Autor: Vesna Trijić
Prikaz romana Prikaze
U junaku ovog romana Jablanu Jakovljeviću stekle su se brojne varijante egzistencijalističkog modela postojanja, od onih kod Kafke i Moravije do Pirandela i Kamija: on je otuđeni samotnjak u sukobu sa svetom i apsurdnim vrednosnim lestvicama. I dok bi njegovo ime, koje u sećanje svakog uvežbanijeg čitaoca priziva Kočića, trebalo da evocira romantičarsku veru u heroje i delotvornost otpora slabijeg prema jačem, Davida prema Golijatu, ovaj Jablan, u stvari, samo glumi ljutnju kako mu se ne bi prigovorilo da se predao bez borbe.
Junakov svet čini firma u kojoj je podlost pohvalna i čiji je jedini pejzaž prozor u otpadom ispunjeno unutrašnje dovriše i neboder koji se na vetru klati i para nebesa, ogoljavajući ničeansku „smrt Boga“; to je pozornica po kojoj vrludaju ljudi lutke svedeni na po jednu osobinu (krofnasti, četvrtasti, meki), a na kojoj nema mesta za njegove idealističke i, uostalom, sasvim knjiške težnje ka slobodi i izvornom obliku sopstvenog bića.
Jablanu ostaje samo da bude tuđin, u stalnom Agonu sa Prikazom, ovaploćenjem preterane savesti koju su isprogramirali bizarni i licemerni prekori njegovog oca. On je burleskni Jozef K. čije je hiperinflatorno osećanje krivice sinonim za ravnodušnost, dok njegovi duhovni korelativ jeste buba, ali za razliku od Gregora Samse, on se preobražava u komarca koji pecka i isisava život iz drugih u istoj meri u kojoj oni mrcvare njega.
Naseljavajući svoj umetnički svet senkama junaka iz nekih od najvećih starih priča, autor navodi čitaoce da njihov udes odmeravaju prema književnoistorijskoj večnosti; primenjujući te neprevaziđene obrasce na domaću stvarnost, on ih je donekle i posrbio, pošto im osavremenjivanje nije potrebno. U svakom slučaju, zanimljivo štivo.
(Blic, 8. novembar 2011.)
Prikaz romana Prikaze
U junaku ovog romana Jablanu Jakovljeviću stekle su se brojne varijante egzistencijalističkog modela postojanja, od onih kod Kafke i Moravije do Pirandela i Kamija: on je otuđeni samotnjak u sukobu sa svetom i apsurdnim vrednosnim lestvicama. I dok bi njegovo ime, koje u sećanje svakog uvežbanijeg čitaoca priziva Kočića, trebalo da evocira romantičarsku veru u heroje i delotvornost otpora slabijeg prema jačem, Davida prema Golijatu, ovaj Jablan, u stvari, samo glumi ljutnju kako mu se ne bi prigovorilo da se predao bez borbe.
Junakov svet čini firma u kojoj je podlost pohvalna i čiji je jedini pejzaž prozor u otpadom ispunjeno unutrašnje dovriše i neboder koji se na vetru klati i para nebesa, ogoljavajući ničeansku „smrt Boga“; to je pozornica po kojoj vrludaju ljudi lutke svedeni na po jednu osobinu (krofnasti, četvrtasti, meki), a na kojoj nema mesta za njegove idealističke i, uostalom, sasvim knjiške težnje ka slobodi i izvornom obliku sopstvenog bića.
Jablanu ostaje samo da bude tuđin, u stalnom Agonu sa Prikazom, ovaploćenjem preterane savesti koju su isprogramirali bizarni i licemerni prekori njegovog oca. On je burleskni Jozef K. čije je hiperinflatorno osećanje krivice sinonim za ravnodušnost, dok njegovi duhovni korelativ jeste buba, ali za razliku od Gregora Samse, on se preobražava u komarca koji pecka i isisava život iz drugih u istoj meri u kojoj oni mrcvare njega.
Naseljavajući svoj umetnički svet senkama junaka iz nekih od najvećih starih priča, autor navodi čitaoce da njihov udes odmeravaju prema književnoistorijskoj večnosti; primenjujući te neprevaziđene obrasce na domaću stvarnost, on ih je donekle i posrbio, pošto im osavremenjivanje nije potrebno. U svakom slučaju, zanimljivo štivo.
(Blic, 8. novembar 2011.)
