Strašan san

Aleksandar Vučića Vulin ispružen na kauču kod duševnog doktora.
„Onda sam, doktore, usnio taj strašan san. Našli se Stefanović od policije, Gašić od Udbe, Mali od finansija i ja u nekakvoj ogromnoj masi. Masa se valja ulicama i dernja: AV, AV, AV! Dernjamo se i naš četvorica, a najglasnije onaj Stefanović.“
„I?“, podstiče doktor ispovest.

„Ona masa uzme da zviždi. Zviždimo i naš četvorica a najprodornije onaj...“
„Stefanović?“
„Nije, nego Gašić. Probi mi bubne opne. Onda masa viče: UA, UA, UA! Vičemo i nas četvorica, a najjače onaj...“
„Gašić?“
„Nije Gašić nego Mali. A onda masa stane da urla: DOLE! DOLE! DOLE! Urlamo i nas četvorica a najsnažnije...“
„Mali?“
„Nije Mali, nego“, preplašeno, jedva čujno, „nego ja. Spopalo me nešto pa urlam li urlam, ne mogu da prestanem. Da se nisam prestravio od samog sebe i probudio, ko zna šta bih mogao da počinim. Pu, pu, daleko bilo. Ima li mi leka, doktore?“
„Za svaku boljku ima leka.“
„Mislim, ipak to kod mene nije otišlo predaleko. Nisam beznadežan slučaj. Sigurno me uhvatio nekakav virus. Mora da su mi prenela ona trojica. Izbaciću ja tu gadost iz sebe. A na onu trojicu ću da Mu skrenem pažnju, da zna s kim ima posla. Oduvek su mi bili sumnjivi.“