Piše: Miša Brkić
Hteo sam da se radujem, zaista.
Ali, kad me pozvao mladi kolega s jedne televizije da komentarišem ugovor za Beograd na vodi, nisam mogao da se priključim opštem radovanju i slavlju. Jednostavno, ne znam čemu da se radujem.
Ugovor jeste potpisan, ali niko van uskog kruga posvećenih ne zna šta u njemu piše.
I s nestrpljenjem se čeka više podataka i informacija iz Ugovora, jer ono što je saopšteno na konferenciji za novinare posle potpisivanja ugovora nije otkrilo ništa veličanstveno o tom istorijskom poslu.
A ne bi trebalo dugo da čekamo; to bi trebalo da bude vrlo brzo, za dan-dva ako je verovati gradonačelniku Beograda Siniši Malom.
Jer, gradonačelnik Mali gostujući u “Kažiprstu” Televizije B92 10. marta (dakle, nije to bilo tako davno da bi se zaboravilo) obećao je: ”Čim ga budemo potpisali, dolazim u vašu emisiju da prođemo kroz ceo ugovor”.
Ili dok ugovor ne odobri Komisija za zaštitu konkurencije, što je takođe obećao gradonačelnik Mali.
Organizacija Transparentnost Srbija pita se tim povodom zbog čega bi odluka državne Komisije na bilo koji način imala uticaja na javnost ili tajnost ugovora, budući da ga ta Komisija ne može menjati.
Koliko može da traje to čekanje?
Pa, nije oročeno, može da potraje. Možda i trie’es’ godina.
Dok gradonačelnik s gledaocima B92 ne prođe ceo ugovor (ili dok se ne izjasni Komisija), nama ostaje da se u neverici čudimo i krstimo.
A “na prvu loptu” i na osnovu šturih informacija datih posle potpisivanja ugovora, moglo se bi reći da će od Beograda na vodi ostati samo Beograd na – masti.
Da pojasnim dok čekamo:
Il’ će neko da se omasti.
Il’ će biti potrebno dobro da se “podmaže” da bi se olako progutala priča o dobro ugovorenom poslu.
Ili neko masno la.., ‘oću reći ne govori istinu.
Šta smo za sada saznali.
Za finansiranje Beograda na vodi kompanija Eagle Hills obezbediće 300 miliona evra – 150 miliona evra u kapitalu i još 150 miliona kredita u formi zajma osnivača kompanije. Opet famozni kredit – kao u slučaju Er Srbije – koji će da vraćaju i građani (poreski obveznici) Srbije.
Ni to nije sve.
Teško nama – Eagle Hills će dodatno odobriti državi Srbiji još jedan kredit od 90 miliona evra za preseljenje železničkih objekata iz Savskog amfiteatra i kredit od 40 miliona evra za završetak eksproprijacije.
Sve u svemu i da se zna – taj moćni investitor o kome smo se naslušali bajki pred spavanje, daje samo 150 miliona evra svojih para.
Biće zanimljivo zaviriti u ugovor, jer kako to Eagle Hills ulaže samo 150 miliona evra čistih para (kapital) i postaje vlasnik 68 odsto Beograda na vodi. A Srbija ulaže 280 miliona evra (150+90+40 koje, istina dobija kao kredit, ali taj novac vraća) i biće vlasnik samo 32 odsto Beograda na vodi.
Gde, bre, nestadoše 3,5 milijarde evra koje nam vlast ukucava u glavu već dve godine?
Ej, 3,5 milijarde. A toliko smo se radovali. I Hrvati su nam tako zavideli. Na njih (ne na Hrvate nego na milijarde) balavili smo uz Pink jutarnji dnevnik, Studio B podnevni dnevnik i RTS večernji dnevnik. Svaki bogovetni dan, i iz dana u dan, zurili smo u premijera i gradonačelnika i gutali svaku njihovu reč dok su neumorno ponavljali ”tri i po milijarde, tri i po milijarde, tri i po milijarde…”
Mnogi Srbi, lakomi na pare, bili su na ivici da poveruju u još jednu bajku. Dodatni utisak sreće potpalio im je pre neki dan (11. april) naš osvedočeni prijatelj, predsednik Italijanskog društva za međunarodne organizacije Franko Fratini izjavom”da bi svaka država, da je dobila ponudu od tri milijarde dolara, učinila sve da što pre počne sa njenom realizacijom. Video sam projekat – zaista je impresivan i grandiozan. Mislim da je investicija od tri milijarde dolara od ogromnog značaja za vašu zemlju”.
I onda, ”puć”. Ružno buđenje iz lepog sna. Tri i po milijarde evra su – mehur od sapunice.
Šta bi drugo i bili.
Je l’ neko stvarno verovao da se tri i po milijarde tek tako dele po belom svetu?
Sad kad smo dobili k….redit, pitanje je da l’ smo mogli da dobijemo više?
Transparentnost Srbija kaže da to nikada nećemo saznati jer nije bilo javnog tendera.
Nije bilo konkurencije. Nije bilo drugih investitora sa svojim ponudama. Možda bi nam to otvorilo oči i istreznilo nas od mamurluka koji nam je vlast dozirala u neograničenim dnevnim količinama.
To je ozbiljna zamerka, to za konkurenciju. Ali naša vlast nije htela ni da čuje za javni tender, jer je na tome insistirao investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Zabrinutost izaziva, smatra Transparentnost Srbija, još nešto mnogo ozbiljnije – to što je ovaj projekat od ogromnog političkog interesa za aktuelnu vlast u Srbiji, pa se otvara pitanje da li se poklapaju ekonomski interes države i politički interesi vladajuće partije.
Zašto je važno to pitanje?
Pa zato što postoji razlog za brigu – kakvi će biti kontrolni mehanizmi pri sprovođenju ugovora. Narodski rečeno, je l’ kupus čuvaju zečevi? Uh, kakav je to prostor za korupciju!
Iz ugovora smo čuli još jedno ”puć” – gradnja Beograda na vodi trajaće 30 godina, od čega pola objekata mora biti završeno u prvih 20 godina.
A naš premijer je pre samo mesec dana izjavio ”da će svi objekti koji su sada na maketi projekta Beograd na vodi biti izgrađeni u naredne četiri godine” (Beta, RTS, Tanjug, 18.03.2015).
Premijer je još rekao ”da je ranije dolazilo do zabune o rokovima izgradnje projekta, s obzirom da je on govorio da će biti završen za četiri, a gradonačelnik Beograda Siniša Mali za deset godina (B92, Tanjug, 07.04.2015).
Podsećanja radi: Kinezi su Tri klisure, najveću hidroelektranu na svetu, izgradili za 13 godina. Amerikanci su Huverovu branu izgradili za pet godina. Rusi su Transsibirsku železnicu izgradili za 25 godina.
Možda bi posle svega naš premijer mogao da parafrazira naslov pesme Đorđa Balaševića ”Uticaj brata šeika na moj životni put” uz refren:
Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna.
Tako to biva, kad se previše pliva mutnim vodama sna.
Koja još pitanja otvara tek delimični pogled na ugovor za Beograd na vodi?
Na primer:
Šta ako sadašnji investitor, kompanija Eagle Hills sagradi dve najavljene zgrade (320 stanova), eventualno još poslovnu kulu i šoping centar, nema dalji interes da investira i zamrzne Beograd na vodi?
Šta ako država Srbija nađe novog investitora koji ima kapital i hoće ceo Beograd na vodi da završi za pet godina, ali tog novog investitora ne prihvata Eagle Hills kao većinski akcionar (68 odsto) u projektu Beograd na vodi?
Da li Eagle Hills ima pravo da preproda ugovor nekom drugom zainteresovanom investitoru? U poslovnim krugovima ionako se već priča da će Eagle Hills napraviti samo 2-3 zgrade i preprodati ugovor nekom novom investitoru.
Da li za to mora da pita Vladu Srbije i da li ona ima pravo da bira novog investitora kao manjinski vlasnik u projektu Beograd na vodi?
Da li se projekat tog trenutka zamrzava i država Srbija traži raskid ugovora i naplatu štete pred nekom međunarodnom arbitražom?
Ili na to nema pravo?
Ako se ne varam, neko od zvaničnika ”involviranih” u ovaj projekat izjavio je da su garant posla za Beograd na vodi – premijer Srbije i Vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Najveći broj ozbiljnih i velikih međunarodnih investicionih projekata za obezbeđenje posla uzima drugačiju vrstu garancija.
Zašto.
Čvršće su i imaju duži rok trajanja.
Izvor: Peščanik.net, 28.04.2015.
Hteo sam da se radujem, zaista.
Ali, kad me pozvao mladi kolega s jedne televizije da komentarišem ugovor za Beograd na vodi, nisam mogao da se priključim opštem radovanju i slavlju. Jednostavno, ne znam čemu da se radujem.
Ugovor jeste potpisan, ali niko van uskog kruga posvećenih ne zna šta u njemu piše.
I s nestrpljenjem se čeka više podataka i informacija iz Ugovora, jer ono što je saopšteno na konferenciji za novinare posle potpisivanja ugovora nije otkrilo ništa veličanstveno o tom istorijskom poslu.
A ne bi trebalo dugo da čekamo; to bi trebalo da bude vrlo brzo, za dan-dva ako je verovati gradonačelniku Beograda Siniši Malom.
Jer, gradonačelnik Mali gostujući u “Kažiprstu” Televizije B92 10. marta (dakle, nije to bilo tako davno da bi se zaboravilo) obećao je: ”Čim ga budemo potpisali, dolazim u vašu emisiju da prođemo kroz ceo ugovor”.
Ili dok ugovor ne odobri Komisija za zaštitu konkurencije, što je takođe obećao gradonačelnik Mali.
Organizacija Transparentnost Srbija pita se tim povodom zbog čega bi odluka državne Komisije na bilo koji način imala uticaja na javnost ili tajnost ugovora, budući da ga ta Komisija ne može menjati.
Koliko može da traje to čekanje?
Pa, nije oročeno, može da potraje. Možda i trie’es’ godina.
Dok gradonačelnik s gledaocima B92 ne prođe ceo ugovor (ili dok se ne izjasni Komisija), nama ostaje da se u neverici čudimo i krstimo.
A “na prvu loptu” i na osnovu šturih informacija datih posle potpisivanja ugovora, moglo se bi reći da će od Beograda na vodi ostati samo Beograd na – masti.
Da pojasnim dok čekamo:
Il’ će neko da se omasti.
Il’ će biti potrebno dobro da se “podmaže” da bi se olako progutala priča o dobro ugovorenom poslu.
Ili neko masno la.., ‘oću reći ne govori istinu.
Šta smo za sada saznali.
Za finansiranje Beograda na vodi kompanija Eagle Hills obezbediće 300 miliona evra – 150 miliona evra u kapitalu i još 150 miliona kredita u formi zajma osnivača kompanije. Opet famozni kredit – kao u slučaju Er Srbije – koji će da vraćaju i građani (poreski obveznici) Srbije.
Ni to nije sve.
Teško nama – Eagle Hills će dodatno odobriti državi Srbiji još jedan kredit od 90 miliona evra za preseljenje železničkih objekata iz Savskog amfiteatra i kredit od 40 miliona evra za završetak eksproprijacije.
Sve u svemu i da se zna – taj moćni investitor o kome smo se naslušali bajki pred spavanje, daje samo 150 miliona evra svojih para.
Biće zanimljivo zaviriti u ugovor, jer kako to Eagle Hills ulaže samo 150 miliona evra čistih para (kapital) i postaje vlasnik 68 odsto Beograda na vodi. A Srbija ulaže 280 miliona evra (150+90+40 koje, istina dobija kao kredit, ali taj novac vraća) i biće vlasnik samo 32 odsto Beograda na vodi.
Gde, bre, nestadoše 3,5 milijarde evra koje nam vlast ukucava u glavu već dve godine?
Ej, 3,5 milijarde. A toliko smo se radovali. I Hrvati su nam tako zavideli. Na njih (ne na Hrvate nego na milijarde) balavili smo uz Pink jutarnji dnevnik, Studio B podnevni dnevnik i RTS večernji dnevnik. Svaki bogovetni dan, i iz dana u dan, zurili smo u premijera i gradonačelnika i gutali svaku njihovu reč dok su neumorno ponavljali ”tri i po milijarde, tri i po milijarde, tri i po milijarde…”
Mnogi Srbi, lakomi na pare, bili su na ivici da poveruju u još jednu bajku. Dodatni utisak sreće potpalio im je pre neki dan (11. april) naš osvedočeni prijatelj, predsednik Italijanskog društva za međunarodne organizacije Franko Fratini izjavom”da bi svaka država, da je dobila ponudu od tri milijarde dolara, učinila sve da što pre počne sa njenom realizacijom. Video sam projekat – zaista je impresivan i grandiozan. Mislim da je investicija od tri milijarde dolara od ogromnog značaja za vašu zemlju”.
I onda, ”puć”. Ružno buđenje iz lepog sna. Tri i po milijarde evra su – mehur od sapunice.
Šta bi drugo i bili.
Je l’ neko stvarno verovao da se tri i po milijarde tek tako dele po belom svetu?
Sad kad smo dobili k….redit, pitanje je da l’ smo mogli da dobijemo više?
Transparentnost Srbija kaže da to nikada nećemo saznati jer nije bilo javnog tendera.
Nije bilo konkurencije. Nije bilo drugih investitora sa svojim ponudama. Možda bi nam to otvorilo oči i istreznilo nas od mamurluka koji nam je vlast dozirala u neograničenim dnevnim količinama.
To je ozbiljna zamerka, to za konkurenciju. Ali naša vlast nije htela ni da čuje za javni tender, jer je na tome insistirao investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Zabrinutost izaziva, smatra Transparentnost Srbija, još nešto mnogo ozbiljnije – to što je ovaj projekat od ogromnog političkog interesa za aktuelnu vlast u Srbiji, pa se otvara pitanje da li se poklapaju ekonomski interes države i politički interesi vladajuće partije.
Zašto je važno to pitanje?
Pa zato što postoji razlog za brigu – kakvi će biti kontrolni mehanizmi pri sprovođenju ugovora. Narodski rečeno, je l’ kupus čuvaju zečevi? Uh, kakav je to prostor za korupciju!
Iz ugovora smo čuli još jedno ”puć” – gradnja Beograda na vodi trajaće 30 godina, od čega pola objekata mora biti završeno u prvih 20 godina.
A naš premijer je pre samo mesec dana izjavio ”da će svi objekti koji su sada na maketi projekta Beograd na vodi biti izgrađeni u naredne četiri godine” (Beta, RTS, Tanjug, 18.03.2015).
Premijer je još rekao ”da je ranije dolazilo do zabune o rokovima izgradnje projekta, s obzirom da je on govorio da će biti završen za četiri, a gradonačelnik Beograda Siniša Mali za deset godina (B92, Tanjug, 07.04.2015).
Podsećanja radi: Kinezi su Tri klisure, najveću hidroelektranu na svetu, izgradili za 13 godina. Amerikanci su Huverovu branu izgradili za pet godina. Rusi su Transsibirsku železnicu izgradili za 25 godina.
Možda bi posle svega naš premijer mogao da parafrazira naslov pesme Đorđa Balaševića ”Uticaj brata šeika na moj životni put” uz refren:
Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna.
Tako to biva, kad se previše pliva mutnim vodama sna.
Koja još pitanja otvara tek delimični pogled na ugovor za Beograd na vodi?
Na primer:
Šta ako sadašnji investitor, kompanija Eagle Hills sagradi dve najavljene zgrade (320 stanova), eventualno još poslovnu kulu i šoping centar, nema dalji interes da investira i zamrzne Beograd na vodi?
Šta ako država Srbija nađe novog investitora koji ima kapital i hoće ceo Beograd na vodi da završi za pet godina, ali tog novog investitora ne prihvata Eagle Hills kao većinski akcionar (68 odsto) u projektu Beograd na vodi?
Da li Eagle Hills ima pravo da preproda ugovor nekom drugom zainteresovanom investitoru? U poslovnim krugovima ionako se već priča da će Eagle Hills napraviti samo 2-3 zgrade i preprodati ugovor nekom novom investitoru.
Da li za to mora da pita Vladu Srbije i da li ona ima pravo da bira novog investitora kao manjinski vlasnik u projektu Beograd na vodi?
Da li se projekat tog trenutka zamrzava i država Srbija traži raskid ugovora i naplatu štete pred nekom međunarodnom arbitražom?
Ili na to nema pravo?
Ako se ne varam, neko od zvaničnika ”involviranih” u ovaj projekat izjavio je da su garant posla za Beograd na vodi – premijer Srbije i Vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Najveći broj ozbiljnih i velikih međunarodnih investicionih projekata za obezbeđenje posla uzima drugačiju vrstu garancija.
Zašto.
Čvršće su i imaju duži rok trajanja.
Izvor: Peščanik.net, 28.04.2015.
