Svako doba ima svoje idole, skrojene po sopstvenoj meri. Nama su zapala dva, nikakva. Boljih, biće, i nismo dostojni. To su: Demokratija i Tržište. O Tržištu, nekom drugom prilikom. O Demokratiji, odmah.
Idolu Demokratije odajemo počast periodično, tokom višemesečnih obreda koje nazivamo Izbori.
Izborni obred se odvija kroz tri ciklusa:
1. Predizborno sluđivanje svim mogućim i nemogućim sredstvima.
2. Hodočašće do Glasačkog mesta uz poklonjenje Izbornoj kutiji.
3. Postizborno petljanje, prenemaganje i podvaljivanje.
Ubacivanjem Glasačkog listića u Izbornu kutiju smo obavili svoju idoloploničku dužnost. Dalje od nas ništa ne zavisi. Kao što nije zavisilo ni pre toga. Radiće nam ono što im se prohte, sve pozivajući se na našu volju.
Demokratizam počiva na izvesnim neobičnim, nikada dokazanim pretpostavkama:
Da postoji nešto kao što je narod. Da to nešto poseduje sposobnost rasuđivanja, odlučivanja, preuzimanja odgovornosti i delovanja za opšte dobro. Te da je u stanju da vlada. Kako sobom, tako i državom.
Počiva, elem, na sve samim praznovericama.
Ne postoji nikakav samosvesni, delatni narod. Postoji tek inertna, beslovesna masa koju svako mesi kako mu se prohte. Ta masa je sačinjena od pojedinaca, previše kratkovidih, sebičnih i obuzetih dnevnošićardžijskim poslovima da bi se ikada uzdigli do opšteg dobra i opšte volje. Previše je infantilna da bi mogla da podnese teret odgovornosti, teskobu odlučivanja. Zato se rado predaje u ruke svakom vođi koji se ponudi da je i te muke reši. Istina, povremeno menja vođe, ali ne i potrebu za vođstvom.
Izborna lakrdija je uvreda za zdrav razum i dobar ukus, a Demokratija je, da parafraziramo jednu staru i veoma dobro poznatu izreku, još samo opijum za narod.
Idolu Demokratije odajemo počast periodično, tokom višemesečnih obreda koje nazivamo Izbori.
Izborni obred se odvija kroz tri ciklusa:
1. Predizborno sluđivanje svim mogućim i nemogućim sredstvima.
2. Hodočašće do Glasačkog mesta uz poklonjenje Izbornoj kutiji.
3. Postizborno petljanje, prenemaganje i podvaljivanje.
Ubacivanjem Glasačkog listića u Izbornu kutiju smo obavili svoju idoloploničku dužnost. Dalje od nas ništa ne zavisi. Kao što nije zavisilo ni pre toga. Radiće nam ono što im se prohte, sve pozivajući se na našu volju.
Demokratizam počiva na izvesnim neobičnim, nikada dokazanim pretpostavkama:
Da postoji nešto kao što je narod. Da to nešto poseduje sposobnost rasuđivanja, odlučivanja, preuzimanja odgovornosti i delovanja za opšte dobro. Te da je u stanju da vlada. Kako sobom, tako i državom.
Počiva, elem, na sve samim praznovericama.
Ne postoji nikakav samosvesni, delatni narod. Postoji tek inertna, beslovesna masa koju svako mesi kako mu se prohte. Ta masa je sačinjena od pojedinaca, previše kratkovidih, sebičnih i obuzetih dnevnošićardžijskim poslovima da bi se ikada uzdigli do opšteg dobra i opšte volje. Previše je infantilna da bi mogla da podnese teret odgovornosti, teskobu odlučivanja. Zato se rado predaje u ruke svakom vođi koji se ponudi da je i te muke reši. Istina, povremeno menja vođe, ali ne i potrebu za vođstvom.
Izborna lakrdija je uvreda za zdrav razum i dobar ukus, a Demokratija je, da parafraziramo jednu staru i veoma dobro poznatu izreku, još samo opijum za narod.
