Zebald „Austerlic“:
„S vremena na vreme dogodilo bi se da se u mojoj svesti neka misao ponovo razvije jasno i lepo, ali sada bih već znao da nisam u stanju da je zadržim, jer čim bih se mašio olovke, beskrajne mogućnosti jezika kojima sam se ranije s poverenjem prepuštao svele bi se na papazjaniju najotrcanijih fraza. Svaki rečenični obrt delovao mi je kao bedna štaka, a svaka reč zvučala šuplje i lažno. U tom sramnom duhovnom stanju, satima i danima sedeo sam piljeći u zid i mrcvareći dušu, i postepeno sam shvatio kako je jezivo kad i najmanji zadaci ili radnje, kao što je, recimo, sređivanje fioke, premašuju naše snage.
Kao da je izbijala neka bolest koja je u meni već dugo uzimala maha, ili kao da se u mene ugnezdilo nešto tupo i lepljivo što će postepeno celog da me parališe. Već sam pod čelom osećao unižavajuću tromost koja prethodi raspadu ličnosti i shvatio da zapravo nemam ni pamćenje, ni sposobnost mišljenja, niti istinsku egzistenciju, i da sam se čitavog života samo poništavao, okrećući leđa svetu i sebi samom.“
...
„Povremeno bih dolazio dotle da sam mislio da je rečenica nešto samo tobože smisleno, a da je zapravo puka pomagalica, neka vrsta izraštaja našeg neznanja kojim naslepo opipavamo tamu što nas okružuje, kao što to pojedine morske biljke i životinje čine pipcima. Stilski doterano iznošenje neke zamisli, što se inače smatra izrazom svrsishodne pameti, meni je izgledalo kao poduhvat potpuno proizvoljan i bezuman. Ni u čemu više nisam video povezanost, rečenice su se rasipale u reči, reči u samovoljan niz slova, slova u razlomljene linije, a one pak u olovnosiv trag što se tu i tamo srebrno presijava, trag koji je izlučilo i za sobom ostavilo nekakvo puzavo stvorenje: već sam pogled na njega ispunjavao me je sve većom jezom i stidom.“
(Prevela s nemačkog Spomenka Krajčević, Paidea, Beograd, 2009)
„S vremena na vreme dogodilo bi se da se u mojoj svesti neka misao ponovo razvije jasno i lepo, ali sada bih već znao da nisam u stanju da je zadržim, jer čim bih se mašio olovke, beskrajne mogućnosti jezika kojima sam se ranije s poverenjem prepuštao svele bi se na papazjaniju najotrcanijih fraza. Svaki rečenični obrt delovao mi je kao bedna štaka, a svaka reč zvučala šuplje i lažno. U tom sramnom duhovnom stanju, satima i danima sedeo sam piljeći u zid i mrcvareći dušu, i postepeno sam shvatio kako je jezivo kad i najmanji zadaci ili radnje, kao što je, recimo, sređivanje fioke, premašuju naše snage.
Kao da je izbijala neka bolest koja je u meni već dugo uzimala maha, ili kao da se u mene ugnezdilo nešto tupo i lepljivo što će postepeno celog da me parališe. Već sam pod čelom osećao unižavajuću tromost koja prethodi raspadu ličnosti i shvatio da zapravo nemam ni pamćenje, ni sposobnost mišljenja, niti istinsku egzistenciju, i da sam se čitavog života samo poništavao, okrećući leđa svetu i sebi samom.“
...
„Povremeno bih dolazio dotle da sam mislio da je rečenica nešto samo tobože smisleno, a da je zapravo puka pomagalica, neka vrsta izraštaja našeg neznanja kojim naslepo opipavamo tamu što nas okružuje, kao što to pojedine morske biljke i životinje čine pipcima. Stilski doterano iznošenje neke zamisli, što se inače smatra izrazom svrsishodne pameti, meni je izgledalo kao poduhvat potpuno proizvoljan i bezuman. Ni u čemu više nisam video povezanost, rečenice su se rasipale u reči, reči u samovoljan niz slova, slova u razlomljene linije, a one pak u olovnosiv trag što se tu i tamo srebrno presijava, trag koji je izlučilo i za sobom ostavilo nekakvo puzavo stvorenje: već sam pogled na njega ispunjavao me je sve većom jezom i stidom.“
(Prevela s nemačkog Spomenka Krajčević, Paidea, Beograd, 2009)
