Zaklon - trideseto poglavlje

30.

Obradovićka mu je namignula, u prolazu. Zaverenički. Je li u tom migu bilo i nečeg nestašnog, obešenjačkog? Ili mu se samo tako učinilo. Je li tu bilo nekog poziva? Ili mu se prividela vlastita želja? Može biti da tu ima i nečeg višeg od regrutacije. Da ipak proba? Na sreću, pa šta bude. Šta ga košta? Šta ima da izgubi? A proplanak u letnje popodne? A buljuk koji, uz salve smeha, izleće iz žbunja? A bruka? A stid? A Obradovićka dok u lekarskoj sobi ismeva tipa, kome je dala korpu, i svi u tome uživaju, i svi se naslađuju tuđim poniženjem?
Bolje mu je da se mane osvajanja. Slab je osvajač, nedostaje mu pouzdanje pobednika, nadrljaće. Bolje mu je da osigura ono što već ima. Da mu i to ne izmakne. Da mu i to ne oduzmu, ne otmu, šta sve nisu, eh, taj dvogled, taj dvogled. I mnogo štošta osim dvogleda. Kada bi napravio spisak, oduzeto bi napunilo strane i strane, u par redaka bi stalo ono što mu je ostavljeno.
Posed je ugrožen, na uzbunu zvona zvone.
Pročitajte