Zaklon – šezdeset drugo poglavlje

62.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Jedno vreme sam, još osnovac, užinu ostavljao psima lutalicama. Bilo mi ih je žao, nisu imali ni kuće, niti ikog da brine o njima. Na časovima mi je glad čupala utrobu, ali je u tome bilo i nekog uživanja. Što je glad bila jača, zadovoljstvo je bivalo veće, podvig mi se činio značajnijim. Neko me odnekud posmatra, neko više biće, i balgonaklono, sa odobravanjem prati moje postupke. Ovaj mali ima srca, govorilo je to više biće.
Negde u to vreme, halapljivo sam gutao priče o dečacima herojima koji su, poneseni veličanstvenom lepotom rata, spremno žrtvovali svoje mlade živote. I skoro da mi je bilo krivo što moja zemlja trenutno nije vodila nikakav rat, onaj prethodni, dobijen bez mog učešća, preselio se u udžbenike i čitanke, koji bi mi omogućio da sledim njihov primer.
Rat je došao kasnije. Kao inkasant. Da naplati svoje. I naplatio je. Račun je bio papren.
Odrasli smo kao generacija bez ratnih podviga, valjda smo ih zaželeli.

Pročitajte