Objavljena zbirka priča Bezglavo: priče o zaglavljenim ljudima. Na čitalačkom raspolaganju su vam i platonsko izdanje Besposličara , zbirka priča Rastrojstva i Besposličari, štampano izdanje

четвртак, 05. јануар 2017.

NIN-ova nanogica: Kud plovi ovaj brod?

Obećao sam da ću ispratiti NIN-ovu nanogicu do kraja a ja, za razliku od nekih, držim svoja obećanja.
Posle užeg izbora, jasno je kud plovi brod NIN-ove nanogice. Ako se negde, u međuvremenu, ne nasuče.
Koja mu je, dakle, odredišna luka?
Na to pitanje ćemo odgovoriti primenjujući osnove nagradologije. Istoimena brošura će, podsećam, biti bačena na tržište u toku ove godine po ceni od 1.000 dinara po strani, u pretplati po 500.
Osnovi nagradologije kažu:

Književna nagrada je mnogo suštinskije i dublje povezana sa književnom moći i interesima nego sa književnošću. Sa književnošću, zapravo, ima tek slučajnih dodirnih tačaka.
Svaki žiri ima gazdu, ima one koji zaista odlučuju i one koji statiraju.
Za kotiranje na nagradnom turniru je za autora potpuno nebitno da napiše dobru knjigu (to mu može biti i otežavajuća okolnost). Bitno je da ima članove žirija koji ga guraju. I naklonost onog ko žirijem gospodari.
Naučnim metodama smo ustanovili da žirijem NIN-ove nanogice u ovom sazivu suvereno gospodari Gabarit. Gabarit ima sigurnu većinu i može da izglasa šta god mu se prohte. Pokazalo se to i prošle godine kada je trebalo izgurati onaj Velikićev, traljav i trapavo sklepan, srednjokolski sastav.
Elem, kuda Gabarita vuku njegovi književni interesi? Odgovor na to pitanje je i odgovor na pitanje o ovogodišnjem dobitniku.
A to je...?
A to je...?
Naravno, „Hronika za mazohiste“ jednog urednika i vlasnika izdavačke kuće koga je neko slagao da ume da piše.
Evo jednog od bezbrojnih bisera banalnosti ovogodišnjeg nosača NIN-ove nanogice:
„Naravno da je situacija bila iznuđena i ne po njenoj volji, ali to nimalo nije ublažilo problem i naknadni bol zbog istine da se može napustiti čovek koji se više ne voli zarad onog u koga se zaljubljuje. Ali, paket-aranžman koji je podrazumevao odvajanje od svoje dece, da bi se prihvatila tuđa, poslat ekspres-poštom sa poznate adrese od njihove njoj nepoznate majke, nije bio san koji bi iko priželjkivao. No, preporučena pošiljka je bila od one sorte „tri u jedan“ sa ponudom – uzmi ili ostavi. Uzela je. Poštarina je bila enormno visoka, ispostavilo se.“
I tako, opšte mesto do opšteg mesta, banalnost do banalnosti. Knjiga za beznadežne književne mazohiste. I voditeljke bi umele bolje.
„Hronika za mazohiste“ je gotovo udžbenički primer svega onoga što književnost, pogotovo dobra književnost, nije. Paradoks NIN-ove nanogice je upravo to što ovaj knjižurak odsustvo bilo kakvih književnih kvaliteta preporučuje za nagradu.
Dobitnika znamo. Ili gotovo sigurno znamo, da ostavimo dozu neizvenosti. Kako Gabarit tka na više razboja istovremeno, postoji mogućnost, iako majušna, da se opredeli za neku drugu, u datom trenutku isplativiju kombinaciju.
Naravno, ni ovog puta nemamo audio zapise satanaka žirija, koji bi način odlučivanja i argumentaciju učinili dostupnim javnosti.
Kako je stvar tehnički jednostavna, i faktički besplatna, a kako samo jedan član žirija misli da je internet marka automobila, a ostalo četvoro ipak znaju o čemu se tu radi, dok se obe članice u svom poslu redovno susreću sa tim medijem, na kome su i njihove emisije, ostaje da zaključimo da nema famozne „političke volje“. To jest, da žiri NIN-ove nanogice ne želi da javnost bude upoznata sa njegovim radom.
Postoje tri moguća razloga za takvu odbojnost.
Da žiri prezire javnost (uključujući tu i književnu), što bi svedočilo o neprimerenoj nadmenosti.
Da se žiri boji javnost, što bi ukazivalo da tu nisu čista posla.
Da se žiri stidi javnosti jer se sve odvija na tako niskom piljarskom nivou da ih je sramota da još neko za to sazna.
Odlučite sami koja je najbliža istini.
Književni zabavnik