Draža mi je jezička razbarušenost od jezičkog cepidlačenja.
Razbarušenost nije jezička aljkavost. To je onaj višak koji
se preliva, ona jezička energija koja ne dopušta da bude obuzdana, ono divlje
što se ne da ukrotiti.
Mnogi jezikoznalci zaziru od ove razbarušenosti – ne znaju
kako da sa njom izađu na kraj.
Jezik im treba kao umrtvljeni „predmet proučavanja“.
Poneki od njih mi liče na učitelje iz nekih davnih vremena
koji preteći švićkaju prutom i teraju u ćošak.
