Svako društvo stvara prošlost kakva mu je potrebna. Čine to oni koji upravljaju proizvodnjom i distribucijom predstava, kao i oni koji, na bilo koji način, opslužuju ovaj imagološki mehanizam.
Predstava o prošlosti je promenljiva koliko i društvo samo. Zadobija oblik u kome društvo prepoznaje sopstvenu sadašnjost.
Upravo prisustvujemo jednoj velikoj i veoma važnoj promeni, valja je istaći. Zatekli smo se u novoj prošlosti.
Promenjen je glavni junak srpske nacionalne priče. Dugo je to bio idealizirani „čovek iz naroda“, mahom seljak, neko daleko od vlasti i moći. Onaj koji istoriju trpi, ponekad kao prirdonu katastrofu, ne onaj ko je čini.
Takav junak je bio oblik samorazumevanja jednog prevashodno egalitarnog društva u kome su jednakost i ravnopravnost bile veoma važne, makar kao društvena norma, ako ne uvek i kao stvarnost.
Takav junak je udaljen sa scene, zajedno sa vrednostima koje je predstavljao.
Na nas odasvud nagrnuli vladari i vladarke, vlastelinke i vlastelini, sve sami moćnici jednog feudalnog društva.
Narodska prošlost je zamenjena vlastelinsko-vladarskom.
Ta novostvorena prošlost odgovara savremenom obliku feudalnog društva u kome smo se obreli. Društva brutalne nejednakosti i bezočne neravnopravnosti, upletenog u mrežu vazalskih ovisnosti i poslušnosti.
„Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.“
Tako je pevao Crnjanski pre stotinak godina. Danas se peva drugačija pesma.
Predstava o prošlosti je promenljiva koliko i društvo samo. Zadobija oblik u kome društvo prepoznaje sopstvenu sadašnjost.
Upravo prisustvujemo jednoj velikoj i veoma važnoj promeni, valja je istaći. Zatekli smo se u novoj prošlosti.
Promenjen je glavni junak srpske nacionalne priče. Dugo je to bio idealizirani „čovek iz naroda“, mahom seljak, neko daleko od vlasti i moći. Onaj koji istoriju trpi, ponekad kao prirdonu katastrofu, ne onaj ko je čini.
Takav junak je bio oblik samorazumevanja jednog prevashodno egalitarnog društva u kome su jednakost i ravnopravnost bile veoma važne, makar kao društvena norma, ako ne uvek i kao stvarnost.
Takav junak je udaljen sa scene, zajedno sa vrednostima koje je predstavljao.
Na nas odasvud nagrnuli vladari i vladarke, vlastelinke i vlastelini, sve sami moćnici jednog feudalnog društva.
Narodska prošlost je zamenjena vlastelinsko-vladarskom.
Ta novostvorena prošlost odgovara savremenom obliku feudalnog društva u kome smo se obreli. Društva brutalne nejednakosti i bezočne neravnopravnosti, upletenog u mrežu vazalskih ovisnosti i poslušnosti.
„Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.“
Tako je pevao Crnjanski pre stotinak godina. Danas se peva drugačija pesma.
