Političke stranke su primitivne, prevaziđene organizacije koje pripadaju industrijskom, predinformatičkom dobu.
Svode se na razbojničke družine za osvajanje i iskorištavanje vlasti.
Cilj političkih stranaka je da preuzmu kontrolu nad zakonodavnom aktivnošću, administrativno-upravnim aparatom, sudstvom, vojskom i policijom, javnim i socijalnim sistemima (mediji, obrazovanje, kultura, zdravstvo, penzije...) kako bi upotrebile društvene resurse u sopstvenu korist a na opštu štetu.
Političke stranke bi da uspostave monopol nad političkim a sam demokratski proces svudu na periodično prebrojavanje glasova.
Stranački predstavnički sistem funkcioniše tako što se jednoj ili više političkih družina daje blako ovlašćenje da na osnovu osvojenih izbornih glasova čini šta god hoće.
Ono što se naziva „krizom demokratije“ je široko rasprostranjeno osećanje da tu nešto debelo nije u redu.
Nije na izdisaju demokratija, na umoru je stranački predstavnički stranački sistem u kome od demokratije nije ostalo ni d i koji je stvorio parazitsku kastu političara i sa njima povezanih interesnih grupa.
Politički sistemi zaostaju za društvenim kretanjima i tehnološkim mogućnostima. Otud osećanje posvemašnje nelagodnosti.
Političko pitanje je svako pitanje koje se odnosi na život i ogranizaciju zajednice. Demokratija je pravo svakog da učestvuje u postavljanju i rešavanju tih pitanja.
Politika je tematska, ne stranačka delatnost.
Informacione tehnologije su otvorile mogućnost da se demokratija vrati svom izvornom značenju. I to ne samo kada je reč o glasanju već o čitavom procesu koji mu prethodi: informisanju, uočavanju i postavljanju pitanja, rasprave o mogućim odgovorima.
Političke stranke su mamuti osuđeni na izumiranje.
Nikome neće nedostajati kada ih ne bude bilo.
