Zaklon – sedamdeseto poglavlje

70.

Kada se pridigla, bila je pomalo razočarana, pa i povređena, što kuću nije zatekla u tako strašnom stanju kao što se pribojavala, ili nadala. Snašli su se i bez nje, bilo joj je zbog toga nekako tužno. Nije im bila neophodna.
Zavrtela je glavom. Ne, ipak nije prebolela onu Vlatku, koja bi da uređuje, usmerava, usklađuje. Bilo bi lepo da od sebe možeš da se tek tako odvojiš, padneš u postelju, napustiš je kao sasvim nova osoba. Ali ne ide. Od sebe se, izgleda, prezdravlja lagano i dugo, ako se ikad prezdravi. Po kući su joj manje išli na živce što je, pretpostavlja, dobar znak. Manje joj je išao na živce čak i Sutlijaš. Manje ga je poredila sa zamišljenom osobom, sa kojom bi radije živela, sa kojom bi išla rame uz rame, savlađujući prepreke, prepoznajući i izbegavajući zamke, ostvarujući ono što su zajedno preduzeli. Manje je u Sutlijašu videla samo siromašnu zamenu za čoveka koga nikada nije srela. Ipak nije bio samo sredstvo kojim joj je život podvalio, pa je kivna zbog te podvale. Bio je ono što jeste, ne tek uljez koji je zauzeo mesto predviđeno za nekog dostojnijeg. Ne, nije joj postao bliskiji, ne, nije stekao njeno poštovanje, ali joj je manje smetao. Mogla bi da ga ostavi, ali bez srdžbe.

Pročitajte