Dokolica

Postojala je nekada, gusta, lepljiva, slasna. Prepušteni sebi, imali smo vremena na pretek. Da ga gustiramo. Da se poigravamo. Da prebiramo po onome u nama i onome oko i iznad nas. Da pustimo mašti na volju.
U to doba su pismo i poseta bili događaji. Bilo je to doba jarkih boja, snažnih mirisa, razdirućih tuga, razdraganih radosti.

Bilo je to davno. Pre interneta, pre sajtova, mejlova, društvenih mreža. Pre mobilnih telefona. Televizijski program se još uvek odmotavao na jednom kanalu, ograničen na par sati dnevno.
Sada smo stalno nečim zauzeti a da zapravo ništa ne činimo. Dan nam proleti i pre nego što je svanuo. Već ležemo a da se nismo kako valja ni razbudili.
Prikovani uz ekran ili monitor, jurcamo za novostima, lovimo sadržaje.
Nervozno skačemo sa sajta na sajt, sa kanala na kanal, uzalud pokušavajući da se nekako zabavimo.
Što smo bogatiji informacijama, oskudniji smo u znanju.
Komuniciramo, po vas dan i vascelu noć,  a sve manje imamo jedni drugima da kažemo.
Sve se više družimo a sve se ređe susrećemo. Mimoilazimo se negde u prostoru bez prostora.

Postali smo mlitavi, mrzovoljni. I uplašeni.
Toliko preplašeni da se više i ne usuđujemo da se prepustimo trajanju.
Sami smo sebe izgnali iz veličanstvenog carstva dokolice, u sivu, teskobnu zabit večite, mrgodne zauzetosti.