Sve donedavno, moć se, u potrazi za utemeljenjem, oslanjala na autoritet. Time se, kako u sopstvenim očima, tako i u očima podanika, izdizala iznad gole sile, puke vlasti. Autoritet je bio njeno opravdanje, njena aura. Stvarao je ili bar težio da stvori društvenu saglasnost.
Svakako, autoritet je vladanje činio jednostavnijim i delotvornijim. Davao je pouzdanje onima koji vladaju, ispunjavajući ih osećanjem neke više misije. Pokoravanje je činio lakšim i prihvatljivijim, činilo se da ne proizlazi iz nužde i straha već iz nekog drugog, opšteprihvaćenog višeg razloga.
Istovremeno, autoritet je moć činio ranjivom. Bio je očigledan. Mogao se osporiti. Slabljenje autoriteta je donosilo nevolje vladajućima, širilo duh buntovništva među podređenima. Slom autoriteta je obično značio svrgavanje pa i propast upravljača.
Međutim, nije samo moć imala autoritet, već je i nezavisni autoritet (intelektualni, moralni, verski, naučni, estetski) imao moć koja ga je činila ili mogla činiti društveno delotvornim i po vlast opasnim. U međuvremenu upokojeni intelektualac je svoju javnu delatnost zasnivao na toj vrsti autoriteta.
Sa totalnim (i totalitarnim) tržištem, sve se iz osnova promenilo.
Tržište ne priznaje i ne trpi bilo kakav autoritet, niti bilo koju vrednost, izuzev tržišne, koja se stvara u odnosu ponude i potražnje. A ponuda i potražnja se od trenutka do trenutka menjaju, pa je i sama tržišna vrednost varljiva, kolebljiva. Nema vrednosti po sebi, ima samo onog što u datom momentu može bolje ili lošije da se proda.
Tržište je zbrisalo svaki autoritet. Ali je moć ostala, sveobuhvatnija i silnija nego ikad. Samo što se više ne iskazuje otvoreno nego se krije iza, navodno spontane, ni od koga upravljane, igre tržišnih sila. Demokratski izborni mehanizmi tek oponašaju ovu igru, kaskajući za događajima koji se odigravaju i odlukama koje se donose negde drugde, ne u predstavničkim telima koja odavno ne predstavljaju nikoga.
Svojeglavog intelektualca je zamenio stručnjak – puki, slabije ili bolje plaćeni izvršilac intelektualnih radova.
Moć se više ne poziva na autoritet. Nema ni potrebe, pokornost potrošača je unapred obezbeđena. Uostalom, i prevratničke ideje su tek roba na tržištu. I samo osporavanje nije više ništa drugo do deo opšte ponude i potražnje. „Životni stil“ među životnim stilovima.
Dok su nekadašnji autoritarni i totalitarni sistemi odbacivali ili pokušavali da unište ono što je drugačije i ono što im se suprostavlja, totalno (i totalitarno) tržište sve usisava i sve čini beznačajnim, dakle, bezopasnim. Ne dopušta da bilo šta ostane izvan tržišne razmene. Uostalom, sve ima svog kupca. Pa i „ikone“ pobune.
Tržišno zasnovana moć poriče samu sebe. I tim samopricanjem sebe učvršuje. Nevidljivošću se brani uspešnije nego silom.
Svakako, autoritet je vladanje činio jednostavnijim i delotvornijim. Davao je pouzdanje onima koji vladaju, ispunjavajući ih osećanjem neke više misije. Pokoravanje je činio lakšim i prihvatljivijim, činilo se da ne proizlazi iz nužde i straha već iz nekog drugog, opšteprihvaćenog višeg razloga.
Istovremeno, autoritet je moć činio ranjivom. Bio je očigledan. Mogao se osporiti. Slabljenje autoriteta je donosilo nevolje vladajućima, širilo duh buntovništva među podređenima. Slom autoriteta je obično značio svrgavanje pa i propast upravljača.
Međutim, nije samo moć imala autoritet, već je i nezavisni autoritet (intelektualni, moralni, verski, naučni, estetski) imao moć koja ga je činila ili mogla činiti društveno delotvornim i po vlast opasnim. U međuvremenu upokojeni intelektualac je svoju javnu delatnost zasnivao na toj vrsti autoriteta.
Sa totalnim (i totalitarnim) tržištem, sve se iz osnova promenilo.
Tržište ne priznaje i ne trpi bilo kakav autoritet, niti bilo koju vrednost, izuzev tržišne, koja se stvara u odnosu ponude i potražnje. A ponuda i potražnja se od trenutka do trenutka menjaju, pa je i sama tržišna vrednost varljiva, kolebljiva. Nema vrednosti po sebi, ima samo onog što u datom momentu može bolje ili lošije da se proda.
Tržište je zbrisalo svaki autoritet. Ali je moć ostala, sveobuhvatnija i silnija nego ikad. Samo što se više ne iskazuje otvoreno nego se krije iza, navodno spontane, ni od koga upravljane, igre tržišnih sila. Demokratski izborni mehanizmi tek oponašaju ovu igru, kaskajući za događajima koji se odigravaju i odlukama koje se donose negde drugde, ne u predstavničkim telima koja odavno ne predstavljaju nikoga.
Svojeglavog intelektualca je zamenio stručnjak – puki, slabije ili bolje plaćeni izvršilac intelektualnih radova.
Moć se više ne poziva na autoritet. Nema ni potrebe, pokornost potrošača je unapred obezbeđena. Uostalom, i prevratničke ideje su tek roba na tržištu. I samo osporavanje nije više ništa drugo do deo opšte ponude i potražnje. „Životni stil“ među životnim stilovima.
Dok su nekadašnji autoritarni i totalitarni sistemi odbacivali ili pokušavali da unište ono što je drugačije i ono što im se suprostavlja, totalno (i totalitarno) tržište sve usisava i sve čini beznačajnim, dakle, bezopasnim. Ne dopušta da bilo šta ostane izvan tržišne razmene. Uostalom, sve ima svog kupca. Pa i „ikone“ pobune.
Tržišno zasnovana moć poriče samu sebe. I tim samopricanjem sebe učvršuje. Nevidljivošću se brani uspešnije nego silom.
