Progledao sam i... Otkrio veliku semaforsku zaveru.
Evo kako se to dogodilo.
Stajao sam na semaforu, u grupi pešaka, kao što to uvek činim. Nikada mi ranije, prostodušnom, ništa tu nije bilo sumnjivo. Ovo prilikom mi, međutim, sevnu munja otkrića.
Zašto stojimo? zapitah se.
Zato što nam crveni čovečuljak sa semafora ne dozvoljava da krenemo.
Šta čekamo?
Čekamo da nam zeleni to dopusti.
Crveni, što nije slučajno, stoji, kao kakav vojnik, ukočen u stavu mirno. Zeleni pruža marševski korak.
Crveni i zeleni čovečuljak upravljaju nama.
A ko upravlja crvenim i zelenim čovečuljkom? Ko?
Oni koji vladaju ovim svetom. Oni koja bi da nas, svakodnevnom semaforskom dresurom, pretvore u svoje vojnike i marionete. Kada naučimo da na komandu bespogovorno krećemo i stajemo, mogu sa nama da čine šta god im se prohte.
To tako neće moći, osvojiću ja svoju slobodu, pomislih prkosno i sjurih se na kolovoz pre nego što je zeleni čovečuljak zamenio crvenog.
I upadoh u pakao sirena, škripu kočnica, rusvja pretnji, kovitlac uvreda i psovki.
Jedva živu glavu izvukoh.
Hteli su da me likvidiraju. Ovog puta im to nije uspelo ali...
Provalili su da sam ih provalio. Ofirao sam se, glava mi je u torbi. Nisam bezopasan ni kao zaverolog pripravnik. Još kad izvežbam oko, ko zna koliko ću zavera raskrinkati.
Eto, ako manjkam, da znate uzrok te posledice.
