Ponavljanje je sigurnost, promena izazov.
U ponavljanju ima nečeg ritualnog. Utvrđujemo i potvrđujemo svoj krug. Znamo na čemu smo i znamo šta nas čeka. Potreba za ponavljanjem proizlazi iz nagona za samoodržanjem – pojedinca, grupa, naroda, vrste. Tu su nam sve opasnosti poznate. Ne izlažemo se nepredvidivim pogibeljima.
Ipak, kopka nas promena. Privlači, uzbuđuje. I plaši. Šta li se krije u nepoznatom? Možda nešto daleko bolje, punije?
Novo je vekovima iskušavala manjina. Većina se držala ustaljenog, pa i ustajalog. Iz opreza. Nemoguće je predvideti sve posledice, kako dobre tako i loše onoga u šta se upuštamo. Bolje je da se okuša manjina nego da, nepromišljeno, strada većina. Ako im uspe, i drugi će za njima. Ako nagrabuse, gubitak nije preveliki.
Ogromna većina je doskora bila duboko konzervativna. S dobrim razlogom.
Vek za nama je ovo iz osnova promenio. Novo je nametnuto kao vrhunska, pa i jedina vrednost. Promena je postala sama sebi cilj. Pa i obaveza.
To je nešto sasvim drugo od devetnaestovekovnog napretka. Napredak je težio boljem, ne tek drugačijem. Mi se više ne obaziremo na bolje i gore, važno da je novije.
Novo se istiskuje novijim sve brže i brže.
Više ne promišljamo posledice, ne iskušavamo niti odmeravamo ono što nas čeka. Postali smo lakomisleni i brzopleti kao deca. Hajde da probamo ovo, hajde da probamo ono, pa šta bude. Oslobodili smo ili ćemo osloboditi sile kojima nismo u stanju da ovladamo i koje nam mogu doći glave. Od nuklearne energije do genetskog inženjeringa.
Nemilice tamanimo resusrse koji su nam na raspolaganju da bismo proizvodili stvari koje ćemo, kao zastarele, baciti i pre nego što smo ih ljudski upotrebili. Trošimo naslage taložene milionima godina da bismo bezglavo jurili tamo i ovamo. Gušimo se u vlastitom dimu, davimo u sopstvenom đubretu, zaglušuje nas vlastita buka.
Sve se toliko brzo smenjuje, da više ništa i ne otkrivamo. Postavši automatska, i sama promena je izgubila draž.
Da bismo opstali, neophodno je da ponovo uspostavimo ravnotežu između ponavljanja i promene. Neophodno je da ponovo otkrijemo staloženu mudrost trajanja.
U ponavljanju ima nečeg ritualnog. Utvrđujemo i potvrđujemo svoj krug. Znamo na čemu smo i znamo šta nas čeka. Potreba za ponavljanjem proizlazi iz nagona za samoodržanjem – pojedinca, grupa, naroda, vrste. Tu su nam sve opasnosti poznate. Ne izlažemo se nepredvidivim pogibeljima.
Ipak, kopka nas promena. Privlači, uzbuđuje. I plaši. Šta li se krije u nepoznatom? Možda nešto daleko bolje, punije?
Novo je vekovima iskušavala manjina. Većina se držala ustaljenog, pa i ustajalog. Iz opreza. Nemoguće je predvideti sve posledice, kako dobre tako i loše onoga u šta se upuštamo. Bolje je da se okuša manjina nego da, nepromišljeno, strada većina. Ako im uspe, i drugi će za njima. Ako nagrabuse, gubitak nije preveliki.
Ogromna većina je doskora bila duboko konzervativna. S dobrim razlogom.
Vek za nama je ovo iz osnova promenio. Novo je nametnuto kao vrhunska, pa i jedina vrednost. Promena je postala sama sebi cilj. Pa i obaveza.
To je nešto sasvim drugo od devetnaestovekovnog napretka. Napredak je težio boljem, ne tek drugačijem. Mi se više ne obaziremo na bolje i gore, važno da je novije.
Novo se istiskuje novijim sve brže i brže.
Više ne promišljamo posledice, ne iskušavamo niti odmeravamo ono što nas čeka. Postali smo lakomisleni i brzopleti kao deca. Hajde da probamo ovo, hajde da probamo ono, pa šta bude. Oslobodili smo ili ćemo osloboditi sile kojima nismo u stanju da ovladamo i koje nam mogu doći glave. Od nuklearne energije do genetskog inženjeringa.
Nemilice tamanimo resusrse koji su nam na raspolaganju da bismo proizvodili stvari koje ćemo, kao zastarele, baciti i pre nego što smo ih ljudski upotrebili. Trošimo naslage taložene milionima godina da bismo bezglavo jurili tamo i ovamo. Gušimo se u vlastitom dimu, davimo u sopstvenom đubretu, zaglušuje nas vlastita buka.
Sve se toliko brzo smenjuje, da više ništa i ne otkrivamo. Postavši automatska, i sama promena je izgubila draž.
Da bismo opstali, neophodno je da ponovo uspostavimo ravnotežu između ponavljanja i promene. Neophodno je da ponovo otkrijemo staloženu mudrost trajanja.
