Pisati u koloniji ne mora da znači biti kolonijalno piskaralo, fabrikovati kolonijalni književni bofl, po zahtevima i obrascima imperije. Niti „diviti se do imbecilnosti“ književnim proizvodima, trendovima, modama, marketinškim trikovima i svakojakim tricama i kučinama imperije i njene „kulturne industrije“.
To, najpre, znači biti svestan spostvenog položaja i položaja sopstvenog jezika.
Dato nam je to što nam je dato, jesmo to što jesmo u okolnostima koje ne zavise od naše volje.
Kolonijalni status jedne zemlje je privremena datost, posledica promenljivog odnosa moći. Odnosi moći se, naravno, menjaju. Danas je najveća svetska imperija zemlja koja je do pre samo dva i po veka i sama bila kolonija.
Ako je kolonijalni status istorijska datost, kolonijalna svest je individualni izbor.
Uvek biramo, i ne možemo da ne biramo, tu je Sartr duboko u pravu. Od te slobode ne možemo pobeći.
Kada prigrlimo kolonijalnu svest, nismo prihvatili nužnost – izabrali smo pokoravanje.
Možemo izabrati da budemo prenosioci i zastupnici kolonijalne moći, Povlastice ali i stvaralačka i misaona jalovost takvog izbora se podrazumevaju.
Možemo izabrati odrambeno zatvaranje. Time biramo nemoguće. Uticaji uvek deluju. Čak i kada bi bilo ostvarivo, zatvaranje bi bilo kobno upravo po kulturu koju bismo da zaštitimo. Spoljni izazovi su joj neophodni, ti izazovi su hrana, voda, vazduh. Sopstveni identitet kultura gradi ugrađujući, prerađujući i nadograđujući.
Nevolja nije u uticajima. Nevolja je kada uticaje doživljavamo kao naloge kojima se valja prikloniti, kao obrasce koje treba oponašati.
Svako bira. Bira i pisac u koloniji. Izbor se može zamagliti ali se ne može izbeći.
To, najpre, znači biti svestan spostvenog položaja i položaja sopstvenog jezika.
Dato nam je to što nam je dato, jesmo to što jesmo u okolnostima koje ne zavise od naše volje.
Kolonijalni status jedne zemlje je privremena datost, posledica promenljivog odnosa moći. Odnosi moći se, naravno, menjaju. Danas je najveća svetska imperija zemlja koja je do pre samo dva i po veka i sama bila kolonija.
Ako je kolonijalni status istorijska datost, kolonijalna svest je individualni izbor.
Uvek biramo, i ne možemo da ne biramo, tu je Sartr duboko u pravu. Od te slobode ne možemo pobeći.
Kada prigrlimo kolonijalnu svest, nismo prihvatili nužnost – izabrali smo pokoravanje.
Možemo izabrati da budemo prenosioci i zastupnici kolonijalne moći, Povlastice ali i stvaralačka i misaona jalovost takvog izbora se podrazumevaju.
Možemo izabrati odrambeno zatvaranje. Time biramo nemoguće. Uticaji uvek deluju. Čak i kada bi bilo ostvarivo, zatvaranje bi bilo kobno upravo po kulturu koju bismo da zaštitimo. Spoljni izazovi su joj neophodni, ti izazovi su hrana, voda, vazduh. Sopstveni identitet kultura gradi ugrađujući, prerađujući i nadograđujući.
Nevolja nije u uticajima. Nevolja je kada uticaje doživljavamo kao naloge kojima se valja prikloniti, kao obrasce koje treba oponašati.
Svako bira. Bira i pisac u koloniji. Izbor se može zamagliti ali se ne može izbeći.
