Za Novu godinu obećah sebi da više neću da mislim, razgovaram i pišem o srpskoj politici. Tema je, em izraubovana i dosadna, em po inteligenciju (i egzistenciju) štetna.
A eto, nisam istrajao ni do Božića, sram me i stid bilo.
Na dnevnom redu je ponovo opštenarodna zabava zvana izbori. AV, kao što je svakom poznato, ima dve omiljene političke zabave: rekonstrukciju Vlade i izbore. Pa kako mu kad dune i kako mu kad šta zatreba.
Iz njegovog ugla, izbori su zgodan politički potez. Bolje mu je da potvrdi svoju vlast pre potpisivanja Pravno Obavezujućeg Sporazuma, ili kako se već zove taj papir, kojim Srbija priznaje a zapravo ne priznaje Kosovo, nego posle pa da izborni poklič protivnika bude: držte Vuka Brankovića!
Opozicija, međutim, nema nikakvog razloga da u toj igri učestvuje. Pod ovakvim uslovima, unapred gubi, i to ubedljivo.
Posao opozicije nije da gubi izbore za izborima već da se izbori za uslove pod kojima su izbori uopšte smisleni. Što se tih uslova tiče, gori su čak nego i u Miloševićevo vreme.
Paket uslova mora da obuhvati sve: od medija (kako državnih tako i „privatnih“), preko finansiranja kampanje, do kontrole samog izbornog procesa u svim njegovim fazama.
Šta se dobija bojkotom? Ne pruža se AV-u, na tacni, pseudodemokratski legitimitet. Na tu sitnicu će morati da obrate pažnju čak i cinici iz Brisela, Berlina i Vašingtona, ma koliko im po kolonijama bili miliji diktatori koji završavaju posao od demokratije s kojom se nikad ne zna.
Šalje se jasna poruka građanima ove zemlje da je pređena granica i da više ne možemo da se pretvaramo da živimo u zemlju sa koliko-toliko normalnim političkim sistemom. I da dilova sa AV-om nema.
Šta se gubi? Nekoliko mesta u Skupštinu koja ionako ništa ne znači i ni o čemu ne odlučuje.
Imajući u vidu kvalitet ovdašnje opozicije, i „opozicije“, to se verovatno neće dogoditi. Previše je tu prilikaša, levih smetala, egomanijaka i onih kojima je jednostavno istekao rok političke upotrebe, a nikako da se sa time pomire.
Prepucavaće se i okrivljavati međusobno. Raspravljati o broju kolona u kojima nastupaju. Rasipati energiju nezadovoljnih u samosrvhovitim, larpurlartističkim protestima bez efekta.
Na veselje AV-a i njegovog okruženja.
Onda će potpuno nespremni, i pod nemogućim uslovima, izaći na izbore na kojima će biti tučeni do nogu. Posle poraza će kukumavčiti.
Sve smo to već mnogo puta imali prilike da gledamo, ali ima onih kojima nikada ne dosadi da vrte epizode jedne te iste, amaterski urađene serije.
Da još jednom parafraziram Josipa Broza: vlast koja ima ovakvu opoziciju, ne mora da strahuje za svoju budućnost.
Krajnje je vreme da se opozicija uozbilji.
Neće se AV sam od sebe skrljati na Kosovu.
Neće mu Zapad dati šut kartu zato što je odradio posao pa im više ne treba. Imaju oni za njega još domaćih zadataka.
Niti će ga maći Rusi, ima njegovo imperatorsko veličanstvo baćuška Vladimir Vladimirovič prečih poslova na drugoj strani.
Sa AV-om ćemo morati da se izborimo sami. Ovo je ipak naša zemlja. Ako to nismo u stanju da učinimo, eto nama večnovladajućeg srpskog Đukanovića.
A eto, nisam istrajao ni do Božića, sram me i stid bilo.
Na dnevnom redu je ponovo opštenarodna zabava zvana izbori. AV, kao što je svakom poznato, ima dve omiljene političke zabave: rekonstrukciju Vlade i izbore. Pa kako mu kad dune i kako mu kad šta zatreba.
Iz njegovog ugla, izbori su zgodan politički potez. Bolje mu je da potvrdi svoju vlast pre potpisivanja Pravno Obavezujućeg Sporazuma, ili kako se već zove taj papir, kojim Srbija priznaje a zapravo ne priznaje Kosovo, nego posle pa da izborni poklič protivnika bude: držte Vuka Brankovića!
Opozicija, međutim, nema nikakvog razloga da u toj igri učestvuje. Pod ovakvim uslovima, unapred gubi, i to ubedljivo.
Posao opozicije nije da gubi izbore za izborima već da se izbori za uslove pod kojima su izbori uopšte smisleni. Što se tih uslova tiče, gori su čak nego i u Miloševićevo vreme.
Paket uslova mora da obuhvati sve: od medija (kako državnih tako i „privatnih“), preko finansiranja kampanje, do kontrole samog izbornog procesa u svim njegovim fazama.
Šta se dobija bojkotom? Ne pruža se AV-u, na tacni, pseudodemokratski legitimitet. Na tu sitnicu će morati da obrate pažnju čak i cinici iz Brisela, Berlina i Vašingtona, ma koliko im po kolonijama bili miliji diktatori koji završavaju posao od demokratije s kojom se nikad ne zna.
Šalje se jasna poruka građanima ove zemlje da je pređena granica i da više ne možemo da se pretvaramo da živimo u zemlju sa koliko-toliko normalnim političkim sistemom. I da dilova sa AV-om nema.
Šta se gubi? Nekoliko mesta u Skupštinu koja ionako ništa ne znači i ni o čemu ne odlučuje.
Imajući u vidu kvalitet ovdašnje opozicije, i „opozicije“, to se verovatno neće dogoditi. Previše je tu prilikaša, levih smetala, egomanijaka i onih kojima je jednostavno istekao rok političke upotrebe, a nikako da se sa time pomire.
Prepucavaće se i okrivljavati međusobno. Raspravljati o broju kolona u kojima nastupaju. Rasipati energiju nezadovoljnih u samosrvhovitim, larpurlartističkim protestima bez efekta.
Na veselje AV-a i njegovog okruženja.
Onda će potpuno nespremni, i pod nemogućim uslovima, izaći na izbore na kojima će biti tučeni do nogu. Posle poraza će kukumavčiti.
Sve smo to već mnogo puta imali prilike da gledamo, ali ima onih kojima nikada ne dosadi da vrte epizode jedne te iste, amaterski urađene serije.
Da još jednom parafraziram Josipa Broza: vlast koja ima ovakvu opoziciju, ne mora da strahuje za svoju budućnost.
Krajnje je vreme da se opozicija uozbilji.
Neće se AV sam od sebe skrljati na Kosovu.
Neće mu Zapad dati šut kartu zato što je odradio posao pa im više ne treba. Imaju oni za njega još domaćih zadataka.
Niti će ga maći Rusi, ima njegovo imperatorsko veličanstvo baćuška Vladimir Vladimirovič prečih poslova na drugoj strani.
Sa AV-om ćemo morati da se izborimo sami. Ovo je ipak naša zemlja. Ako to nismo u stanju da učinimo, eto nama večnovladajućeg srpskog Đukanovića.
