Objavljeno u listu Danas, 4. aprila 2017. godine, pod naslovom: Lakrdija Belog je naša istina.
Poučna su priča netom održani predsednički izbori. Beogradski i, najverovatnije, vandredni parlamentarni će stići brže nego što nam se čini. Ko želi uspeh na tim izborima, valjalo bi da dobro razmisli o onom što se u nedelju zbilo.
PRELETAČEVIĆ I IZLAZNOST: Veliki broj glasova palih za Belog Preletačevića i niska izlasnost su dva vida istog dubokog i veoma rasprostranjenog nepoverenja, ne u ovu ili onu stranku, ne u ovu ili onui ličnost, već u politički sistem kao takav.
Glasavši za Preletačevića, ljudi su pokazali šipak celokupnom poziciono-opozicionom establišmentu. Njihova poruka je jednostavna: nismo budale, znamo kako ovaj sistem funkcioniše, ne dopuštamo da nas vučete za nos. To isto je, samo, pasivno, neizlaskom na birališta, poručio i dobar deo apstinenata. Ko ove poruke razume, ko bude umeo, i zaslužio, da pobedi ovo nepoverenje, otvorio je politički rudnik bogat rudom. Samo što se ta ruda teško vadi. I to će biti sve teže. Nažalost, naš politički sistem zaista funkcioniše na način na koji ga je, parodirajući i karikirajući, predstavio Luka Maksimović. Njegova lakrdija je naša istina. Tu istinu su mnogi prepoznali.
SAŠA JANKOVIĆ: Zbirno, Saša Janković i Vuk Jeremić dobili su oko 800.000 glasova. Cifra nije za potcenjivanje. Dodamo li tome glasove Saše Radulovića, vidimo da i dalje postoji veoma živa i žilava politička opcija koju je, za svog života, zastupala Demokratska stranka. Saša Janković je pokazao da ima potencijal da objedini i, moguće je, uveća ili čak znatno uveća ovaj birački potencijal. U tome će ga ometati dva protivnika, čije bi interese mogao da pokvari. Prvi je, manji, režim koji će, prepoznavši ga kao najopasnijeg protivnika, ka njemu usmeriti svoja najmoćnija propagandna oružja i oruđa. Neku veću doatnu štetu neće moći da mu nanesu. Ko veruje Doušniku i Ružičastoj televiziji, taj ionako neće glasati za demokratsku političku opciju. Drugi, veći, su interesene grupice koje su razbile ovo biračko telo i razbucale DS. Objedinjavanje nije u interesu njihovih recikliranih kadrova, lišenih bilo kakve političke energije, viziju da i ne pominjemo. Videlo se to i po šibicarenju i zavlačenju kada je trebalo dogovoriti zajedničkog predsedničkog kandidata. Mogu da opstanu, iz izvlače ličnu i grupnu korist, samo u ovako usitnjenom opozicionom okruženju. Režimu je u interesu da ih održava u životu, bolje da oni vegetiraju nego da njihovo mesto zaposedne neko autentičniji, sposobniji, ubojitiji.
VUK JEREMIĆ: Mnogo hteo, mnogo započeo. Pokazao se kao tanak igrač. Najbolje što može da učini to je da ne smeta.
ŠEŠELJ: Bio jednom jedan vojvoda. Vučić je izrazio žaljenje zbog njegovog slabog rezultata. Razumljivo, Šešelj mu je potreban da bi njime mahao kao opasnošću od koje samo on može da sačuva Srbiju i region. A i ujeda koga mu kažeš. Ne bi da se tek tako liši njegovih usluga. Istu igru je igrao i Milošević, dok se nije preigrao
DSS: I ovaj žalosni rezultat njihovog predsedničkog kandidata pokazuje da je ova stranka na umoru. Sledeći izbori će, po svoj prilici, značiti njenu eutanaziju. DSS je, čak više nego DS, opomena SNS-u kako brzo i duboko može da potone jedna donedavno vladajuća stranka. Kao što je sudbina Vojislava Koštunice opomena Aleksandru Vučiću kako se naglo topi visok rejting.
ALEKSANDAR VUČIĆ: O njemu je već sve rečeno. Nebitan je. AV je privid. Hlaucinacija. Izraz naše političke dezorijentisanosti i nemoći. Još jednom ćemo, ništa novo, imati predsednika koji o svemu odlučuje i bledunjavog premijera koji se ništa ne pita. Ništa novo. Taj film smo već gledali pod Miloševićem i Tadićem. Da sam na AV-ovom mestu, bila bi mi sumnjiva Dačićeva podrška. Pre bi se reklo da je ovom veoma lukavom političaru važnije da AV-a vidi van Vlade, nego u Predsednštvu. Ali to su već njihove porodične stvari, neka ih samo rešavaju.
Dakle, predsednički izbori su okončani, od kuknjave vajde nema. Idu beogradski, verovatno kombinovani sa parlamentarnim, za njih se, za razliku od predsedničkih, valja dobro i na vreme pripremiti. A to znači, pripremati se doslovno od sutra.
Poučna su priča netom održani predsednički izbori. Beogradski i, najverovatnije, vandredni parlamentarni će stići brže nego što nam se čini. Ko želi uspeh na tim izborima, valjalo bi da dobro razmisli o onom što se u nedelju zbilo.
PRELETAČEVIĆ I IZLAZNOST: Veliki broj glasova palih za Belog Preletačevića i niska izlasnost su dva vida istog dubokog i veoma rasprostranjenog nepoverenja, ne u ovu ili onu stranku, ne u ovu ili onui ličnost, već u politički sistem kao takav.
Glasavši za Preletačevića, ljudi su pokazali šipak celokupnom poziciono-opozicionom establišmentu. Njihova poruka je jednostavna: nismo budale, znamo kako ovaj sistem funkcioniše, ne dopuštamo da nas vučete za nos. To isto je, samo, pasivno, neizlaskom na birališta, poručio i dobar deo apstinenata. Ko ove poruke razume, ko bude umeo, i zaslužio, da pobedi ovo nepoverenje, otvorio je politički rudnik bogat rudom. Samo što se ta ruda teško vadi. I to će biti sve teže. Nažalost, naš politički sistem zaista funkcioniše na način na koji ga je, parodirajući i karikirajući, predstavio Luka Maksimović. Njegova lakrdija je naša istina. Tu istinu su mnogi prepoznali.
SAŠA JANKOVIĆ: Zbirno, Saša Janković i Vuk Jeremić dobili su oko 800.000 glasova. Cifra nije za potcenjivanje. Dodamo li tome glasove Saše Radulovića, vidimo da i dalje postoji veoma živa i žilava politička opcija koju je, za svog života, zastupala Demokratska stranka. Saša Janković je pokazao da ima potencijal da objedini i, moguće je, uveća ili čak znatno uveća ovaj birački potencijal. U tome će ga ometati dva protivnika, čije bi interese mogao da pokvari. Prvi je, manji, režim koji će, prepoznavši ga kao najopasnijeg protivnika, ka njemu usmeriti svoja najmoćnija propagandna oružja i oruđa. Neku veću doatnu štetu neće moći da mu nanesu. Ko veruje Doušniku i Ružičastoj televiziji, taj ionako neće glasati za demokratsku političku opciju. Drugi, veći, su interesene grupice koje su razbile ovo biračko telo i razbucale DS. Objedinjavanje nije u interesu njihovih recikliranih kadrova, lišenih bilo kakve političke energije, viziju da i ne pominjemo. Videlo se to i po šibicarenju i zavlačenju kada je trebalo dogovoriti zajedničkog predsedničkog kandidata. Mogu da opstanu, iz izvlače ličnu i grupnu korist, samo u ovako usitnjenom opozicionom okruženju. Režimu je u interesu da ih održava u životu, bolje da oni vegetiraju nego da njihovo mesto zaposedne neko autentičniji, sposobniji, ubojitiji.
VUK JEREMIĆ: Mnogo hteo, mnogo započeo. Pokazao se kao tanak igrač. Najbolje što može da učini to je da ne smeta.
ŠEŠELJ: Bio jednom jedan vojvoda. Vučić je izrazio žaljenje zbog njegovog slabog rezultata. Razumljivo, Šešelj mu je potreban da bi njime mahao kao opasnošću od koje samo on može da sačuva Srbiju i region. A i ujeda koga mu kažeš. Ne bi da se tek tako liši njegovih usluga. Istu igru je igrao i Milošević, dok se nije preigrao
DSS: I ovaj žalosni rezultat njihovog predsedničkog kandidata pokazuje da je ova stranka na umoru. Sledeći izbori će, po svoj prilici, značiti njenu eutanaziju. DSS je, čak više nego DS, opomena SNS-u kako brzo i duboko može da potone jedna donedavno vladajuća stranka. Kao što je sudbina Vojislava Koštunice opomena Aleksandru Vučiću kako se naglo topi visok rejting.
ALEKSANDAR VUČIĆ: O njemu je već sve rečeno. Nebitan je. AV je privid. Hlaucinacija. Izraz naše političke dezorijentisanosti i nemoći. Još jednom ćemo, ništa novo, imati predsednika koji o svemu odlučuje i bledunjavog premijera koji se ništa ne pita. Ništa novo. Taj film smo već gledali pod Miloševićem i Tadićem. Da sam na AV-ovom mestu, bila bi mi sumnjiva Dačićeva podrška. Pre bi se reklo da je ovom veoma lukavom političaru važnije da AV-a vidi van Vlade, nego u Predsednštvu. Ali to su već njihove porodične stvari, neka ih samo rešavaju.
Dakle, predsednički izbori su okončani, od kuknjave vajde nema. Idu beogradski, verovatno kombinovani sa parlamentarnim, za njih se, za razliku od predsedničkih, valja dobro i na vreme pripremiti. A to znači, pripremati se doslovno od sutra.
