Zaklon - dvadeset drugo poglavlje

22.

Subota baš i nije bila zgodan dan za čitanje. Zbog svih kućnih poslova, nagomilanih tokom nedelje, koje je trebalo obaviti. Od kupovine do pospremanja. Sve je to padalo na Vlatku, ostali bi se izvlačili. Nije joj to bilo teško, nije sebe doživljavala kao mučenicu i žrtvu, kao što tolike žene čine, ako ništa drugo, Sneška je bar u tome bila drugačije, nije zbog toga bila ni kivna, ali opet nije bilo u redu. Ne samo zbog nje, nego i zbog njih, zbog sve četvorice. Pokušala je par puta da im objasni da preuzimanje svog dela odgovornosti za stanje u kući, i svog dela poslova, nije dosadna dužnost. Da je to, naprotiv, učestvovanje koje im donosi a ne oduzima, ali od toga nije bilo ništa. Oduprli bi joj se jednodušno, od Sutlijaša do Prleta, stvorivši jedinstven muški front. Šta im tu ona drži predavanja. Niko od njih, eto, nije imao vremena za kućne brige i poslove, ona je, podrazumevalo se, imala da nađe vremena za sve. I nalazila ga je.
Nije joj bilo lako među samim muškarcima. Čak i onaj najmlađi sebe vidi kao pašu kome neka žena treba da služi. Beskorisnih li gotovana. Eh, da joj je nešto prijateljica, pojaviće se na nekom od predavanja, mora da se pojavi, i njoj je potrebna Vlatka, da je upotpuni. Ili da joj je ona devojka iz internet kafea, volela bi da ima takvu kći.
Ne, nije sebe smatrala mučenicom. Išle su joj na živce žene koje kukaju zbog mučeništva, dok se istovremeno njime ponose. Sama je izabrala, sama je pristala, sama će izdržati, sama izgurati. Ta porodica je bila njen zadatak, sama ga je prihvatila. Vlatka nije zazirala od zadataka, niti bežala od teškoća. Bilo bi to previše kukavički.
Pročitajte