Čitam „Hajdegera“ Ridigera Safranskog (prevod Božidar Zec).
Hajdegerov naci period ponovo opominje koliko intelektualci mogu nisko da padnu.
Nije to samo Hajdegerovo* oduševljenje Hitlerom i nacizmom već i glajhšaltovanje
univerziteta, uz najbednije podmetanje i dostavljanje.
Zašto se onda čudimo Vučićevim podrepašima, koji, ruku na
srce, ipak nisu Hajdegeri?
Zar smo zaboravili sa kakvim se oduševljenjem ovdašnja intelligentsia
podastirala Josipu Brozu, dok je bio u životu i moći? Neki su, istini za volju,
pokazali zavidnu hrabrost suprotstavivši mu se upokojenom. Nije to mala stvar,
pretpostavimo li da moć mrtvih premašuje moć živih.
Jesmo li zaboravili kako se mnogi inteligenti klanjali
Miloševiću?
Željna privilegija i priznanja, opsednuta udobnošću, opčinjena
društvenom moći, inteligencija je verovatno najpotkupljiviji i diktatorima
najpodložniji društveni sloj.
Između profesora koji se podaje i prodaje vođi i sendvičara
koji mu kliču, razlika je u ceni. I poštenju. Sendvičar je pošteniji. Pa i
inteligentniji.
