Waiting sucks

Waiting sucks poručuju nam na internetu. Pričekati par desetina sekundi da biste preuzeli sadržaj za kojim ste posegli, nesnosnog li, ponižavajućeg mučenja. Čemu odlaganje kada je sve na raspolaganju, sve na mreži, sve tu, na klik miša od vas?
Waiting sucks, poručuju nam odasvud. Sve se mora imati, sve mora biti odmah.
To više nije ubrzanje. To je pokušaj da se ukine, poništi, uništi vreme.
Otud propast pripovedanja, otud neprijateljstvo prema pripovedanju. Pripovest se odvija u vremenu. U vremenu se razvija, zapliće, raspliće. U vremenu se rađa i rasplamsava, gasne i umire. Pripovedanje je prognano jer se opire nalogu dana.
Podmeću nam ponos onoga kome naizgled sve pripada, a da zapravo više ništa nema. Ponos posednika bez poseda. Sve je na mreži, ništa u nama. I mi sami smo umreženi, premreženi. Gotovo da nismo više ništa drugo do okance sveprisutne, sveobuhvatne, sveproždiruće mreže.  Samo kao okance se računamo, samo kao okance se uopšte uzimamo u obzir.
Što smo više na vezi, to je manje onoga što vredi povezati. Ali smo zato uvezani, zavezani, privezani.
To je ropstvo koje podnosimo bez roptanja.