Zaklon - trideset četvrto poglavlje

34.

Sanjao je dečaka u mutnoj svetlosti, u prostoriji bez prozora. Bio je to nekakav podrum ili nešto slično. Dečak je bio okružen grupom od pet ili šest devojčica, prilično starijih od njega, tu negde sestrinog uzrasta. Dovela ga je sestra, da mu pokaže novu igru. Rekla mu je da se svuče. Oklevao je. Ajde, neka ne izigrava budalu, ljutila se sestra. Nije trebalo ni da ga vodi, kad je takav smotanko. Čega se stidi? Ta igra se tako igra. Igraće se doktora. Da li je nekad bio kod doktora? Jeste? Da li je morao da se skine, da ga doktor pregleda? Morao je. Šta onda izvodi.
Skidao je nevoljno deo po deo odeće, sve sporije i sporije. Zastao je kada je ostao u gaćama.
„Šta je to?!“, brecnula se sestra. „Hajde, šta čekaš? I gaće dole!“, naredila je, strogo.
„Moramo i pišu da ti pregledamo. Da vidimo da se nije razbolela“, dobacila je devojčica sa kikom.
„Tako je, i pišu da ti pregledamo“, ponovile su ostale, kao odjek.
Prilazile su mu jedna po jedna. Uzimale u ruku njegovo landaralo. Zagledale ga, prevlačile kožicu.
Pročitajte