Zaklon dvadeset osmo poglavlje

28.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Tako to sa mnom, grešim i kada činim i kada ne činim. Ja sam jedna skroz na skroz pogrešna osoba. Promašaj prirode, rekao bi Braca. Svi saglasni. Divne li, dirljive li sloge.
Škart. To sam ja. Sa mnom nešto u osnovi nije kako valja. Nije to ovaj ili onaj pojedinačni nedostatak koji se da ispraviti ili preko koga bi se, uz nešto dobre volje, moglo preći. Nije kod mene rđavo ovo ili ono. Rđav sam kao takav. Tu ni leka ni popravke nema.

Braca još nije u Beču. Tek treba da doleti, nebeski stvor. Odbor za doček se uveliko priprema. Majka predsedava. I meni je naloženo da se obavezno nacrtam na aerodromu, reći će mi se kad.
Kao da je doleteti tek tako. A štrajkovi? A kvarovi? A eksplozije? A otmice? Svašta može da se desi između krenuti i stići. A još nije ni krenuo. Samo namerava. A između namere i ostvarenja, provalija. Bar kod mene. Bolje i da ne kreće. Želim mu srećan ostanak.

Pročitajte