama, laboratorijama, rendgenima, ultrazvucima... I zašto navaljuje na pretrage i preglede kada ih se toliko boji? Da je ne vuče uzbuđenje koje ide ruku pod ruku sa strahom? Ako straha zaista ima. Ne misli Vlatka da je Mladena namerno obmanjuje, da bi je vukla sa sobom, zato što bi joj možda biulo dosadno, kao rođaci koja je tako prekraćivala vreme. To ne. Nije li, međutim, samu sebe ubedila da se boji? Prvo obmaneš sebe, tek onda druge. Tako to ide.
Mladena je cvilela, suženi i zapušeni krvni sudovi, doći će joj to glave, razlila se po plastičnoj stolici, Vlatka nije pratila šta govori, jadikovanje je bilo previše jednolično. Jadikovanja su je činila nestrpljivom, a trudila se da to ne pokaže.
Kraj kabineta za ultrazvuk sedeo je čovek, podsećao ju je na krastavac. Nestrpljivo je pogledavao na vrata. Ova se baš zadržala, mrmljao je, prekorno.
Vlatku nije držalo mesto. Šetkala je par koraka tamo, par ovamo, od rendgena do ultrazvuka i nazad. Pokretom se branila od osećanja bespomoćnosti pred mehanizmom koji je mrvi. Pokretom je zavaravala potrebu za bekstvom.
Pročitajte