Izvesnog američkog romanoklepca reklamiraju kao američkog Tolstoja. Smelo, zapravo drsko poređenje. Džonatan Frenzen, u najboljem slučaju nekakav veoma razblaženi, najviše dvopostotni tolstojevski rastvor. Možda ni toliko.
Ravno, bezizražajno, razvučeno. Bez ritma, bez unutrašnjeg naboja. Sve u svemu, bezukusna američka pita.
Ko ne veruje, neka se posle sirotog Frenzena maši Tolstoja. Okrepljenja radi. A i da se podseti šta velika književnost uistinu jeste.
Mediokriteti su proglasili kraj velike književnosti da bi prikrili svoju osrednjost. Profesori su učinili to isto da bi zadovoljli profesorsku sujeticu i postavili se iznad „predmeta“ svog proučavanja, što je samo sa mediokretitetima moguće, pred veličinom smo zadivljeni.
Velika književnost ipak postoji. Uprkos svim relativizacijama i svim negiranjima. Ona je iskustvena činjenica.
Ravno, bezizražajno, razvučeno. Bez ritma, bez unutrašnjeg naboja. Sve u svemu, bezukusna američka pita.
Ko ne veruje, neka se posle sirotog Frenzena maši Tolstoja. Okrepljenja radi. A i da se podseti šta velika književnost uistinu jeste.
Mediokriteti su proglasili kraj velike književnosti da bi prikrili svoju osrednjost. Profesori su učinili to isto da bi zadovoljli profesorsku sujeticu i postavili se iznad „predmeta“ svog proučavanja, što je samo sa mediokretitetima moguće, pred veličinom smo zadivljeni.
Velika književnost ipak postoji. Uprkos svim relativizacijama i svim negiranjima. Ona je iskustvena činjenica.
