Tuga nepročitanog

Zastrašujućom brzinom raste brdo knjiga koje ne stižem da pročitam. Neke me gledaju prekorno, neke ljutito, neke s tugom. Ta tuga mi najteže pada. Osećam se krivim.

Onda pomislim, možda i neke moje knjige leže na nečijim sličnim brdima i brdašcima.
Sustiže me uzaludnost. Čemu sve to? Čemu pisati, objavljivati, dodavati još jednu knjigu okeanu knjiga? Nije li dostojnije ćutati? Ionako se proizvodi previše, previše slika. Uskoro će biti više onoih koji pišu nego onih koji čitaju. Možda su već sada većina.
A opet…
Opet…
Reč vuče.