Vašar knjiga

Evo nama još jednog Vašara knjiga. Biće, kako dolikuje, i književnog ringišpila i vašarske vreve. Taština i pljeskavice se podrazumevaju.
Najzanimljije na vašaru je ono što se ne vidi – splet interesa koji čine njegovu potku.

Zanat i strast

Pisac je osoba koja svoju strast upražnjava u vidu zanata.
Tako mora biti.
Bez strasti, proizvodio bi mrtvo štivo.
Bez zanata, koprcao bi se u otrcanosti, zaglibio u bezobličnom.

Projekcija

Jedan naš poznati pisac kaza da je „dobro da Nobel nije otišao u ruke dosadnih birokrata književnosti, jalovih mistifikatora poput Franzena, De Lila i Pola Ostera”.
Hm, dosadne birokrate književnosti? Naslika čovek samog sebe. U dlaku tačno. Mehanizam projekcije zaista besprekorno funkcioniše. U drugima nalazimo (ili u njih učitavamo) ono što sami jesmo a što od sebe i drugih krijemo.

Očajanje kao podloga fašizma

Tramp će izgubiti. I sam to zna. Zato i obezbeđuje sebi odstupnicu izjavama o nameštenim, pokradenim izborima. U tom pogledu me sve više podseća na Vuka Draškovića iz devedesetih.
Da, Tramp će izgubiti, ali neće nestati oni koji su se u njemu prepoznali. Neće nestati ni njihov gnev, ni njihov strah, ni njihova osujećenost, ni njihovo beznađe. Naprotiv, takvih će biti sve više.
Sistem, naprosto, ne radi. Ili radi u interesu sve tanušnije manjine, što mu izađe na isto. Većina se gura u očajanje. A masovno očajanje je najplodnija podloga za bujanje fašizma.

Dominirajuća "supkultura"

„U vremenu kada supkultura dominira, pravi je trenutak da se ljudi kao što je Dilan nagrade“, reče jedna kritičarka.
Istina, supkultura po prirodi stvari ne može da dominira. Ako dominira više nije sub već dominantna kultura.
Oksimoron dominirajuća supkultura, međutim, i nehotice otkriva istinu. Ono što zovemo supkulturom, a što to odavno nije, zaista već dugo dominira u ekonomskom i medijskom smislu. Sve se na sav glas vajkajući zbog navodne podređenosti, isključenosti itd. Ovo je, od postmodernizma nadalje, uobičajena strategija moći – prikriva se i prikazuje kao nemoć.

Akademski antiakademizam

U punom pogonu je jedan u sebi protivrečni akademski antiakademizam koji pritom nikada nije bio akadmeskiji, jaloviji, drveniji, isprazniji.
Tako je u svemu. Jedan neodrživi sistem sam sebe prividno poriče da bi ostao isti. Proizvodi prividna suprotstavljanja i prividne alternative kao način samoodbrane.

Bobu Dilanu Nobel za književnost?!

Bobu Dilanu Nobel za književnost?!
Ajte, molim vas, ko nas to pravi budalama?
Dobro, samocenzurisaću se, ne bih da psujem.
Reći ću samo: to je još jedna u nizu agresivnih snizilica kojom se na globalnom nivou preoblikuje kulturni prostor.

Tehnolatrija

Nigde se tehnologija ne obožava sa takvim žarom kao što je to slučaj na tehnološkoj periferiji. Kod nas, na primer.

Zar se nešto događa

Seća se da je jednom pitao Alvara zašto na radiju nikad ne emituju vesti. „Vesti o čemu?“, začudio se Alvaro. „Vesti o događajima u svetu“, odvratio je. „Ah“, rekao je Alvaro, „pa zar se nešto događa?“ Kao i ranije, odmah je posumnjao na ironiju. Ali ne, uopšte je nije bilo.
(Džon Maksvel Kuci, „Isusovo detinjstvo“, prevela s engleskog Arijana Božović, Paideia, 2014)

Romaneskni evergrin

Evo nas u oktobru, bliži se Vašar knjiga. Neke knjige su izašle u susret Vašaru, neke će izaći, samo što nisu. Mnoge od njih će brzo zaći a neke će se, jednu ili više sezona, zadržati na književnom nebu. Neke će zastareti i pre nego što su se pojavile.
Eto prilike da se podsetimo i književnih evergrinova. Onih kojima vreme dodaje, umesto da oduzima na vrednosti. Besposličara, na primer. Ko je pomislio da se otarasio Besposličara, ljuto se prevario, ostaju sa nama, u nama i među nama, u godinama i decenijama koje dolaze.