ROMAN IDEJA - Roman u kojem su -> karakteri zamišljeni prevashodno kao nosioci određenih pogleda na svet, a -> kompozicija kao kontrastiranje njihovih intelektualnih stavova. U širem smislu osobenosti r. i. pokazuju i romani u kojima dominira esejistički pristup — stvaralaštvo T. L. Pikoka i H. Dž. Velsa, a naročito Manov Čarobni breg; u užem smislu r. i. je povezan sa Židovim Kovačima lažnog novca (1925) i Hakslijevim Kontrapunktom života (1928). Žid polazi od uverenja da pojam »istine« treba zameniti prosvećenijim pojmom »ideje«: »Odbacimo reč Istina koja bi nas mogla navesti da suviše olako poverujemo da je despotizam izvesnih ideja legitiman. Umesto Istine, kažimo Ideje. I nazovimo Idejom svaki odnos koji opažamo; ako hoćete, metaforički, prelamanje nekog stvarnog odnosa u čovekovoj svesti. Broj Ideja je beskonačan, kao i broj takvih odnosa, ili bezmalo toliki« (Journal 1889-1939, 1948, str. 91).
Ovakva zamisao je u stvari izraz piščevog osećanja vlastite unutrašnje intelektualne polarizacije: »Uvek vidim«, kaže Žid, »gotovo istovremeno dve strane svake ideje, i emocija se uvek polarizuje u meni« (isto, str. 20 — 21), a u sličnom smislu govori i Haksli opisujući autobiografski lik F. Kvorlza kao »amebu«, kao »neko more duhovne protoplazme koja se može razlivati u svim pravcima« (Kontrapunkt života, 1940, str. 261) i naglašavajući sposobnost Kvorlzove ličnosti »da se prilagodi svim oblicima — a da ipak ne primi nijedan stalan oblik« (isto, str. 262). Put za izražavanje ovakvog doživlja sebe i sveta Žid i Haksli su videli u muzikalizaciji romana; tako Žid ističe razliku takve strukturalne zamisli od -> romana s tezoi »Dosada su nam pružali, umesto romana ideje samo grozne romane s tezom... ideje me priznajem, zanimaju više nego ljudi; zanimaju me iznad svega. One žive, one se bore, umiru kao ljudi. Prirodno, može da se kaže da ih i upoznajemo samo kroz ljude, kao što vetar poznajemo samo po trski koju savija; ali ipak vetar važniji od trske... Ono što bih hteo da napravim... to je nešto što bi bi nalik na umetnost fuge. I ne vidim zašto ono što je bilo moguće u muzici ne bi bilo moguće u književnosti« (Kovači lažnog novca, 1952 /prev./, str. 139). I Haksli govori o »muzikalizaciji romana... na širokoj osnovi, u konstrukciji«, koju romansijer može postići »udvostručujući situacije i karaktere«, pomoću »paralelnih kontrapunktskih zapleta« ili opisivanjem iste pojave u njenim »različitim vidovima – emocionalnim, naučnim, ekonomskim, religioznim, metafizičkim« (Kontrapunkt života prev., 402-3). Pored ovih načina, Haksli i Žid izražavaju svoj doživljaj slojevite stvarnost pomoću lika romansijera, koji je i lice u romanu i pisac koji vodi dnevnik o romanu koji piše: ovo ne mora biti obeležje r. i. u širem smislu, svih onih romana u kojima je esejistička obrada toliko naglašena da postaje načelo karakterizacije i kompozicije. Pozitivne kritičke oce obično ističu -> polifoničnost i metafizički smisao r. i. (npr. P. Jouguelet, Aldous Huxli 1948, str. 62); među negativnim sudovima karakteristična je Forsterova zamerka upuće Židu što »pokazuje suviše mnogo interesovanja za sopstveni metod«, napušta »stvaranje lika i priziva nas da mu pomognemo u analizi njegovog sopstvenog uma« (»Vidovi romana» Izraz, 1965, 9, str. 315). R. i. je karakterističan izraz intelektualnih protivrečja vremena u kojem nastaje, kao i šire duhovne i ljudske utemeljenosti suprotnih načina shvatanja sveta.Lit.: P. Jouguelet, Aldous Huxley, 1948; Bihalji-Merin, »Predgovor« Manovom Čarobnom bregu, 1956; S. Koljević, »Andre Žid i Oldos Haksli«, Delo,
1960, 1; isti, »Nedoslednost kao moralni imperativ — smisao strukture Hakslijev
»romana ideja«, Trijumf inteligencije, 1963;
Greshoff, »La
Structure des Faux-monnayeur Neophilologus», 1963,
Juli; R.
M. Albérès, Me morphoses du roman, 1966. S.K.
(Svetozar Koljević)
Rečnik književnih termina
Institut za
književnost i umetnost
Nolit, 1986.
