Kulturni antielitizam se agresivno zalaže za jednakost u kulturi, da bi zabašurio sve drastičniju nejednakost u ekonomskoj i političkoj moći.
Briše vrednosnu razliku između visoke i niske (masovne, trivijalne) kulture, ali nema ništa protiv provalije u imovini i prihodima.
Kulturni antiletizam preusmerava egalitarne zahteve sa ekonomskog i političkog polja (gde imaju punog opravdanja i smisla) na kulturno gde deluju montipajtonovski. Preusmerava zavist, osvetoljubivost i bes višestruko uskraćenih sa ekonomskog i političkog na kulturni kapital i tako ih čini bezopasnim.
Lukavstvo preusmeravanja na lažnje ciljeve je uobičajena manipulativna praksa.
Kulturni egalitarizam neoliberalne desnice je u osnovi drugačiji od kulturne politike nekadašnje levice. Levica je želela da visoku kulturu učini dostupnom svakom, ne da je uništi. Dok neoliberalna desnica nameće jednakost u kulturnoj uskraćenosti i oskaćenosti, da bi skrenula pažnju sa ekonomske i političke nejednakosti, levica je težila opštem kulturnom obogaćivanju („uzdizanju masa“, kako se govorilo).
Kulturni antiletizam poštuje svačiji ukus (pogotovo onaj koji donosi lepu dobit proizvođačima maskulturnih sadržaja), ali ne i, recimo, svačiji rad. Niko se ne sme ostaviti bez svoje porcije trivijalnosti, ali se zato sasvim lepo može lišiti prihoda i osnovnih uslova za iole pristojan život.
Agresivni kulturni antielitizam i narastajuća ekonomska i politička nejednakost marširaju rame uz rame, u varvarskom pohodu neoliberalne desnice, kojoj su na raspolaganju najuticajniji i najmoćniji svetski mediji.
Uostalom, masovna kultura je veoma isplativ biznis. Visoka to nije. Time joj je presuđeno.
Briše vrednosnu razliku između visoke i niske (masovne, trivijalne) kulture, ali nema ništa protiv provalije u imovini i prihodima.
Kulturni antiletizam preusmerava egalitarne zahteve sa ekonomskog i političkog polja (gde imaju punog opravdanja i smisla) na kulturno gde deluju montipajtonovski. Preusmerava zavist, osvetoljubivost i bes višestruko uskraćenih sa ekonomskog i političkog na kulturni kapital i tako ih čini bezopasnim.
Lukavstvo preusmeravanja na lažnje ciljeve je uobičajena manipulativna praksa.
Kulturni egalitarizam neoliberalne desnice je u osnovi drugačiji od kulturne politike nekadašnje levice. Levica je želela da visoku kulturu učini dostupnom svakom, ne da je uništi. Dok neoliberalna desnica nameće jednakost u kulturnoj uskraćenosti i oskaćenosti, da bi skrenula pažnju sa ekonomske i političke nejednakosti, levica je težila opštem kulturnom obogaćivanju („uzdizanju masa“, kako se govorilo).
Kulturni antiletizam poštuje svačiji ukus (pogotovo onaj koji donosi lepu dobit proizvođačima maskulturnih sadržaja), ali ne i, recimo, svačiji rad. Niko se ne sme ostaviti bez svoje porcije trivijalnosti, ali se zato sasvim lepo može lišiti prihoda i osnovnih uslova za iole pristojan život.
Agresivni kulturni antielitizam i narastajuća ekonomska i politička nejednakost marširaju rame uz rame, u varvarskom pohodu neoliberalne desnice, kojoj su na raspolaganju najuticajniji i najmoćniji svetski mediji.
Uostalom, masovna kultura je veoma isplativ biznis. Visoka to nije. Time joj je presuđeno.
