Било је то веома бледо сунце, најблеђе које се уопште да замислити. Округло и искрзаних ивица. Прибијено чиодом на пакпапир неба. Гологлаво. И због нечега скрушено.
Пакпапир је био подеран, местимично.
– Гњидо! – добацила је Љубица.
Није одговорио.
– Гаде! – викнула је.
Била је свежа у тој лакој хаљини са плавим туфнама. Једнога дана ће се убајатити, заударaће на плесан и буђ. Гурнуо ју је низ литицу.
Звао се Дарко.
– Дарко, дедер, отиђи у продавницу – говорила је мајка.
Мрзео је да иде у продавницу. Продавачица је била обла и мека као крофна. Ширила је око себе оштар и киселкаст задах.
