Palanački duh se ispoljava u dva osnovna vida. Oba su pokušaj da se, imaginarno, prevaziđe realna neravnopravnost palanke i metropole. Odnos palanke i metropole, naime, nije odnos više i niže vrednosti, već odnos moći. Metropola poseduje političku, ekonomsku, medijsku i kulturnu moć. Palanka je te moći lišena. Tačnije, moć joj je oduzeta.
Ta (ne)moć je osnovna situacija na koju palanka odgovara na dva načina.
Prvi je dobro poznat, lako prepoznatljiv, često opisivan, kuđen, ismevan. To je zatvorenost, učmalost, odbojnost, skučenost. Sve su to sredstva samoodbrane. Palančanin prvog tipa se uvukao u svoju ljušturu da bi mentalno preživeo. Odbacuje spoljne uticaje jer ih doživljava kao napad. Opire se pokretu jer je metropola ona sila koja pokreće. Simbolički poništava metropolu da bi poništio njenu nadmoć. Uzalud, naravno.
O drugom vidu palanačkog duha se ređe govori, iako je itetako prisutan. Svojstveno mu je slepo, grozničavo oponašanje svega što dolazi iz metropole, iz „velikog sveta“. To oponašanje često ide do karikature. Palančanin ove vrste je hiperaktivan, hiperotvoren, neprekidno u panici da ne zaostane. Stalno se vajka zbog „naše zaostalosti“. Poklonički zadivljen, idealna je žrtva svih trendova.
Sve je to pokušaj da se, simbolički, poistoveti sa metropolom i tako prevaziđe bolnu neravnopravnost. Bezuspešno, naravno. Nije i ne može biti ništa više od sledbenika. Ostaje mu tek mršava uteha da je, makar u svom okruženju, bliži „velikom svetu“ i njegovim kretanjima. Ako već nije deo metropole, makar deluje u njeno ime, kao njen palanački zastupnik.
Pozicije palanke i metropole nisu ni prostorno ni vremenski fiksirane. Nešto može biti metropola u nacionalnom i regionalnom smislu, a palanka u evropskom i svetskom kontekstu. I sama Evropa je, sa svoje strane, palanka u odnosu na Ameriku. Ove pozicije se i istorijski menjaju. Njujork je, recimo, svojevremeno bio duboka palanka u odnosu na Pariz, danas je obrnuto. A šta će u narednim decenijama biti svetska metropola, šta palanka, bolje da ne nagađamo.
Palanka nije nikakav samostvoreni entitet. Palanka je proizvod metropole, proizvod koncentracije političke, ekonomske, medijske, kulturne moći.
Palančanin nije „onaj drugi“. Palanke ima u svakom do nas. I to je neminovno.
Palanački duh može da se prevaziđe samo na jedan način – demetropolizacijom.
Objavljeno u Politici 8. septembra 2016. u rubrici Pogledi
Ta (ne)moć je osnovna situacija na koju palanka odgovara na dva načina.
Prvi je dobro poznat, lako prepoznatljiv, često opisivan, kuđen, ismevan. To je zatvorenost, učmalost, odbojnost, skučenost. Sve su to sredstva samoodbrane. Palančanin prvog tipa se uvukao u svoju ljušturu da bi mentalno preživeo. Odbacuje spoljne uticaje jer ih doživljava kao napad. Opire se pokretu jer je metropola ona sila koja pokreće. Simbolički poništava metropolu da bi poništio njenu nadmoć. Uzalud, naravno.
O drugom vidu palanačkog duha se ređe govori, iako je itetako prisutan. Svojstveno mu je slepo, grozničavo oponašanje svega što dolazi iz metropole, iz „velikog sveta“. To oponašanje često ide do karikature. Palančanin ove vrste je hiperaktivan, hiperotvoren, neprekidno u panici da ne zaostane. Stalno se vajka zbog „naše zaostalosti“. Poklonički zadivljen, idealna je žrtva svih trendova.
Sve je to pokušaj da se, simbolički, poistoveti sa metropolom i tako prevaziđe bolnu neravnopravnost. Bezuspešno, naravno. Nije i ne može biti ništa više od sledbenika. Ostaje mu tek mršava uteha da je, makar u svom okruženju, bliži „velikom svetu“ i njegovim kretanjima. Ako već nije deo metropole, makar deluje u njeno ime, kao njen palanački zastupnik.
Pozicije palanke i metropole nisu ni prostorno ni vremenski fiksirane. Nešto može biti metropola u nacionalnom i regionalnom smislu, a palanka u evropskom i svetskom kontekstu. I sama Evropa je, sa svoje strane, palanka u odnosu na Ameriku. Ove pozicije se i istorijski menjaju. Njujork je, recimo, svojevremeno bio duboka palanka u odnosu na Pariz, danas je obrnuto. A šta će u narednim decenijama biti svetska metropola, šta palanka, bolje da ne nagađamo.
Palanka nije nikakav samostvoreni entitet. Palanka je proizvod metropole, proizvod koncentracije političke, ekonomske, medijske, kulturne moći.
Palančanin nije „onaj drugi“. Palanke ima u svakom do nas. I to je neminovno.
Palanački duh može da se prevaziđe samo na jedan način – demetropolizacijom.
Objavljeno u Politici 8. septembra 2016. u rubrici Pogledi
