NIN-ova nagrada i moć u književnosti

NIN-ova nagrada i moć u književnosti

Priča o književnim nagradama nije priča o vrednostima, to je priča o moći u književnosti i načinima njenog delovanja. To je priča o interesima i sredstvima njihovog ostvarivanja. Književne nagrade su mnogo dublјe, i suštinskije, povezane sa književnom moći i interesima nego sa književnošću. Sa književnošću, zapravo, imaju tek slučajnih dodirnih tačaka. Da bi se dobro kotirao, i visoko plasirao, na nagradnom turniru za autora je potpuno nebitno da napiše dobru knjigu (to mu može biti i otežavajuća okolnost). Bitno je da ima članove žirija koji ga guraju i naklonost onog ko žirijem faktički gospodari. Svaki žiri ima gazdu, ima one koji zaista odlučuju i one koji statiraju.

U tom kontekstu posebno mesto pripada NIN-ovoj nagradi. Ne zbog ugleda koji je odavno izgubila, predugo traje njeno nimalo gordo posrtanje, već zato što privlači najveću medijsku pažnju i ostvaruje najveći javni uticaj.

Nagrađenom autoru i romanu otvara vrata svih medija, čak i onih za koje knjiga inače ne postoji. Čini ih poznatim i onima koji za književnost obično ne mare. Prodaje knjigu, nagrađeni roman će kupiti, što ne znači i pročitati, i oni koji ni u knjižare, ni u biblioteke ne zalaze, mnogima će to biti jedina knjiga (izuzmemo li udžbenike i priručnike) koju će uzeti u ruke, zbog koje će se čak mašiti novčanika, makar da je nekom poklone.

Ovde treba raščistiti sa jednom propagandno podgrevanom zabludom. NIN-ova nagrada ne stvara čitaoce, ona privlači kupce, to su različite stvari. I to kupce koji žele da budu u svakom, pa i književnom trendu. Kupiće nagrađeni roman kao što bi kupili bilo koji bučno, napadno, nasrtlјivo reklamirani proizvod. Ne zato što im je potreban nego da bi bili u toku. Da ne izostanu, da pokažu svoju obaveštenost. Da se vidi da se i oni razumeju u književna kretanja i književne vrednosti. A sve povodeći se za, realno nepostojećim ali marketinški nametnutim autoritetom žirija. Na delu je simboličko poistovećenje kupaca sa književnom i kulturnom moći.

Najveći broj njih kuplјenu knjigu neće pročitati, a i oni, koji se kojekako probiju od prve do poslednje strane, neće zbog toga postati ništa književno potkovaniji, ni knjige želјniji. Čitalac koji se upravlјa po nagradama zapravo i nije čitalac već propagandno vođena marioneta.

NIN-ova nagrada je brend – poznato ime lišeno sadržaja.

NIN-ova nagrada otvara put autoru ka drugim priznanjima, olakšava mu prevođenje, ojačava njegovu poziciju u književnom životu, diže mu cenu na književnom tržištu.

Ni sam novčani iznos nagrade, pogotovo za naše uslove bednih ili, najčešće, nikakvih honorara, nije zanemariv.

Ne treba smetnuti s uma ni ninovsku postprodukciju. Mnoštvo sasvim pristojno plaćenih tribina, svako želi da predstavi NIN-ovog laureata, skupi se tu pristojna parica. I za samog autora i za članove žirija koji u ovom postnagradnom vašarištu često i rado učestvuju.

Sve to NIN-ovu nagradu čini veoma poželјnim plenom za autore, izdavače, interesne grupe.

Kako stići do tog plena?

Da bi se osvojila književna nagrada, treba najpre ovladati žirijem, zaposesti ga našim lјudima koji će, razume se, glasati za naše lјude. Kada se uspostavi kontrola nad žirijem, , omeđen je prostor, određen je prilično uzan krug onih koji su viđeni za nagradu. Zna se kome je pristup u taj prostor dozvolјen a kome je zaprečen, ko dolazi u obzir a ko je unapred isklјučen iz svake nagradne kombinacije.

Ovo važi za svaku nagradu ali su kod NIN-ove, zbog njenog uticaja i svega onoga što donosi, pritisci interesnih grupa najveći, bitka za žiri najlјuća i najpodzemnija.

Borba za žiri, ne samo ovaj, bije se u potpunom mraku, daleko od očiju i ušiju čak i upućenije književne javnosti. To je najveći mutlјag nagradnog biznisa. Ko je koga, i zašto, u koji žiri pozvao, doveo, ubacio, umuvao, to vam ni članovi žirija, ni osnivači nagrada, ne bi priznali ni pod mukama. Na snazi je omerta. Ko lane, sam je sebe isklјučio iz posla.

Nagradni biznis u Srbiji vodi ograničen broj lјudi. Do cifre i imena se može doći empirijski, dovolјno je popisati nagrade, članove žirija i nagrađene autore. Uspostavile bi se tu zanimlјive korelacije, znakovite interakcije. Naročito na višegodišnjem nivou.

Ima lјudi koji se sele iz žirija u žiri, stalno su u nekom, ponekad i u više žirija istovremeno. Oni čine tvrdo jezgro nagradnog biznisa. Ima i onih koji se motaju tu negde, ubacuju se u igru, češće ili ređe, ali im uticaj nije prevelik. Ima i pukih statista koje pozivaju po potrebi, da popune broj i glasaju onako kako treba glasati. Formalno, svi članovi žirija su ravnopravni, ali je ova ravnopravnost čista fikcija. U svakom žiriju ima onih koji zaista odlučuju i onih koji su tek prisutna lica. Ima decesion maker-a i njihovih pukih sledbenika, lišenih vlastite volјe.

Proučiti sastave NIN-ovog žirija, ustanoviti načine njihovog formiranja,  interesne grupe ili moćne pojedince koji njima upravlјaju, bio bi to uzbudlјiv uvid u književni život, u borbu za moć, interese, uticaj, borbu koja taj život pokreće i oblikuje.

Ko vlada aktuelnim sastavom NIN-ovog žirija? Ista ona grupa koja vlada savremenim književnom životom i pratećom medijskom scenom. Nazovimo je VO formacija, po inicijalima glavnokomadujuće ovog agilnog odreda.

Pored grupnih, kod žiriranja su na delu i lični interesi, savezništva, naklonosti ili neprijatelјstva članova žirija, lako prepoznatlјivi u opredelјivanju za ili protiv pojedinih kandidata.

Koriste se raznorazne smicalice i svakojake taktičke varke ne bi li se progurao želјeni kandidat. Ima tu iskusnih mahera.

NIN-ov žiri se uobičajeno jada na broj romana koji su članovi, siroti, prinuđeni da čitaju. Nariču nad samima sobom kao da ih je neko silom naterao na žiriranje. Ali niko da iz žirija samovolјno izađe.

Ovo samosažalјivo vajkanje je puko poziranje i prenemaganje. Prvo, zato što članovi žirija svoju poziciju doživlјavaju kao potvrdu vlastite važnosti, zato što honorar nije za baciti, zato što će im to što čine, na različite načine, biti vraćeno i zato što uživaju u književnoj moći koju im žiriranje daje.

Drugo, zato što žiri ne čita pristigle romane, čemu trošiti vreme kada se ionako zna ko je za nagradu viđen a ko tu nema šta da traži. Sve i kada bi hteli, članovi žirija nemaju vremena da sve to isčitaju (ponajmanje da to čine pažlјivo), imajući u vidu i po desetine funkcija koje su, monopolistički, zauzeli i mnoštvo raznoraznih književnih poslova i poslića koje obavlјaju.

Treće, zato što učesnici konkursa, ne žiri, daju legitimitet nagradi. Da nema naivnih, koji se uzalud nadaju da će to što su napisali neko tamo da pročita, zapazi, proceni, možda izdvoji, ne bi bilo ni nagrade. Upućeni u biznis nisu dovolјni. Treba i bezazlenih sa strane. Onih koji su tu da bi bili namagarčeni. Svaka prevara živi od prevarenih. Od onih koji su pozvani samo zato da bi žiri mogao da saopšti da je, vagajući sto sedamdeset, ili već koliko, na konkurs pristiglih romana, odlučio da... I tako dalјe. Trla baba lan da joj prođe dan.

Fama, koju šire članovi žirija, da se ubiše čitajući, udublјujući se u romane, raspravlјajući o njima, propagandna je magla. U svakom slučaju, ovakva tvrdnja nije ničim potkreplјena, ničim dokumentovana. Nema audio zapisa, nema stenograma, nema ničega. Žiri pazi da za sobom ne ostavlјa tragove, što je uobičajeno u udruženim, ne samo književnim, poduhvatima ove vrste. Sa izuzetkom nagrade „Nikola Milošević“, kod koje je finalno zasedanje javno, i radijski se direktno prenosi, žiriji se klone javnosti, čak i esnafske, možda pogotovo esnafske jer je, kao najupućenija u kuhinju, potencijalno najopasnija. Kod NIN-ove nagrade, zbog interesovanja koje pobuđuje, ovo zaziranje, ovo prikrivanje posebno bode oči.

Umesto javnog uvida u rad žiri, imamo glasine i govorkanja. Žiriranje je, međutim, javna delatnost, podložna javnoj proveri i javnom sudu, ne privatni poslić članova žirija.

Tehnički je, naročito u ovo doba interneta, puna javnost sasvim i jednostavno ostvariva. Uz minimalnu tehniku, ne previše zahtevno tehničko znanje, i gotovo bez ikakvih dodatnih troškova. Mogu se okačiti na mrežu audio zapisi sastanaka žirija (za to je dovolјan najobičninji diktafon i besplatni nalog na nekom od odgovarajućih servisa), mogu se na sajtu objaviti zapisnici. Sve je to jednostavno i praktično besplatno.

Istina, NIN-ov žiri, u sadašnjem sastavu ima jednog člana koji misli da je internet marka automobila ili tako nešto, ali ostalih četvoro ipak koliko-toliko znaju o čemu se tu radi i kako se internet koristi. Čak i da ne znaju, morala bi to znati redakcija nedelјnika koja je dužna da radu žiriji pruži tehničku i svaku drugu podršku.

Kako je puna javnost izvodiva, a nema je ni u naznakama, ostaje da zaklјučimo da izostaje famozna politička volјa. Dakle, da NIN-ov žiri ne želi da javnost bude upoznata sa načinom rada i odlučivanja.

Zašto se NIN-ov žiri kloni javnosti? Ponudićemo tri moguća odgovora, možda ih ima i više.

Žiri prezire javnost (uklјučujući, ili pogotovo, književnu) što bi ukazivalo na neprimerenu nadmenost njegovih članova.

Žiri se boji javnosti, što bi ukazivalo na nedolične, nečasne radnje.

Žiri se stidi javnosti jer se sve odvija na tako niskom, pilјarskom nivou, da je članove prosto sramota da neko spolјa sazna sa kakvom se neozbilјnošću odlučuje o naizgled ozbilјnim stvarima.

Što nas više u ubeđuu u suprotno, to im manje verujemo. Zašto bismo bilo kome verovali na reč, bez ikakve materijalne podloge koja tu reč potvrđuje? Zašto bismo naseli na prastaru propagandu tehniku, sažetu u formulaciji da bezbroj puta ponovlјena laž samim ponavlјanjem postaje istina.

Nagrade su, a NIN-ova pogotovo, deo koruptivnog sistema u književnoj Srbiji. Ne radi se ovde više o poetičkom, čak ni ideološkom usmeravanju, poetička pitanja su odavno skinuta s dnevnog reda, idelogija bačena u zapećak, radi se o golim interesima. Ko hoće da uopšte bude uzet u obzir za bilo kakvu nagradu, mora da se prikloni kakvoj interesnoj grupi, prišlјamči kakvom moćnom pojedincu. Nagradbena sudbina autora zavisi od moći grupe kojoj se priklonio, ili uticaja pojedinca kome se umilio ili podredio. U trenutnoj konstelaciji snaga, nagradonadežnima je najuputnije da se priklјuče VO jurišnoj formaciji. I stanu u red dok se ne izređaju zaslužniji juršnici, kao i oni bliži srcu glavnokomandujuće.

Da ponovimo, žiriranje nije privatni poslić članova žirija (iako se većinom tako ponašaju) već javna delatnost. Odlučuje se o stvarima od javnog, u ovom slučaju književnog značaja. Nagrade se finansiraju mahom javnim novcem (bilo da je u pitanja država ili lokalna samouprava). To obavezuje na postupanje u skladu sa obavezama koje javno delovanje podrazumeva. U skladu sa opštim, ne pojedinačnim interesima. To, naravno, znači i javno ne tajno odlučivanje.

Kada je reč o finansiranju NIN-ove nagrade, ušli smo u zonu sumraka. Znamo da manji deo nagrade finansira država ali ne znamo ko daje novac za onaj veći. Nemušto se pominje nekakva kompanija koja želi da ostane anonimna. Već sama po sebi, potreba za anonimnošću budi sumnju. Samozatajnost ove vrste nije karakteristična za privatni biznis, naprotiv, privatni biznis i daje novac da bi bio poznat, i u javnosti prepoznat, kao društveno odgovoran, to je deo uobičajene PR strategije svake kompanije koja drži do sebe.

Pitanja se nameću sama od sebe.

Da se tom anonimnošću ne prikriva neko javno preduzeće? To bi značilo da je NIN-ova nagrada bila u potpunosti državno finansirana ali da to, iz nekog razloga, ne obelodanjuje.

Eventualno bi to mogla biti i privatna kompanija koja je, kao nadoknadu za poslove i posliće sa državom, pritisnuta da plati reket na ime ove državne nagrade pa ne bi da to reketiranje razglašava.

Ili, najcrnje i najgore, možda je to neko čiji su interesi na najdirektniji način povezani sa najuticajnijom (i marketinški najdelotvornijom) književnom nagradom? Neki izdavač, recimo? Ispostavili se jednog dana da je tako, to bi značilo da je NIN-ova nagrada kuplјena na najdirektniji način, onako kao što se na pijaci kupuju luk i krompir.

Gde nema informacija, sumnje bujaju.

Da se ne zavaravmo, NIN-ova nagrada je od samog osnivanja državna (ili paradržavna) tvorevina. Osnovana je da bi kontrolisala roman kao najčitaniji i potencijalno najuticajniji (samim tim i ideološki najopasniji) žanr. To je prvi i najvažniji razlog njenog osnivanja i položaja koji joj je u književnom životu dat.

Naravno, bilo je potrebno i zadovolјiti apetite zaslužnih književnih aparatčika.

U potonjem periodu ova nagrada je označavala granice dozvolјenih sloboda i tolerisanog disidenstva, karakterističnog za namigujuću fazu titoističke diktature. Bila je vid partijskog namigivanja javnosti.

Naravno, NIN-ovu nagradu su, naročito u tom periodu, dobili i neki romani koji to itekako zaslužuju (ali i oni kojih se više niko ne seća). Ali je, i pravim romanima nagrada dodelјivana iz pogrešnih razloga. Odlučivala je književna politika.

Kako je ideologija gubila, a puki interesi dobijali na značaju, NIN-ova nagrada se sve više svodila na otimačinu interesnih grupa i moćnih pojedinaca.

Iza NIN-ove nagrade je od početka stala medijska mašinerija upravo zato što joj je, kao državnoj nagradi, namenjeno centralno mesto u književnom životu. Ta mašinerija, snagom ponavlјanja, nameće javnosti samovolјni, zbrzani, mahom na vanknjiževnim kriterijumima zasnovani izbor žirija kao neupitnu književnu vrednost.

Svakako najštetniji učinak NIN-ove nagrade je krivotvorenje predstave o savremenom srpskom romanu, sužavanje recepcije na viđenje petoro članova žirija. To viđenje bi bilo nedovolјno čak i da je književno daleko zasnovanije nego što jeste.

Kako je književni život u celini malaksavao (zapravo izdisao), pritisnut oskudicom, potisnut medijskim zanemarivanjem, kako su časopisi i tribine gubili na značaju, tako je rastao uticaj književnih nagrada koje se danas nameću kao jedini preostali vid vrednovanja. Što za posledicu ima sve veću duhovnu i estetsku bedu. I sve prozirnije, sve jadnije nameštalјke.

Na kraju, šta reći o ovogodišnjoj NIN-ovoj nagradi?

Uzmimo najbudalastiji primer. Zbirku felјtončića i novinskih člančića iz najužeg izbora koja, u iole regularnim okolonostima, ne bi mogla da uđe ni u najširi izbor. A koja se dokopala i nagrade „Meša Selimović“. Strašno je kako se zloupotreblјavaju imena nekih nesumnjivo značajnih pisaca ove književnosti. Uz Mešu, nebrojeno puta su postradali i Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Vasko Popa i... da ne nabrajamo. Da su mogli da pretpostave u kakvo će se ruglo nagrade pod njihovim imenom izroditi, testamentarno bi zabranili dodelјivanje istih.

Radi se, dakako, o Hronici sumnje Vladislava Bajca, vlasnika i urednika jedne izdavačke kuće, čija je pozicija u književnom životu obrnuto srazmerna njegovom talentu. Nesrećnika je neko slagao da ume da piše. A on u to poverovao.

Evo jednog od bezbrojnih bisera banalnosti i jezičke nakaradnosti ovog knjižulјka:
„Naravno da je situacija bila iznuđena i ne po njenoj volјi, ali to nimalo nije ublažilo problem i naknadni bol zbog istine da se može napustiti čovek koji se više ne voli zarad onog u koga se zalјublјuje. Ali, paket-aranžman koji je podrazumevao odvajanje od svoje dece, da bi se prihvatila tuđa, poslat ekspres-poštom sa poznate adrese od njihove njoj nepoznate majke, nije bio san koji bi iko priželјkivao. No, preporučena pošilјka je bila od one sorte ‘tri u jedan’ sa ponudom – uzmi ili ostavi. Uzela je. Poštarina je bila enormno visoka, ispostavilo se.“

I tako, opšte mesto do opšteg mesta, banalnost do banalnosti. Knjiga za beznadežne književne mazohiste. I voditelјke bi umele bolјe. Hronika sumnje je gotovo udžbenički primer svega onoga što književnost, pogotovo dobra književnost, nije. U ovdašnjem zakrivelјenom književnom svemiru, međutim, knjigu najbolјe preporučuje odsustvo bilo kakvih književnih vrednosti.

NIN-ovu nagradu je dobila knjiga nevelikog dometa, koja ima svojih vrlina, ali i brojnih neubedlјivosti i slabosti, i koja svakako nije roman.

Ta knjiga čak, u prvom izdanju, aktuelnom u vreme žiriranja, nije ni bila zavedena u katalogu Narodne biblioteke Srbije kao roman. U primerku koji imam, Arzamas Ivane Dimić nosi UDK broj koji sadrži žanrovsku oznaku 36 (Kratke pripovetke. Anegdote) da bi se u tom istom izdanju u elektronskom katalogu NBS iznebuha pojavila oznaka 31, za roman. Ilustracije to dokumentuju.

Kako se to dogodilo?

Možda je bilo od pomoći to što je nagrađena autorka članica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, a najuticajniji član žirija NIN-ove nagrade, predsednik Upravnog odbora NBS?

Zašto?

Jasno je zašto. Da bi se, na silu, u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, uvelo nešto što nikako nije, niti može biti roman. Naklapanja da je roman toliko rasteglјiv žanr da u njega može da se svrsta šta god kome padne na pamet, su samo providno pokriće za književnu manipulaciju. Hoće li, neke od narednih godina, NIN-ov žiri proglasiti romanom i nagraditi neku knjigu pesama? Zašto ne bi i to moglo, ako je roman sve što je žiriju, u datom trenutku, zgodno da bude.

Proglašenju pobednika ni ovog (kao ni prošlog) puta nije prisustvovao nominalni predsednik žirija. Da li je, uopšte prisustvovao završnom sastanaku, na kome je izabran dobitnik za 2016. godinu? Ako nije prisustvovao, kako to da je glasao?

Šta će nadalјe biti sa NIN-ovom nagradom? Teško je predviđati. Najverovatnije će, sve beznačajnija, nastaviti da truli. Biće sve manje NIN-ova nagrada, sve više nagrda. I tako će to trajati dok bude bilo para.