Roman je danas, hvala na pitanju, napredan, čio i veseo. U ovih godinu dana je i sazreo. Promenio se autoru iza leđa, kao što već romani imaju običaj da čine. Iskusio je mnogo toga. Prošao je i suđenje, predstavio se i u pekari, isprsio se na dan antibankarskog ustanka, preživeo je i susret sa družinom romanoubica (u narodu poznatom kao NIN-ov žiri za najbleđi roman godine).
Sve u svemu, tu je gde je, probranijem čitalačkom narodu na polzu, uživanje i veselje. Biće tu i u narednim godinama, nije jednogodišnja biljka koja časkom svene.
Evo kako se o „Besposličarima“, u pekari, uz prazan burek, izvoleo izraziti naš uvaženi književni kritičar-pokajnik Papazjanije Zbrkić:
„Ovo nije posna knjiga, iako u njoj nema ničeg masnog u vulgarnom smislu te reči.
Kalorična je taman koliko treba. Daje energiju a ne goji. Čini vas živahnim, ne mlitavim.
Ne pada teško na stomak, niti umrtvljuje mozak.
Podstiče umesto da uspavljuje.
Nije ni sirova, ni prepečena.
Nije gnjecava, ni stvrdnuta kao kamen.
U njoj nema aditiva ni veštačkih aroma. Svi sastojci su nepatvoreni.
Spada u zdravu duhovnu i duševnu hranu.
Ovaj roman ne beži od stvarnosti, ali je nadilazi, umesto da se u njoj zaglibi.”
Zbrkićeva se, jasno, ne poriče.
Ovaj dan je najprikladnije obeležiti čitanjem uzbudljivog besposličarskog štiva.
Ko još nije dobavio, „Besposličare“ može i da pazari, nije zabranjeno. Ulaganje je veoma isplativo, dobija se više čitanja po istoj ceni.
Više o „Besposličarima“ možete saznati na http://www.dejansimonovic.blogspot.rs/2015/11/obrisi-besposlicarskog-grada.html. Iako opis, razume se, nije tu da zameni knjigu.
Prijatno vam besposličarenje.
