Dejan Simonović

Beogradska brčkanja

2012-01-16T19:45:00.001+01:00

Objavljeno u Knjževnom listu broj 101 (septembar - oktobar 2011.)

Kada zvezda upeče, jara pritisne, asfalt omekša, kada vazduh, užaren, zaigra, tada žitelji prestonoga grada napuštaju svoje oznojene domove, u kojima ih sparina slama.
Izmoždeni, iznureni, tromih pokreta, umornih, zamućenih pogleda, hrle ka vodi, izbaviteljki.

Sklanjaju se sa ulica, prožetih zadahom smeća i gasova, kojima brekću i hukću autobusi, zlovoljni kao zubobolja, kojima reže i cvile unezvereni automobili.
Vodi ih noge vode.
Nastupaju u grupama, porodičnim, drugarskim, prijateljskim, komšijskim. Hitaju u parovima. Ni usamljenici ne izostaju. Prednjače mlađi, bodriji. U blizini odredišta, grupe se slivaju u kolone. Kolone se, kao pritoke, ulivaju u bazene, reke, jezero.
Živalj se beogradski načičkao po bazenima. Brčka se, sa prodornim mirisom hlora u nosu, zaglušen od cike i vike, od pljuskanja vode i muzike s razglasa. Tu i tamo vazduh zapara pištaljka spasilaca, smeštenih na visokim postoljima, otkud nadgledaju šta se oko njih zbiva. Polete sa tih postolja i opomene, posebno dečurliji koja, zanesena vlastim ushićenjem, skače sa ivice bazena. Te opomene malo ko čuje, malo se ko na njih obazire.
Žitelji su prestonice popali po Adi Ciganliji, satkavši tepih od tela, sa šarama kao surutka belim, i pocrvenelim, i prepečenim, i preplanulim. Peku se, obamrli, nauljeni, na nebeskom roštilju. Tu se krećeš s krajnjim oprezom, da ne nagaziš na nečija leđa ili glavu, da ne staneš na nečiji stomak ili vrat.
Umaču se u jezero, tu blizu obale, da se rashlade. Preplivavaju ga snažnim zamasima, da se oprobaju. Ili da ojačaju. Ili da istope koje kilce, nataloženo tokom zime.
Eno i lopte koja, zadihana, zajapurena, razdragana, leti tamo i ovamo, sevne vazduhom, šljisne o vodu. Eno i čamaca na pedale.
Rasuo se beogradski svet i po rekama. Jedni zabacili pecaroške štapove pa čekaju da zagrize. Drugi se uhvatili u koštac sa rečnim strujama. Treći se opružili, pa ne trepću. Četvrti, Bog će ga znati šta rade.
Život se preselio bliže vodi, iz koje je potekao.
Tu, kraj vode, tamani se hrana s nogu, grizu se sočne voćke, grickaju suve grickalice. Ližu se sladoledi. Tu se ispijaju i piva, i sokovi, i svakojaki drugi napici. Sve je dobrodošlo, samo da je hladno.
Tu se drema. Možda i sanja.
Tu se igra karata, kockica, ponegde šaha, onog malog, za plažu.
Tu se prelistavaju šareni časopisi, na sjajnom papiru, oni što prikazuju živote bogatih i slavnih, ili udeljuju najsigurnije savete kako da se dospe do blistave lepote, neodoljive zavodljivosti i savršenog zdravlja.
Ponegde se i poneka knjiga iščitava.
Tu se bistri politika. Ona mala, domaća. I ona velika, svetska. Tu se razotkrivaju zavere, zadire u odnose sila i, nije šala, predviđa sudbina sveta.
Tu se rađaju i pronose tračevi. Pretresaju se kolege i komšije. Razmatra se društvo sa posla, sa studija, iz škole. Sa osobitim se zadovoljstvom gustiraju pretpostavljeni i nadređeni svih vrsta. Ne preskače se ni rodbina. Ne zaobilaze ni prijatelji i poznanici. Ne bi bilo lepo da se bilo ko zapostavi.
Tu se sklapaju poznanstva. Tu se kuju i dorađuju planovi.
Tu vredno rade fotografski aparati i kamere, da se proživljeno negde uskladišti, kako ne bi nestalo bez traga.
Kresne i pokoja varnica, izbije svađa, bez toga ne ide.
Tu se izlažu tela, pomno pripremljena za prikazivanje. Ona ženska, nabrekla, zategnuto zaobljena. I muška, mišićima izvajana. Tela koja bi da, kao u zamku, uhvate zadivljene poglede. Ima i drugačijih, mlitavih, mlohavih, preko koji pogled tek ovlaš klizne.
Žacne tu i žalac požude. Sevne i britko sečivo ljubomore. Zapodenu se ljubavne čarke. Započinju se i raskidaju veze.
Teče i talasa se život kraj vode. Sve dok sunce ne klone, malaksavši od vlastite žestine. S večeri, žitelji se prestonoga grada povlače natrag, u svoje domove. Iza njih ostaju brda otpadaka. I poneki utopljenik. Kao opomena da voda život daje ali i život uzima. Kao žrtva prineta božanstvu vodâ, da nas, rasrđeno, bez njih ne ostavi.
Kada kiše speru leto, kada šibne, zahuji i zaurla košava, beogradske vode opuste. Kraj njih ostanu tek malobrojni privrženici da, opčinjeni, šetkaju obalama.
Ima onih koji ni u tim danima ne mogu bez brčkanja. Takvi se sele na vode zatvorenih bazena, zatočene u halama koje odzvanjaju.

Čitanje u Kulturnom centru

2012-01-09T20:32:00.001+01:00

Petak 13. januar u 20 časova

SKDklubKCB
Kulturni centar Beograda
Galerija Artget
Trg Republike 5
Iz svojih rukopisa čitaju:
Stevan Tontić
Nemanja Mitrović
Dejan Simonović

Predstavljanje romana Prikaza

2011-12-17T19:07:00.003+01:00

22. decembar u 19 časova
Biblioteka grada Beograda
Rimska dvorana
Učestvovali:
Vesna Trijić
Mladen Vesković
Autor

Pogledajte foto album

Prikaza na Metropolisu

2011-12-08T10:03:00.000+01:00

Emisija Metropolis, četvrtak 08. decembra u 22:35
U večerašnjoj emisiji iz kulture Metropolis biće, između ostalog, predstavljen novi roman Prikaza, koji je objavila izdavačka kuća ''Albatros plus''. O romanu govore autor ovog dela Dejan Simonović i književni kritičar Mladen Vesković.

Krvopije

2011-12-03T15:50:00.002+01:00

Autor: Vesna Trijić
Prikaz romana Prikaze

U junaku ovog romana Jablanu Jakovljeviću stekle su se brojne varijante egzistencijalističkog modela postojanja, od onih kod Kafke i Moravije do Pirandela i Kamija: on je otuđeni samotnjak u sukobu sa svetom i apsurdnim vrednosnim lestvicama. I dok bi njegovo ime, koje u sećanje svakog uvežbanijeg čitaoca priziva Kočića, trebalo da evocira romantičarsku veru u heroje i delotvornost otpora slabijeg prema jačem, Davida prema Golijatu, ovaj Jablan, u stvari, samo glumi ljutnju kako mu se ne bi prigovorilo da se predao bez borbe.

Junakov svet čini firma u kojoj je podlost pohvalna i čiji je jedini pejzaž prozor u otpadom ispunjeno unutrašnje dovriše i neboder koji se na vetru klati i para nebesa, ogoljavajući ničeansku „smrt Boga“; to je pozornica po kojoj vrludaju ljudi lutke svedeni na po jednu osobinu (krofnasti, četvrtasti, meki), a na kojoj nema mesta za njegove idealističke i, uostalom, sasvim knjiške težnje ka slobodi i izvornom obliku sopstvenog bića.
Jablanu ostaje samo da bude tuđin, u stalnom Agonu sa Prikazom, ovaploćenjem preterane savesti koju su isprogramirali bizarni i licemerni prekori njegovog oca. On je burleskni Jozef K. čije je hiperinflatorno osećanje krivice sinonim za ravnodušnost, dok njegovi duhovni korelativ jeste buba, ali za razliku od Gregora Samse, on se preobražava u komarca koji pecka i isisava život iz drugih u istoj meri u kojoj oni mrcvare njega.
Naseljavajući svoj umetnički svet senkama junaka iz nekih od najvećih starih priča, autor navodi čitaoce da njihov udes odmeravaju prema književnoistorijskoj večnosti; primenjujući te neprevaziđene obrasce na domaću stvarnost, on ih je donekle i posrbio, pošto im osavremenjivanje nije potrebno. U svakom slučaju, zanimljivo štivo.
(Blic, 8. novembar 2011.)

Objavljen roman Prikaza

2011-10-17T18:11:00.008+02:00

U izdavačkoj kući "Albatros Plus" iz Beograda, objavljen je roman "Prikaza" Dejana Simonovića. Roman je ispričan u vrcavom tonu i brzom, skokovitom ritmu. Pripoveda o očevima i sinovima, uklještenim između nesporazuma i sukoba. O nezavršenom detinjstvu i nedovršenom razvodu. O prikazi koja proganja. O krivici koja izjeda. O neostvarenim stremljenjima i nemogućem bekstvu. O minulim vremenima koja nas i dalje pohode i sadašnjosti koja nas satire. Tu stvarnost postaje fantazmagorična a fantazmagorija stvarna.

Beogradski pešak

2011-05-24T22:05:00.001+02:00

Provlači se između zidova i parkiranih automobila. Je li pohitao na posao? Pošao prijatelju? Krenuo u kafanu? Uputio se u prodavnicu? Upustio u ljubavni poduhvat? Traga li za erotskim vragolijama? Ili se jednostavno štrapacira, zdravlja radi ili koliko da mu prođe vreme – nije zabranjeno ali se i ne preporučuje, na zaludna vrzmanja se ne gleda sa previše blagonaklonosti.

Pokreti su mu oprezni, prezavi. Prostor kojim se kreće je uzan, gotovo procep. Treba tu mnogo pažnje, mnogo veštine da se ne otareš o zid, ne očešeš o kola. Za zid ni po jada, ogulićeš se ili isprljati, možda se nešto od odeće izgrebe ili podere, ali će bar sve proći bez mnogo buke. Takneš li auto, zavrištaće alarm, očas posla eto i razjarenog vlasnika, sa pajserom ili pucaljkom u ruci, da ti smrsi konce.

Sve u svemu, našem pešaku je oduzeto nekih sedam devetina pločnika. Ipak, ne vredi mu da negoduje. Ko bi se još na njega obazirao? Ko je i šta je da diže glas? Da isteruje neko svoje pravo? Običan pešadinac. Zna se ko je ko i kome grad pripada a ko je u njemu tek uljez, tek smetnja. Neka umeri svoje prohteve. Neka ih uskladi sa mestom koje mu sleduje. Neka bude presrećan što mu je i toliko ostavljeno. Ni to nije moralo da bude.

I ne mora. Biće uskoro primoran da sklizne sa pločnika, kada mu branici sasvim prepreče prolaz. Mora na kolosek, nema druge. Da preleti nanizane haube, nema čime. Da ih preskoči, ne može čak i da uhvati pun zalet. Da zađe po njima? Nije se igrati glavom. Glava je samo jedna, rezervne nema. Da mu je bar motka uz čiju se pomoć na atletskim nadmetanjima leti preko letve, pa da se i usudi. Ovako...

Sa kolovoza ga teraju sirenama. Zalete se u njega, da odskoči. Ili ga okrznu, kao šale radi. Tu tek nije dobrodošao. Tu je tek višak.

Vraća se na pločnik čim ugrabi prvu priliku, sada je već zahvalan za svaki milimetar koji mu je podaren. Nekako napreduje. Do sledeće zapreke, sledećeg silaska, sledećeg povratka. Da stane, ne sme. Nema parkirališta za pešake. Nisu predviđena - ne isplati se. Kako da ih navataš da plate? A i nisu predubokih džepova, ne bi se iz njih previše izvuklo. Sa automobilistima je drugačije, za svog ljubimca bi se odrekli i poslednjeg zalogaja. Sa takvima je zadovoljstvo raditi.

Naš pešak stiže i do prelaza. Onog sa semaforom. Sačekaće da mu zeleni čovečuljak, razmahanih ruku, pruženog koraka, otvori prolaz. Naoružao se strpljenjem, iskustvo ga je podučilo da će to potrajati. Buči i huči bujica vozila, nikada kraja. Konačno, zasvetleo je i zeleni čovečuljak, poziva ga da pođe. Ne okleva, mnogo zavisi od pravovremenog starta. Tu i nije bio tako loš, izveštio se da krene na prvi treptaj. Žustro grabi. Već je prevalio četvrtinu, prešao i polovinu ulice. Ostavio je daleko za sobom tri bake sa pijačnim cegerima, par deda sa novinama u ruci, pa i poviše mlađeg sveta. Ispred njega su samo mladić i devojka, oboje na rolerima, samo zato su mu isprednjačili. Dohvatio se već i četvrte petine, kada se semaforski čovečuljak zacrveneo, ukočio u stavu mirno, kao vojnik koji je u kasarnskom krugu naleteo na generala.

I evo, već reže srditi automobili, škrguću zubima, gađaju se psovkama još srditiji automobilisti.

Dalja pešakova sudbina je neizvesna. Povratka mu nema. Posluži li ga sreća, domoći će se suprtonog pločnika. U protivnom, naći će se i za njega neki prevoz, da se više ne povlači okolo kao poslednja ništarija. Ubaciće ga u policijski auto, zadesi li se u blizini kakva uniformisana patrola. Ili će ga, sa par preloma, strpati u bolnička kola. Ili će ga poneti pogrebno vozilo, već u zavisnosti od toga šta ga snađe.

Našao se u pritvoru, bolnicu ili grobu, protiv njega će podći tužbu. Ometao je saobraćaj, nasrnuo na automobil u pokretu, oštetio ga udarcem, zaprljao krvlju, vlasniku naneo težak duševni bol.

Živom ili mrtvom, sudiće mu okoreli vozači, sa bar pet do šest oborenih pešaka u vozačkom stažu.

Šta god da ga zadesi, sam je sebi kriv. Je li upoznat sa načelom – samo najbrži opstaju? Naravno da je upoznat, svakodnevno ga ponavljaju na svim medijima. Zna li za geslo – ili pređi ili će preći preko tebe? Zna. Je li mu poznato pravilo da je svako pešak isključivo na sopstvenu odgovornost? Jeste.

Prema tome...

Istina, u gradskim vestima redovno prikazuju primere uspešnog prelaženja čak i najprometnijih ulica. Nisu li, pre neko veče, pustili prilog o ženi u poodmakloj trudnoći koja je, sa lakoćom i osmehom na licu, prešla sedam ulica uzastopce. Međutim, iz nekog razloga, gradskim vestima se slabo veruje. Tako je i ovaj nadasve nadahnjujući primer primljen sa sumnjom. Da li zato što je ta ista žena primećena u reklami za dezodoranse, bila je tada vitka kao vila, viđena u prilogu o blagodetima prestoničkog zdravstva, bila je tada u belom manitilu i sa stetoskopom oko vrata, opažena u pozivu na joga vežbe, da li zato što voditelj pati od nekog čudnog tika, pa izgleda kao da namiguje, da li zato što je pešak, kao svaki proganjani stvor, po prirodi nepoverljiv, ili iz nekoj jedanaestog razloga, ko će ga znati?

Istina, gradska legenda pominje pešačkog podvižnika koji je, za jednog jedinog zelenog svetla, tri puta prešao ulicu, tamo i ovamo, a ostao u jednom komadu, ali legende su ipak legende. Moćna uteha, slaba pomoć.

Pouzdani izvori nagoveštavaju da će se po pešačkom pitanju svakako nešto preduzeti. Ovako se dalje više ne može.

Uvešće se pešački ispit. Pešačku dozovlu će dobiti samo oni pešaci koji na ispitu pokažu zavidnu spretnost i brzinu. Kretanje ulicama bez pešačke dozvole će biti najstrože zabranjeno.

Vreme za prelazak pešaka preko ulice će biti smanjeno na polovinu ili trećinu sadašnjeg. Nedopustivo je da se tako nemilice traći dragoceno vozačko vreme. Semaforski čovečuljak će se zeleneti i razmahivati sve kraće, crveneti i kočiti sve duže. Pešački prostor na pločnicima biće dalje sužavan.

To će se savršeno uklopiti u pripreme za predstojeću Saobraćajnu olimpijadu na kojoj grad očekuje velika pa i veličanstvena postignuća. Od preživelih pešadinaca bi mogla da se sačini moćna ekipa, koja bi šprinterskom brzinom pokupila zlato u disciplini prelaženja ulice. Znatno bi se poboljšali izgledi i u disciplinama preskakanja parkiranih automobila ili provlačenja trakom tankom kao žilet.

Cilj je vredan svake pohvale. Red je da i mi pokažemo svetu ko smo i šta možemo.

Ipak, olimpijade dođu i prođu, a pešaci ostaju, kao gradska muka i nevolja. Šta sa njima?

Oterati ih u podzemlje, gde i spadaju, eto šta. Da više ne ruže ulice, ne narušavaju metalno-betonski sklad prestonog grada. Da ne ometaju, ne usporavaju saobraćaj, ne zauzimaju parking prostor, ne ugrožavaju automobile, ne jede automobiliste.

U tom pravcu su već načinjeni izvesni koraci, hajde da odvažno guramo dalje.

Postoje li podzemni pešački prolazi? Postoje. Tu i tamo, ali ih ima, to niko ne može da porekne. Hajde da, za kretanje pešaka, izgradimo mrežu podzemnih kanala. Nedopustivo je da se dalje motaju gradskim ulicama.

Zar to ne bi bilo sasvim dobro rešenje? Da se konačno rešimo pešačke bede. I pešačke bruke.

Tada bismo mogli da u grb našeg grada ponosno unesemo zadimljeni auspuh.

To bi, priznaće svako dobronameran, bio ogroman napredak u odnosu na sadašnje stanje..

Izlet

2011-03-20T17:12:00.003+01:00

Objavljeno u časopisu „Priča“, decembar 2010, broj 13, godina IV

Dakle, Sima. Dakle, Sonja. Dakle, Princ.
Šta Sima? Šta Sonja? Šta Princ?
I Lena i Lazar, Vanja i Vlajko, Tamara i Todor.
Šta s njima?
Eto, društvance.
Skup. U subotnji suton. Za drvenim stolom, u dvorištu, pod lipom. U čelu, Sima. Desno mu Sonja. Do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva – Todor, Tamara, Vlajko. Sučelice Simi – niko, mesto je zjapilo prazno. Da neko sedne nasuprot Simi, to se još nije desilo. Istina, praznina je izazivala. Vlajko bi, tu i tamo, bacio pogled ka upražnjenom mestu. Čak su ga i noge ponele u par navrata, da ga same vrate natrag.

Princ je čas nestajao ispod stola, čas izranjao. Vrzmao se oko nogu, cimao za suknje i nogavice, gurao glavu u svačije krilo, ljutito režao ako ga ne pomaziš, ako mu ne uputiš par laskavih reči. Samo su Tamara i Vlajko propuštali da obave ovu dužnost. Princu se ukazivala dužna pažnja. Bio je važan član društvanceta. Sigurno važniji od Vlajka a biće i od još ponekih. Šta god da Princ počini, dočekivano je blagonaklono, s odobravanjem. Leni je jednom progrizao lanenu suknju, to je doživela kao posebnu čast. Suknju je spremila u kućni muzej a događaj je spominjala na svakom sastanku.
Princ je bio pozamašno, čupavo pseto, četvrtaste glave i sitnih, tupih očiju. Sima je imao isturenu Adamovu jabučicu i uzan nos. Sonjina kosa je gorela riđim plamenom.
Skup je sazvao Sima. Mogao je da ga sazove i neko drugi. Recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno. Tačnije, mogao bi to da pokuša. Ishod je već sasvim druga stvar. Neko bi se i odazvao. Lena, na primer. Nije propuštala nijedno viđenje. Ni džumle, ni pojedinačno. Društvance ispred i iznad svega, govorila je. Vanja ga ne bi potkopala, zbog Lene,. Došla bi, pretpostavlja, i Tamara. Zato što...
Lazaru i Todoru bi se, međutim, zalomio neki fudbalski, košarkaški ili teniski prenos koji se ne propušta.
Sima se, naravno, ne bi pojavio. Zbog obaveza. Sima se silno ponosio svojim obavezama. Isticao ih je u svakoj prilici, kao odlikovanja. Samo jedna tako važna osoba može imati toliko važnih obaveza. Gurao ih je ljudima pod nos, da ih omirišu. Imale su plesniv, užegao miris. Bez Sime ne bi bilo ni Sonje. Bez njih dvoje ne bi bilo ni Princa. To i ne bi bila neka šteta, ta dosadna, nametljiva džukela je ionako bila suvišna. Zaslužila je da je cakne cipelom među rebra, pa da zaskiči. Samo, ko zna šta bi se iz toga izrodilo. Nasrnuli bi na Vlajka, svi skupa. Najljuće Vanja. Izopštili bi ga iz društvanceta, jednom zasvagda. Da li bi to bila neka šteta? Hm...
Pustimo Princa. Nije stvar u Princu. Stvar je u skupu. Da ga je Vlajko sazvao, to ne bi bilo to. Ispalo bi i kuso i kljasto. Muvaco i mršavo. Ishod bi bio žalostan. Zato se u to nije ni upuštao. Teško je podnosio žalosne ishode.
Ovako su bili u punom sastavu. Kod Sime nije bilo izostajanja. Ni primisliti, a kamoli pomisliti ili čak domisliti. Naprotiv. Simi se jurilo. Simi se hrlilo. Simi se letelo.
Uzmimo Vanju. Bila je na žeravici od Sonjinog poziva. Progutala bi i ponedeljak, i utorak, i sredu, i četvrtak, i petak, samo da se što pre dokopa subotnjeg sastanka. Vlajko bi, opet, da ukoči vreme ne bi li izbegao neizbežno. Sudarali su se, živeći u različitim brzinama, spoticali jedno o drugo. Sevnule bi varnice zbog svake sitnice. Dohvatili su se tako zbog računa za struju, zaboravio je da ga plati. Mrzeo je da plaća račune, mrzeo je redove u poštama i bankama, zlovoljne službenice, mrzvoljne službenike, prašnjave priče koje bi čekači zapodeli. Zaborav je bio oblik samoodbrane. Vanja mu je uporno uvaljivala račune. Da ga najedi.
Vanji se subotnje prepodne dovuklo. Vlajku doletelo. U subotno jutro, napetost je postala tako gusta da su svaki pookret i svaka reč parali vazduh.
U četvrtak naveče, posle svađe zbog neplaćenog računa, Vlajko je čvrsto rešio da ovog puta ne ode Simi na noge. Pa kud puklo da puklo. U naredne dve noći, odluka se razlabavila. U subotu se već pravdao sebi da će se na skupu pojaviti isključivo podsmeha radi.

Nad stolom je lebdelo iščekivanje, prožeto mirisom lipe. Sima, znalo se, nije zvao bez razloga, tek tako, koliko da se okupe, koliko da razmene koju reč, koliko da se vide. Ne, Simini pozivi su imali cilj – neki zajednički poduhvat. Zajedničke poduhvate je pokretao Sima. Istina, mogao je to da pokuša i neko drugi, recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno, ali... Ishod, eh, ishod...
Sima je držao banku, u društvancetu se znalo ko kosi a ko vodu nosi, ko vodi glavnu reč a ko tek tu i tamo ubaci po koju. Koliko da uzme učešća. Znalo se ko predvodi a ko sledi.
Sima je mleo i mleo, mogao je satima da valja reči i rečenice, a da ne zamori jezik, ne ugane vilicu. Nije žurio da obznani cilj skupa, poslastica se ne iznosi ni na početku, ni na sredini obeda. Poslužiće ih drugim đakonijama dok na glavnu ne dođe red.
I služio ih je, izobilno. Dogodovštinama iz sopstvenog života. Tuđi ionako nisu bili ni od kakvog značaja. Bilo je svačega da se društvancetu baci u kljun. Šta se sve Simi nije izdogađalo od poslednjeg susreta. Kakve je sve podvige izveo. Izborio je, recimo, bolje mesto u firmi, skočila mu je numera, porasli su mu i plata i ovlaštenja. Uspeo je da mu auto poprave upola cene. Izboksovao je tako povoljan kredit, da bi se od uslova svakom dileji zavrtelo u glavi, bio je to skoro poklon. I to bez čekanja i ostalih gnjavaža. Sima je sve svoje poslove završavao bez čekanja i gnjavaža, kao što i dolikuje nadmoćnim prirodama. I ...
Iiiiii...?
Aaaa...?
Zinuli su Vanja i Todor, Lena i Lazar. Tamara je stisnula, Voja nabrao usne.
Sonja se zagontetno nasmešila. Princ je veselo lanuo.
Kupio je čamac.
Reč čamac je proizvela komešanje, Sima ga je umirio zapovedničkim pokretom ruke. Uskoro će imati prilike da se njime provozaju, nagovestio je.
Sonja je važno klimnula glavom. Princ je mahnuo repom. Lipa je jače zamirisala.
Mesec nije uradio ništa.
Bilo je još sitnijih i krupnijih dogodovština kojima je Sima izdašno častio prisutne. Nisu sve bile baš najsvežije. Zapravo, većinu je ponavljao godinama a da to nikada nije dosadilo ni njemu, ni društvancetu.
Dogodovštine su ukazivale na Siminu dovitljivost, dosetljivost, veštinu, na njegova preimućstva i povlastice.
Ne, Sima sigurno nije bio dileja. Znao je kako da stvari sredi u svoju korist i da se ne obazire na tuđu štetu.
A Vlajko? Šta je sa Vlajkom?
Njemu je svaka Simina reč ranjavala mozak. Vlajku kao da se nikada ništa nije događalo, ili bar ništa vredno pomena. Kada bi ga neko priupitao šta mu se zbilo u, recimo, poslednjih mesec dana, ne bi uspeo ničega da se seti. Niko ga nije ni pitao, nikoga nije zanimalo šta se njemu i sa njime događa.
Pretežno je bio na šteti, retko na koristi.
Za Simu je život bio poslužavnik sa koga grabi oberučke, za Vlajka voćka koja izmakne kada za njom posegneš. Posezao je sve ređe, da sebe poštedi razočaranja.
Simi je pripadala čitava vekna, Vlajku su ostajali okrajci, mrvice.
Sonja se ukočila od ponosa, Vanja je gutala Simine reči širom otvorenih ustiju, Lena se čežnjivo osmehivala. Lazar i Todor su netremice zurili, kao da se upravo puca penal na nekoj presudno važnoj utakmici. Tamara se, međutim, sve dublje uvlačila u nedvidljiv ali skoro opipljiv oklop. Da li bi mogli biti saveznici? Bilo je osnova za savezništvo, ali je bilo i neke zbunjene suzdržanosti među njima.
„Sima je oktrio bajno mesto.“
Bajno je bila Sonjina omiljena reč. Podrazumevala je sve što se odnosilo na nju i Simu. Za druge je imala drugačije, hrapavije, oporije izraze.
„Ostrvo“, obznanio je Sima svečano i svi su istog trenutka razumeli da se stiglo do poduhvata zbog koga je skup sazvan.
Bilo je to ostrvo sa lepom, šljunkovitom plažom. Bez splavova i izletničkih kuća. Bez gužve, za ostrvo nije znala svaka dileja, samo odbarani. Moraju da ga posete. I da na njemu provedu čitav dan, zaslužuje. Koliko sledeće subote, ako ih vreme posluži. Sva je prilika da hoće, prognoze su povoljne. Biće to doživljaj.
„Bajan doživljaj“, dosladila je Sonja.
Vanja je jeknula, Lena ciknula.
„Jedan je Sima!“, tresnuo je Todor šakom o sto.
„Jedan, nema šta!“, potvrdio je Lazar.
Tamara je još jače stisla ubledele usne, da joj ne izleti neka nezgodna reč. Događalo joj se to. Sukobila bi se tu i tamo sa Simom ili Sonjom. Zapravo, sa oboje. Nije se moglo biti u sukobu ili makar sporu sa Simom a da se ne zakačiš i sa Sonjom, niti sa Sonjom a da Sima ostane po strani. Branili su se i napadali zajedno. Bili su dobro usklađena, uhodana, ubojita borbena mašina.
Todoru je bilo neprijatno zbog Tamarinih ispada, ispadi tako je to zvao, izvinjavajući se. Pokunjio bi se, skupio, kao da je on nešto skrivio.
Ni Vlajko nije pokazao ni trunke oduševljenja, uprkos Vanjinima opominjućim pogledima.
Na Todorov poziv, nazdravili su tri puta. Za Simu, za čamac, za ostrvo. I Vlajkova ruka se podigla sama od sebe, i on se kuckao, ukrštao poglede, otpijao, sve kako priliči. I Tamara je učinila to isto. Da uskrate zdravicu, tako daleko se nijedno ni drugo nisu odvažili.
Onda je Lena predložila da na ostrvu provedu dva dana, i subotu i nedelju, i da zanoće pod vedrim nebom. Simi se predlog dopao, njegovo otkriće je zavredelo da mu se posveti više vremena. A šta se dopadalo Simi, dopadalo se i Sonji, Vanji, Lazaru, Todoru, Leni. Tamara se nije usprotivila. Nije se usprotivio ni Voja. Ionako ne bi imali nikakve šanse. Samleli bi ih. Čak i da nastupe zajedno, što nikada nisu učinili.
Tako je izlet utanačen.

Po povratku, Vanja je stala da drami. Ništa neobično, uvek bi dramila po povratku sa sličnih skupova. Priredio joj je još jednu blamažu, prebacivala mu je. To joj namerno radi. Uživa da joj pravi neprilike. Kakvo mu je to zadovoljstvo da ide ljudima uz nos? Da kvari raspoloženje? Kako može da bude toliki namćor? Šta umišlja sebi? Da je nešto posebno? Da je pametniji od svih ostalih?
A Sima, zar je Sima nešto posebno, odvraćao je Vlajko. Šta li tek taj umišlja sebi? Šta je trebalo, da mu se klanja? Ovako, naklonio se kratko grudima. Ili ovako, previo se do pasa. Ili ovako, sagao se do zemlje. Da nije možda trebalo da se pred njim prosrte ničice? Da mu poliže cipele? To od Vlajka neće doživeti. Dosta je Simi i što mu oćuti svo ono blebetanje, umesto da ga ubriše. I to mu je premnogo.
Zavidljiv je, ljubomoran, pakostan, eto, to je sa njim, nije se zaustavljala Vanja. Ne može da podnese da je neko ispred njega.
Ovakav ili onakav, tek nije ni muljator, ni muvator.
Vidi ti mudrosera.
Tako je to išlo. Mogli su da teraju dugo, vrteći se u krug, Vanji nikada ne bi dojadilo, uživala je da drami. To ju je činilo življom. Vlajko bi prekidao prepirku, ali mu još nikada nije uspelo da se zadrži makar na samoj ivici svađe, Vanja bi ga redovno povukla, uvukla, gurnula. Imala je dara za takve stvari. I umela da iznađe izraz koji će ga povrediti. Mudroser, gadne li reči.
Sve do četvrtka navečer, Vlajko je sa samim sobom igrao igru odlučivanja. Redovno ju je započinjao, bilo je to jače od njega, redovno gubio i redovno zaboravljao svoje poraze.
Ne, ovog puta se neće povinovati. Ne, ovoga puta se neće povinovati, ponavljao je kao da će ga ponavljanje učiniti čvršćim, postojanijim. U četvrtak uveče, porazila ga je vremenska prognoza. Ni oblačka, ni kapi kiše na vidiku. U petak se ponadao da bi Sima ili Sonja mogli da se razbole, iako to dvoje kao da nikada nije poboljevalo. Da nije i zdravlje spadalo u povlastice kojih je Sima uspevao da se dočepa. Možda bi i Princa moglo nešto da zadesi? U subotu je pokušao da prespava polazak, ali se Vanja pobrinula da se na vreme nađe na nogama. Imala je svojih načina.
Sima se pojavio u belim platnenim pantalonama i košulji kratkih rukava sa plavim poprečnim prugama. Na glavu je natukao kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Koračao je odsečnim, zapovedničkim korakom, prav kao motka.
Ovaj se baš primio, baš se uživeo, pomislio je Vlajko, ali ništa nije rekao. Nije imao kome. Govorio bi gluvim ušima. Jedino bi Tamara bila spremna da čuje. Ali Tamare i Todora još uvek nije bilo. Možda izostanu? Možda se Tamara ovog puta ozbiljno uzjogunila? Tako da Todor nije uspeo ni da je privoli, ni da je nagovori, ni da je slomi. To bi već bilo nešto. Makar početak rasula. Čak i da Todor iskrsne, a hoće, teško da bi odsustvom počinio tako težak prestup, skoro je nemoguće to i poželi, a Tamara ostane pri svome, to bi još uvek nešto poremetilo, nešto narušilo. Neko bi izmakao, neko iskočio, neko zaparao. I... Svašta bi iz toga moglo da proizađe. I Vlajko bi mogao da se udalji. Izazovno, laganim korakom. Proširio bi poderotinu. Da li bi Sima uspeo da je zakrpi? Ili bi se sve raspalo?
„Šta li ih je zadržalo?“, pitala se Lena u ime svih. „Mora da je prevoz.“
„Bah, prevoz“, fkrnuo je prezrivo Sima. Nije trpeo kašnjenja, nije priznavao opravdanja.
Princ je zarežao.
„Kakav prevoz. Zna se šta je. Onu lujku su uhvatile njene lutke.“
Sonja nije marila Tamaru. Nije je marila ni Vanja. Izbegavale su da je pominju po imenu. Najčešće su je nazivale, ona, lujka, folirantkinja ili ona lujka i ona folirantkinja. Vanji je Tamara bila teška kao crna zemlja, Sonju je podsećala na kaktus. Sažaljevale su sirotog Todora što se spetlljao sa takvim stvorenjem. Bio je drugarčina, zaslužio je bolje. Zbog njega i nju trpe.
Lena je bila blaža. Nije da je branila Tamaru, tako daleko nije išla, mogla bi da navuče Sonjin gnev, ali je pokušala da sagleda i njene pozitivne strane. Lena je, uopšte, u svemu tražila pozitivnu stranu. Bila je ponosna na tu vrlinu, na tu vreštinu, kao što je Sima bio ponosan na svoju snalažljivost. Svuda je sa sobom vucarala knjigu „Moć pozitivnog mišljenja“ ili nešto slično.
Kapetan Sima je već bio spreman da naredi pokret, vilice su mu se stegle, kao da je zagrizao odluku, kada se, skandiranjem navijača, oglasio Lazarov telefon. Bio je to Todor, molio ih je da sačekaju još samo malo, još samo malčice, stižu, samo što nisu.
Sima se smilovao, udovoljio molbi.
„Zbog Todora“, napomenula je Sonja. „Da ga ne ostavimo na cedilu. Toliko se, siromah, radovao izletu.“
Sima nije ni nagoveštavao, ni obrazlagao svoje postupke, odluke, naredbe. To je radila Sonja. Revnosno i rado. Bila je njegov ovlašćeni tumač.
Todor se izvinjavao, zamuckivao, snebivao. Tamarino lice je bilo ispijeno, bledo, sa kiselkastim naborima u uglu usana. Pokreti su joj bili bezvoljni, mlitavi.
Uputili su se duž keja. Pokraj njih bi tu i tamo promakao poneki pecaroš. Vazduh je još uvek bio sivkast. Krenuli su pre sunca, da uhvate dan. Nisu se smeli tek tako rasipati dragoceni časovi, valjalo ih je iskoristiti do kraja.
Vanja je prva zapljeskala kada je Sima, uz ponosno – to je to, pokazao na plavi čamac. Zapljeskali su i Lena, Lazar, Todor. Princ je izveo neki pokret šapom, kao nekakav naklon. Čak je i Vlajko sa odobravanjem klimnuo glavom, pre nego što je shvatio šta čini. Smesta je sebe prekoreo zbog tog pokreta.
Uprkos živog odobravanja, efekat je ipak bio donekle pokvaren prethodnim čekanjem. Uzalud su Lazar i Todor uglas ponavljali – ovako nešto, burazeru, ovako nešto; praćeni Leninim – predivno: i Vanjinim – veličanstveno. Pažnja je već bila pomerena, raspoloženje pomućeno, zbog čega je Sonja probadala Tamaru srditim pogledima.
Čamac je imao pravu pravcatu kapetansku kabinu, sa kormilarskim točkom. Kabinu su zaposeli Sima i Princ, ni za kog drugog nije bilo mesta, čak ni za Sonju. Sonja se smestila na klupu desno, do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva, odmah do kapetanske kabine, mesto je zauzeo Todor. Do Todora se spustio Vlajko, do Vlajka Tamara.
Motor se zagrcnuo, zagrgotao, zabrektao. Sekli su reku uz mnogo praskavog smeha u kome je, međutim, bilo nečeg šupljeg, neubedljivog. Trudili su se da budu vedro, veselo društvance. Previše su se trudili.
Na ostrvo nisu pristigli prvi. Već je bilo ukotvljeno par čamaca. Koliko li će ih tek pristići u toku dana? Simino otkriće i nije tako ekskluzivno kakvim ga je predstavljao, živnuo je Voja. Ekskluzivno je bila Simina omiljena reč. Izgovarao ju je naglašavajući kao eks-klu-zivno. Ono što je bilo za svakog, nije bilo za Simu. Zato što Sima nije bio svako. Sima je bio Neko.
Živnula je i Tamara, osetio je to. Nabor u uglu usana joj je iz kiselkastog prešao u podrugljiv.
Sima se, međutim, nije zbunjivao. Ponašao se kao da na ostrvu nema ni čamaca, ni ljudi. Imao je sposobnost da, ne obazirući se, pređe preko onoga što mu ne odgovara, kao da toga i nema. Ili to nije bila sposobnost već sasvim suprotno – nedostatak, slepilo. Bilo šta bilo, Vlajko je na tom nečemu čas zavideo Simi, čas ga je zbog toga prezirao. Videti i priznavati samo ono što ti je po volji, je li to svojstvo nadmoćnih ili ništavnih priroda? Za Sonju i Vanju nije bilo nedoumice. Nije je bilo ni za Lazara, Todora, Lenu. Sima, dakako, nilje sumnjao u svoju nadmoć. Mesto mu je bilo u nedoglednim visinama, daleko iznad sićušnog sveta kojim je okružen. Samo je kod Tamare i Vlajka bilo spora. Kod njih bi ionako uvek nešto zapelo.
Sima se zaustavio na rubu šumarka, ispod prvih stabala. Do Sime se ukočio Princ. Odluka je pala, tu će se ulogoriti.
„Idealno mesto za bazu“, objavila je Sonja Siminu volju. „Skokneš u vodu, skokneš na sunce, zbrišeš u hlad.“
Niko nije prigovorio. Simi se nije prigovaralo. Njegova je bla neprikosnovena.
Sonja je rasprostrla čupave prostirke vladalarskog para. Za nju, zagasito zelenu, sa ljubičastim cvetovima. Za Simu, kraljevsko plavu, sa srebrnim sidrima.
Tada su se i ostali dali na raspremanje. Raspakivali su se ranci, otvarale torbe.
Lazar se nije zadržavao na pripremama, to će ionako za oboje završiti Lena. Zbacio je sa sebe šorc i majicu i, bučno, prskajući, utrčao u vodu.
Princ se sjurio za njim, mirisalo je to na samovolju, na neposlušnost. Nije li njegova obaveza da vrati odbeglicu? Ipak, nije uleteo u vodu. Zaustavila ga je sumnja. Bacio je upitan pogled ka Simi i Sonji. Sonja je klimnula glavom, sve je, dakle, bilo u redu. Dotrčao je do nje, dahćući. Bolje da pretera u revnosti nego da podbaci.
To nije bio zvaničan ulazak, ali nije bila ni neposlušnost, ni samovolja. Lazar nije smerao da ospori Simino vođstvo daleko bilo. Jednostavno nije mogao da odoli zovu vode.
„Eh, veliko derle, to ti je on“, dobacila je Lena svakom i nikom, ozarena zbog tog derleta koje joj je zapalo.
Niko se nije poveo za Lazarom. Niko ga nije sledio. Niko ne bi sledio ni Vlajka. Zna se ko je bio predvodnik. I sprovodnik.
Zvanični ulazak je mogao da predvodi jedino Sima. Ništa drugo se nije računalo. Da su se u reci našli svi, čak i Sonja, a Sima sam samcit ostao na obali, to se i dalje ne bi uzimalo u obzir. Bez Sime nisu bili društvance, već nešto neodređeno, nešto skarabudženo, skrpljeno nadvoje, natroje.
Pretpostavka je bila neverovatna, okolnosti nezamislive. Bila bi to maltene pobuna. Pobunjena Vanja? Pobunjena Lena? Pobunjeni Lazar? Pobunjeni Todor? Ni govora o tome. Niti bi Sonja ikada počinila takvu izdaju.
Vanja je izdavala Vlajka u svakoj prilici i na svakom koraku, ali je to bilo nešto drugo. Vlajko nije bio vladar. Prema tome, nije mu dugovala odanost. Zamerao joj je zbog tih izdaja. Ako su par, onda su saveznici. Ako nisu saveznici, nisu ni par, tako je govorio. Odvraćala mu je da je davež, gnjavator, mudroser. Mudroser, gadne li reči. Moraće jednom da raščiste to sa izdajom i savezništvom. I ne samo to. Nakupilo se svačega što treba raščistiti. Gomila se iz dana u dan a nikako da smogneš snage da u to ozbiljno zagrizeš, nego odlažeš i odlažeš. Vreme je za veliko spremanje.
Zvanični ulazak nije usledio odmah. Simine i Sonjine pripreme su bile temeljne. Nije tu bilo Lazarove nestrpljive brzopletosti, ozbiljna je stvar u pitanju. Sima je pažljivo složio svoje bele pantalone i plavoprugu mornarsku košulju sa kratkim rukavima. Povrh svega je stavio svoj kapetanski kačket. Sonja je laganim pokretima svlačila bluzu boje šljive i belu suknju. Podsećala je Vlajka na reklame za dezodoranse i raznorazne kozmetičke preparate.
Sima i Sonja su se temeljno namazali. Namazali su se i Vanja, Lazar, Todor, Lena. Namazala se i Tamara.
Sačekali su da koža upije zaštitnu kremu. Tako je trebalo.
Sima je iz ranca izvukao šarenu odbojkašku loptu i podigao je visoko u vazduh. To je bio znak.
Princ je ostavljen na obali, da čuva stvari.
Lopta je već poletela od ruke do ruke kada je Lena primetila da Tamara nije među njima. Osetviši se prozvanim, Todor je sagao glavu i promrmljao nešto nerazgovetno. Lena se žurno uputila ka obali.
Voja se osetio krivim što i sam nije izostao. Bilo je to kukavički, pa i izdajnički s njegove strane.
Vratile su se zajedno, Lena je Tamaru držala za ruku, kao da je sprovodi. Blistala je, pobedonosno.
„Tišti je glava. U igri će joj najbolje proći.“
Na obalu su izašli zajedno. Posle zvaničnog otvaranja, dalje kupanje je bilo slobodno. Moglo se u vodu i pojedinačno ili u manjima grupicama.
Izletnici su pristizali.
Vlajko se nakanjivao da krene u oblizak ostrva, da pronađe kućice i splavove, mora ih negde biti, ali nikako da to i učini. Kao da se oko društvancetaa stvorilo gravitaciono polje koje mu nije dozvoljavalo da se udalji. Kada bi mu se bar Tamara pridružila, zajedno bi možda i savladali silu koja vezuje, ali teško da bi htela. Zapala je u odsutnu nepomičnost, bio je to njen način da se brani.
Kako je dan odmicao, i prostora i živosti je bilo sve manje. Iza podneva ih je zahvatila obramrlost.
„Pravo vreme da se prezalogaji“, obznanio je Sima.
Lena je povadila sendviče i voće iz narandžastog priručnog frižidera. Todor je iz plavog pridodao pivo i sokove. Tako je bivalo na zajedničkim izletima. Lena bi se pobrinula za klopu, Todor za piće.
Posedali su u krug oko prostirke - trpeze.
Tamara je pokušala da se izgovori, nije gladna, ne može ni da zine, ali nije vredelo. Morala je da se prihvati. Skupni obed je bio obavezan. Bio je obredna potvrda zajedništva.
Posle ića i pića, pala je dremka.

Senke su se dobrano izdužile. Okolni izletnici su stali da se razilaze. Sa ovim odlascima se i u društvance uvukao neodređeni nemir.
Sonja je prva potegla pitanje povratka.
„Pa... za danas je bilo dosta. Mogli bismo i mi da kupimo prnje. Dovoljno smo se nauživali. Ako zaglavimo, dosađivaćemo se. Kome je do spavanja na otvorenom? Nismo više klinci pa da se palimo na te fazone. Između zemlje i kreveta, biram krevet. I tuš pre spavanja.“
Ni Simi se nije ostajalo još čitavu noć i čitav dan. Prikazao je svoje čudo. I to je bilo dovoljno.
„Pa... da bismo mogli da krenemo, mogli bismo. Ako preteramo, neće nam goditi.“ A, i obaveze zovu.“
Simina volja je bila prevrtljiva a silovita, neumoljiva. Nije držao do doslednosti. Menjao je odluke, ali je svaka bila obavezna i jedino ispravna.
Nije bilo opiranja. Naprotiv, društvance je živnulo, sa olakšanjem, kao da ih je Sima oslobodio obaveze koju su nepromišljeno prihvatili. Lazar i Todor su se prisetili utakmice koju je grehota propustiti. Vanju su iscrpli sunce i voda, i ona bi, kao i Sonja, pravo pod tuš pa u krevet. Ovde možda ima i zmija, ne bi mogla da trene sa tom pomišlju. I šta ako ih uhvati iznenadni pljusak, letnja nevremena su nepredvidiva, očas stignu. Ni Lena se nije borila za svoju noć pod zvezdama. Kao da je nikada nije ni pomenula. I ona bi da krene, da koliko večeras proveri poštu, očekuje neke važne mejlove. Biće dana za druženje i provode. Smisliće već Sima nešto, uvek smisli, da ih okupi, razonodi, obraduje.
Tamara je uzdahnula.
Princ je podigao šapu.
Sonja je istresla, presavila čupave prostirke vladarskog para. Lena se prihvatila narandžastog, Todor plavog frižidera. Vlajko je petljao oko svog ranca, zatim ga ostavio. Zaustavio ga je otpor koji je rastao u njemu.
„Šta je sad?!“, dobacila mu je jetko Vanja.
Bili su spremni za polazak, već su se svrstali u povorku, sa Simom na čelu.
„Ništa.“
„Onda?“
„Onda, ništa.“
„Onda, ako je ništa...“
Vanja je krenula rukom ka Vlajkovom rancu, kao da bi da mu ga nabaci na leđa.
„Ja ostajem.“
Ni sam nije znao šta će da izgovori. Kao da su reči same odlučile. Kao da se odluka prelomila na vrhu jezika.
Nije bilo čvrstine u tom ostajem. Ispalo je nesigurno, skoro nerazgovetno. Kao da se nečega stidi ili zbog nečeg pravda.
„Ti ... šta?!“, Vanja ga je pogledala zblanuto, retko bi iz prve razumela neočekivano.
„Ja ostajem“, stajalo ga je silnog napora da to ponovi, da se odupre sili koja ga je vukla da se pridruži svima. Osetio se klonulo, iscrpljeno. Oslonio se o drvo, da povrati bar deo snage.
„Kako to misliš – ostajem?!“, sunula je Sonja, svadljivo.
Princ je preteći zarežao.
„Tako lepo, dogovor je dogovor“, odvratio je, već čvršće.
Podigla se bura.
Sima ga je optužio zbog tvrdoglavosti, Sonja zbog sujete kojom kvari svaki provod. Kidisalu su zajedno. Da, zaista su bili su dobro uigrana, usklađena bojna mašina. Hoće da ih liši uživanja u meču godine, prebacili su mu Lazar i Todor. Naspelo mu je da je muči, prekorela ga je Vanja. Lena je pokušala pomiriteljskim tonom:
„U prirodi nam je bilo predivno, ali i civilizacija zove.“
Tamara je stisla ubledele usne.
Nije odgovarao na optužbe. Nije imao razloga da se brani. Oni su prekršili dogovor, ne Vlajko. Jasno je na kome je krivica. Samo je ponavljao - ja ostajem; i - dogovor je dogovor.
Začudo, napadi su ga ojačali, umesto da ga oslabe. Podsticali su ga na otpor, ne na predaju. Neće popustiti. Ne sme da popusti. Inače je gotov.
Kao da je, uz nečujan prasak, pukla neka opna.
Sima je prezrivo odmahnuo rukom: „Ko je lud, ne budi mu drug“, i krenuo ka čamcu, praćen čitavom svitom.
Princ je kivno zalajao. Merkao je Vlajka sitnim, tupim očima, birao gde da ga ćapi, čim dobije znak da kazni izgrednika. Znak je izostao. Princ se nevoljno povukao, uz jarosno režanje. Poruka je bila jasna: Ovog puta si se provukao, ali sledećeg nećeš. Kad-tad ćeš mi pasti zuba, a onda ćeš da platiš za sve.
Tamara se vukla na začelju, pognute glave.
Lena se izdvojila iz povorke, da pokuša još jednom. Posredovala je pri nesporazumima, nesuglasicama, zađevicama, sukobima, svađama. Uzela je na sebe da poravna, zagladi, održi sklad, uspostavi narušenu slogu. Svoju posredničku ulogu je obavljala krajnje ozbiljno. Bila je uporna, pa i nasrtljiva.
Došli su zajedno, treba zajedno i da odu, pokušavala je da ga obrlati. Društvance su, treba da se drže skupa, ne da se rasipaju. Kako misli da sam zanoći? Zar ga nije strah? Ko zna čega tu ima i ko tu po noći zalazi? Kako će da se vrati?
Vratiće se već nekako. Ima načina i načina. Zamoliće nekog da ga preveze. Zalaze ovde i drugi. Nije Sima jedini na svetu koji zna za ovo ostrvo. Iako se ponaša kao da jeste. Preplivaće, ako treba. Ako ništa drugo, zvaće rečnu patrolu.
Nije uspela da podrije Vlajkovu volju. U pogledu joj je bljesnuo bes. Teško je podnosila posredničke poraze.
Vanja je ušla u čamac odmah iza Sime i Sonje. Pre njih i nije mogla. Tek posle Sime se smelo stupiti u njegov čamac, nikako pre njega. Tek posle Sonje se moglo kročiti iza Sime, nikako pre nje. Požurila je Vanja, požurila. Ako je, neka žuri.
Vanja se uvek i u svemu slagala sa većinom. I zamerala mu što prečesto štrči, dovodeći je u nepriliku. Vlajko je, naprotiv, sebi zamerao da se previše uklapa.
Tamara je zastala na obodu reke, upitno, u nedoumici. Bilo je možda dovoljno da joj neko nešto dobaci, da pokušaju da je požure, da joj prebace zbog oklevanja, da uhvati Todorov uznemireni – nećeš valjda – pogled, pa da srdito dune kroz nos i zabaci glavu odsečnim, prkosnim trzajem. Vlajko je voleo taj trzaj, a viđao ga je sve ređe i ređe.
Trzaja nije bilo.

Otisli su se. Ako, i ne trebaju mu. Bolje je bez njih. Lagodnije, prostranije, slobodnije. Nema naloga, nema prekora, nema nadzora. Nema pritiska, težine, teskobe. Odrešene su mu i ruke i noge. Može da radi šta mu se hoće, da ide kud mu se prohte, može da se ludira do mile volje, ako mu je do toga. Niko ga ne sputava, nikome ne mora da polaže račune.
Uživaće u samoći. Samoća je sloboda.
Kao da se prenuo iz sna i, u neverici, protrljao oči. Otkud se tu zadesio, sa tim svetom? Kako mu se to dogodilo? Gde je i kada zabasao?
Najbolje će bizt da ih više nikada niti vidi, niti čuje. Da raskrsti sa njima. Da ih iščupa iz svog života. I Simu i Sonju, i Lenu, Lazara, Todora. I Vanju, svakako. Pogotovo Vanju. Izuzeo bi jednu jedinu osobu. Zato što...
Izbaciće ih iz svog života. Iščupati.
Vreme je za veliko spremanje. Nakupilo se previše toga. Ne dopušta mu da diše.
Osetio se bodro, nadmoćno, kao čovek koji je prelomio.
Pomišljao je Vlajko povremeno na veliki rez. Da, kao nožem preseče život nadvoje. Ali je ta pomisao bila slabašna, udaljena, nestvarna. Previše žitka za nameru. Sada, međutim... Sada...
Bio je ponosan na sebe. Istrajao je iako su svi odustali. Jedini je ispoštovao dogovor, a dogovor je dogovor. Vrzmalo mu se po glavi paperjasto pramenje izreke o rečima i rogovima. Prijatno ga je golicalo, to paperje.

Svetlost se svela. Izgubili su se i poslednji izletnici. Ako su se izgubili. Sada je ostrvo samo njegovo. Ili nije, ukoliko na drugoj strani ima kuća i splavova, teško je poverovati da ih nema i da je baš ovo mesto pošteđeno vikedanške najezde. Šteta što ga za dana nije obišao da ustanovi kako zaista stoje stvari. Da Simu raskrinka do kraja. Sada je kasno. Gde da tumara po tami? Šta ako negde zaglavi, hoće li umeti da nađe put natrag? Bolje je da sačeka jutro. Nema pri sebi ni baterijske lampe, zaboravio je da je ponese. Zapravo, nije ni zaboravio, nije ni pomislio na tako nešto. Da je Vanja tu, ne bi propustila priliku da mu natrlja nos zbog nemara, neozbiljnosti, nesposobnosti.
Sima, međutim, sigurno nije zaboravio lampu. Sima nikada ništa ne zaboravlja. Uvek misli na sve. Uvek sve predvidi. Nikada ništa ne propušta. Ni loptu neće smetnuti s uma a kamoli nešto krupnije. Zato što Simina glava, rekla bi Vanja, nije šuplja. Za razliku od Vlajkove.
Vlajko je mrzeo da vuče stvari sa sobom, da se tovari, nije nije magare. Odbijao je da predviđa. Draža mu je bila zagonetna neprozirnost onog što će uslediti.
Šta ako nema lampu? Ne mora nikud da lunja pre zore, nije mu nužno. Ništa mu više nije nužno, to je najlepše u svemu. Skrasiće se tu gde jeste. Posmatraće reku, nebo, raštrkane svetlosti na obali, obrise čamaca, brektave mase šlepere koji lagano promiču.
Pustiće misli da nesputano teku. Možda dospeju do onog drugačijeg života koji će započeti posle raskida sa prethodnim. Koji je, zapravo, već započeo, njegov ostanak je raskid. Ili nije? Ili tu nešto nedostaje? Šta? Recimo, zaključno razjašnjenje sa Vanjom. Veliko finale. Bez toga bi sve ostalo nedovršeno. Ili bi se tek onda sasvim zapleo? Razjašenjenje bi se neminovno pretvorilo u razračunavaje, u međusobno optuživanje, tako to ide. Trudili bi se da jedno drugom uvale osećanje krivice, na to bi izašlo. Šta će mu to?
Ipak, moraće i da se čuju i da se vide. Lako je reći – više nikad, ali je daleko teže izvesti. Ima tu niz praktičnih stvari koje, hteli ne hteli, moraju zajedno da razreše.
Hoće li se sve nastaviti kada se čuju, kada se vide? Hoće li nadvladati užasavajuća sila inercije? Ili će imati dovoljno volje, pribranosti, snage da se odupre?
Trebalo je da se davno raziđu, ali nisu. Šta ako su vezani neraskidivim niitima? Šta ako su jedni drugom postali neophodni? Ako ni zbog čeg drugog, a ono da se glože. Šta ako su se navukli na uzajamno mrcvarenje, pa bez njega više ne mogu?
Nije samo do Vanje. Nije samo do društvanceta. Ima tu poviše toga što treba pospremiti. Gomilalo se godinama. Zar da i dalje popunjava novinske stupce muvljim ispljuvcima? Kakav bi mu to drugačiji život bio? Ali, šta drugo da radi? Kakav novi posao da započne? Gde da ga nađe? U novinama se bar uhodao, zauzeo neko mesto, nije posebno, nije značajno, nije istaknuto, ali se ipak uglavio. Hoće li mu se otvoriti, hoće li mu se ukazati neštr drugo, ili je sve već zauzeto, kao sedišta u gradskom prevozu?
U rukama drži slabe karte, daska do daske, ne sme da se zaleće i zaigra na krupno. A nije umeo, niti se usuđivao da blefira. Šta god da dobije, dobro je prošao, mogao je gore.
Zbilja ga je obavijala, vezivala mnoštvom lepljivih niti, teško ih je raskinuti.
Srce mu je klonulo.
Obrisi i zvuci su poprimili nešto preteće. U Vlajka se uvukla stepnja. Čak je i zadrhtao, uprkos toploj letnjoj noći.
Obreo se u nepoznatom, bez zaštitničke navike koja pripitomljava svakodnevno okruženje, čineći ga bar prividno bezopasnim.
Strahovi se se razmileli, razmahali, pomamili.
Kakvo je to krckanje? Da mu se neko ne prikrada, sa ubilačkim namerama? Neki čovek, neka zver? Da li ga to iz žbunja vrebaju dva užarena žuta oka? Hoće li pristati uz ostrvo čamac koji se približava? Koga li nosi? Pijanu, ufiksanu, razularenu bandu, željnu iživljavanja? Svirepu sektu čijem će obredu poslužiti kao dobrodošla žrtva? Krimose u bekstvu koji će ukloniti nezgodnog svedoka? Kakvog usamljenog očajnika, koji u slepom besu satire sve što mu se nađe na putu? Poskakuje li to u dubini ostrva svetlost baterijske lampe? Kome otvara put? Kakav je to šuštavi zvuk? Da nije zmija? Užasnuo bi ga i njen dodir, a kamoli ujed.
Umesto slobode, samoća je postala strah.
Nije trebalo da ostaje. Preglupo je da ovako skonča. Da bar ima čime da se brani. Nije naoružan. Nema čak ni nož. Prezirao je oružje. I ljude koji u oružju nalaze utočište. Sada ga je poželeo, da ubije zebnju.
Sima je, naravno, imao revolver. I vukao ga je sa sobom, da zaštiti svoju dragocenu ličnost.
Vlajko je pokušao da sebi očita bukvicu. Koji ga je đavo spopao? Čemu tolika bojazan? Nije ni u kakvoj divljini. Nema tu ni vukova, ni medveda, ni drugih zveri. Niti zmije, i ako ih ima, baš njega traže. Kakve bande, kakvi krimosi, kakvi narkosi, kakve sekte? Sve se to vrzma po gradu, ne po ostrvima. Očajnici se motaju ulicama, ne vozaju čamcima.
Nije išlo. Strah je bio jači od svakog razloga. Na ostrvu je bio uljez. Tu nije imao šta da traži. Zato će biti odstranjen. Na ovaj ili onaj način.
U iskušenju je da posegne za mobilnim. Da nekog nazove, bilo kog. Koliko da čuje poznati glas. Makar i Vanjin, izdajnički. Da, makar i njen. Ili da se prepusti radio talasima, da ga ponesu.
Odoleva. Povezanost je privid. Samoća istina. Uvek si beznadežno, neizlečivo sam. Hoće da se drži istine, makoliko opora, makoliko zastrašujuća bila. Laži su ga iznurile, istina će mu uliti novu snagu. Ukoliko odavde iznese čitavu kožu, ukoliko dočeka spasonosni osvit.
Pribio se uz hrapavu koru drveta. Nastojao je da bude što tiši, što neprimetniji, da ne privlači pažnju. Ne bi da bude nečiji plen.
Hoće li ikada stići jutro? Čitave noći će ostati budan. Na straži.
Eh, budan. Oči su se sklopile, svest zamrla, neosetno.

Prenuli su ga glasovi. Izletnička grupa je birala gde da se smesti. Vazduh je izgubio jutarnju bistrinu. Vlajko se protegao, sav utrnuo, sa zujećom prazninom u glavi, šupljinom u grudima. Osećanja i misli su se lagano vraćali, pristizali su iz neke neizmerne daljine.
Prva se probila ljutnja. Opšta, sveobuhvatna, nevezana za ovo ili ono. Ljutnja je prizvala Vanju, Vanja je prizvala izdaju. Moraće da joj sve saspe u lice. Bez toga rastanak neće biti pravi.
Prišunjao se stid. Zbog bezrazložnog strahovanja. Pokušao je da ga otrese, kao što se stresaju grančice.
Izletnici su se okupljali. Kako je krenulo, biće više sveta nego juče. Ili mu se samo tako činilo. Zato što je sam. Kada si u grupi, slabije zapažaš ono što je izvan nje. Kao da ti i pogled i pažnju nešto drži na uzdi.
U svakom slučaju, ostrvo je provaljeno. Provaljeno, reći će Simi. Da ga povredi, da ga ponizi, da ga spusti na zemlju. Sima je prezirao provaljena mesta. I još više ljude koji odlaze na takva mesta. Šta je za Simu, nije za svakog. Šta je za svakog, nije za Simu. Sima je ubeđen da nije svako. Sima umišlja da je Neko. A zapravo je niko. I to će mu reći, da je niko.
Ostrvo će svakako obići. Zanima ga čega sve tu ima. Dosadilo mu je da sedi na jednom mestu. Ukočiće se, ako se ne makne. Urašće u tlo. I glad je stala da svrdla stomak. Vode još ima, ali od hrane ama baš ničeg. Oslonio se na Lenu i njen narandžasti frižider. To mu nije bilo pametno. Naročito ne kada imaš posla sa tako nestalnim, nepouzdanim svetom, kome dogovor ne znači ništa. Valjda će se negde naći neka prodavnica.
Zakoračivši, otkriva da ga noge slabo slušaju. Ni u glavi mu nije baš sve bistro. Klecav je, lelujav. Ipak nekako gura. Samo da ne odustane. Uskoro mu korak postaje čvršći, glava bistrija. Glad se povlači, kao da je kretanje suzbija.
Zaputio se stazom ka unutrašnjosti ostrva, da ga prepreči. Naišao je na račvanje. Da udari levo? Da zagrabi desno? Nikako, nastaviće pravo, tako će najpre stići na suprotnu stranu. Staza se, međutim, sužavala. Sve gušće šiblje mu je zatvaralo put. Zadobio je i par ogrebotina, pokušavajući da se probije. To ga je ljutilo. Ovako ne ide. Sav će se izgrebati a neće daleko stići. Bolje da se vrati. Da skrene na račvanju? Ko zna kuda vode ti pobočni puteljci. Verovatno nikuda. Najpametnije će biti da udari kružno, obalom. Čega god da ima na ostrvu, težiće reci. Zaputio se ulevo, bez nekog posebno razloga. Mogao je i desno, ali nije. Sima, međutim, ne bi krenuo nasumice. Znao bi zašto bira jedan ili drugi pravac. I ne bi se zaglavio u šiblju. Dobro bi se obavestio, dobro promislio, dobro procenio pre nego što išta preduzme. Nema šta, Sima je bio smotren, promišljen, obavešten. Dok Vlajko... Vlajko je srljao.
Ova pomisao ga je kosnula. Ipak, bodrio je sebe. Hajdmo, hop, pružimo korak, kada smo već krenuli. Još samo malo pa ćemo naići na splav, na kućicu, na prodavnicu. Ima ih. Mora ih biti. Kao što ima izletnika. Kao što...
To još samo malo se odužilo, a ničeg na vidiku izuzev stabala i žbunja, vode i trave. Sada je već skoro svakim korakom osećao kako iz njega hlapi volja. Šta mu je naspelo? Šta uopšte hoće? Zar je uopšte važno ima li na ostrvu kuća i splavova ili ih nema? Zar je uopšte važno je li Sima u pravu ili nije? Šta bi, da ga svrgne s trona? Zašto? Na tronu nekog mora biti. Taj neko je potreban i Sonji, i Vanji, i Todoru, i Leni, i Lazaru. Ako Sima hoće da bude poglavar, neka mu bude. Vlajko nije zainteresovan da zauzme njegovo mesto. Morao bi da vuče čitavo društvance a nije mu do toga. Ima prečeg posla.
Vraća se nogu pred nogu, smlaćen.
Odluke se tope, namere nestaju, žrvanj života ga melje. Upao je u nekakav mehanizam i ne zna kako da se iskobelja. Taj mehanizam ga je uhvatio, povukao i više ne pušta. Nosi ga, na pokretnoj taci, od jutra do večeri, od dana do dana, od nedelje do nedelje.
Zabrujao je mobilni.
Doći će za jedno sat vremena, da ga pokupi, poručio je Sima. Dosta se naizmotavao. Istina, nije zaslužio da na njega gubi vreme, ali je Vanja molila.
Nije stigao da odgovori. Sima nikada nije čekao odgovor. Nije postavljao pitanja, izdavao je zapovesti.
Dakle, Vanja ga je još jednom izdala. Ponovo mu je smestila. Molila je za Vlajka, i to nikog drugog do Simu. Zašto? Da ga ponizi, ni zbog čeg drugog. Ako, neka je.
Neka ga i Sima, neka dođe ako mu se dolazi. Neka navuče bele pantalone i mornarsku košulju. Neka natakne kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Neka povede i Sonju i Princa. Neka dovuče i Lazara i Lelu, i Vanju i Todora.
Vlajku je sasvim svejedno. Ionako neće biti ni reza, ni velikog spremanja. Ne, nisu odloženi, ne vredi da se teši zavaravanjem. Ne može ih biti.
Obrisao je čelo nadlanicom.
Na obali se pojavila Lena, posrednica. Za svaki slučaj, ako zatreba ubeđivanje. Nije bilo neophodno. Krenuo je sa njom ka čamcu pokorno, bez opiranja.
Princ ga je, osujećenog odmetnika, dočekao prezrivim lavežom. Sima nije rekao ni reč. Nije ga čak ni pogledao. Poslovno je pokrenuo čamac.
Lena je pokroviteljski spustila ruku na Vlajkovo rame.
„Tako i treba. Ipak smo mi društvance. Treba da se držimo skupa. Svakog može da zadesi žuta minuta ali, pre ili kasnije, prevlada moć pozitivnog mišljenja.“
Hm, žuta minuta, pomislio je Vlajko. Daću ja njima žutu minutu. I društvance, i pozitivno mišljenje. Caknuću kat-tad Princa cipelom među rebra, da zaskiči. Bar toliko mogu da učinim.
Osokolila ga je pomisao na Prinčevo skičanje. I to je neki učinak. I to je neka pobeda.

Sticajem okolnosti

2011-01-12T15:53:00.000+01:00

Objavljeno u časopisu Koraci broj 11-12 2010. godine

„Makni se!“
„Ko da se makne?!“
„Ti da se makneš!“
„Zašto ja da se maknem?!“
„Zato što je to moje mesto.“
„Po čemu je to tvoje mesto?“
„Po tome što ja tu stalno parkiram.“
„A, je li?!“
„Jeste.“
„A ako neću da se maknem?“
„Bogami ćeš da se makneš.“
„Ko će da me natera?“
„Ja ću da te nateram.“
„Baš da vidim i to čudo.“
„Videćeš ti trista čuda.“
Sve u svemu, počelo je kao srdačna komšijska konverzacija. Uz prisustvo publike, rasute po pločniku, polegle po prozorima. Publika je navijala za šorku. Ili nešto žešće. Ima sirota duša pravo na pokoje zrno zabave. Ko zbog toga može da je prekori? Ko ima pravo da joj to uskrati?

Od šorke nije bilo ništa. Ni od onog žešćeg. Nisu se poletele pesnice, nisu prasnule pucaljke. Ostalo se na plamenim pretnjama. Još jednom se ispostavilo da na komšije ne možeš da računaš.
Ostalo bi na mukloj, nemoćnoj, ukiseljenoj mržnji. Prolazio bi Bogdan pored Aćima, Aćim pored Bogdana kao da se ne primećuju, a bili su jedan drugom važniji od ičeg na svetu. Ostalo bi na svakodnevnom utkrivanju oko parking mesta – ko će ga prvi zauzeti? Ishod tog nadmetanja bi zagorčao ili zasladio dan. Ostalo bi na olajavanju po komšiluku. Ostalo bi na gnevu koji je zapeo u grlu, pa ni da makne. Ne možeš da ga iskašlješ, ne možeš da ga progutaš.
Nije ostalo.
Zašto?
Tako. Sticajem okolnosti.

Sticajem okolnosti, vlasnik i urednik televizije Darmar čupao je kosu. To jest, čupao bi da je imao šta. Ali nije. Na glavi mu je od kose preostalo samo par dlaka. Zlobni jezici su tvrdili da nije imao ništa ni na glavi, ni u glavi. Na programu u svakom slučaju nije imao ništa. To jest, vrtelo se nešto na televiziji Darmar, ali nije ni privlačilo, ni držalo pažnju. Gledalaca je bilo sve manje, a preostali su uglavnom dremali.
„Propadoh, ako nešto ne smislim“, žalio se ženi.
„Propadosmo, ako nešto ne smislimo“, žalila se žena prijateljicama.
Urednik je imao bubuljicu na nosu. Bubuljica je bila ljubičasta. Kada bi urednik bio ljut ili uznemiren, bubuljica bi postajala još izrazitije, još zagasitije ljubičasta.
Kolege iz branše su Darmar televiziju zvale TV Dremež, što je urednika veoma jedilo. Neko je predložio i slogan – spavajte slatko, bio je to ubod nožem ravno u siroto urednikovo srce.
Bubuljica je bivala sve ljubičastija i ljubičastija.
„Treba mi nešto da digne prašinu“, brundao je urednik.
„Treba nam nešto da digne prašinu“, cilikala je urednikova žena.
„Gde da nađem pravu emisiju?“, huktao je urednik.
„Gde da nađemo pravu emisiju?“, uftala je urednikova žena.

Sticajem okolnosti, prijateljica urednikove žene je, pri pretresanju mana zajedničkih poznanika, najslađem začinu svakog razgovora, pomenula, promene radi, i srdačnu komšijsku parking konverzaciju, koja je mnogo obećavala, malo dala.
„Eh, nema više pravih muškaraca“, vajkala se prijateljica. „Da to muški srede. Pa kom opanci, kom obojci. Nego se džapaju kao poslednje ženturače. Samo ti džabe troše vreme.“
Jedan ti je kao karfiol, rekla je prijateljica za Aćima. Drugi ti je kao krastavac, rekla je za Bogdana. Turšija, sve u svemu.
Za večerom, urednikova žena je vlasniku i uredniku Darmar televizije prepričala razgovor sa prijateljicom. Imala je običaj da mužu za večerom prepričava dnevne dogodovštine. Više je pričala samoj sebi, urednik bi obično prečuo sve do poslednjeg slova. Ženin glas je bio tek šum koji je pratio obed, sličan šumu lišća, samo neprijatniji.
Sticajem nerazjašnjenih okolnosti, to veče je bilo drugačije. Ne baš sasvim, ali dovoljno drugačije da mu za uvo zapne srdačna komšijska konverzacija.
„Hmmmm“, dunuo je kroz nos, što je kod urednika bio znak povećane pažnje, pa i razmišljanja. Čak je od žene zatražio i da mu ponovi priču, što se još nikada nije dogodilo. Zahtev je bio toliko neočekivan da ga žena isprva nije ni razumela, nego je nastavila da raspreda niti svog dana.
„Hmmmmmmm“, dunuo je urednik još dublje. „Hmmmmmmmmm.“
Žena je izvila obrve, nabrala čelo. Da mu nije pozlilo?
„To mi treba!“, kliknuo je.
Bubuljica je postala svetlija.
„To nam treba!“, kliknula je i žena, za svaki slučaj iako nije znala šta je to što treba. Saznaće. Uvek je saznavala.
„Komšijske svađe!“
„Komšijske svađe!“, ponovio je eho.
„Prava stvar! Da podigne prašinu. Da privuče publiku. Da je prikuje uz ekran. Komšijske svađe, to još niko nema. Toga se još niko nije setio. A svima je bilo pred očima. Ipak sam ja mozak. Ma šta zavidljivci pričali. Lepo se kaže da genije leži u jednostavnosti.“
Komšijske svađe, novi rijaliti šou, ponavljao je čitavo veče. Neighbourhood quarrels, dodavao je na engleskom, tako mu je zvučalo značajnije, ozbiljnije, svečanije. Imalo je veću težinu. Ponavljao bi i na nemačkom, i na francuskom, i na italijanskom, i na španskom ali nije znao kako se kaže a bio je previše nestrpljiv da guglanjem dođe do prevoda.
Što je više ponavljao, to se više zagrevao. Te noći nije mogao ni da trene. Video je grafikone gledanosti kako strelovito lete uvis. Video prihode kako vrtoglavo rastu. Video je kolege iz branše kako, suždene, pokunjene, obešenih noseva, slažu kisele face. Žderući ono malo duše što im se još, uprkos medijskom argatovanju, zadržalo u grudima. Ili ga, uz kez od uva do uva, revnosno tapšu po ramenu. Daće on njima TV Dremež. Tako će ih protresti da mesecima oka neće moći da sklope. Videće se još ko ima u glavi a ko samo na glavi. A ko nijedno ni drugo.

Urednik nije bio ni zamlata, ni oklevalo. Kada bi jednom doneo odluku, ne časeći časa bi preduzeo sve što je u njegovoj moći da je sprovede u delo. Radio je sam sve što je smatrao važnim, nije se previše pouzdavao u saradnike. Da ga ne sapletu, smotani, kakvi već jesu.
Nažalost, mnogo toga nije bilo u njegovoj moći
Banuo bi on Aćimu i Bogdanu rano ujutru, istresao bi ih iz kreveta ako treba, ali gde da ih nađe? Za adresu je morao da sačeka dok se rasani ženina prijateljica. Dok popije prvu kafu. Doručkuje. Ode u na pijacu i u prodavnicu. Popije drugu kafu. Tek posle druge kafe je bila orna za bilo kakav razgovor.
Dotle će mu obojica aktera već otperjati na posao ili negde drugde. Prepodne im, dakle, nije vredelo ići. Makoliko se čoveku žurilo.
Bilo je to veoma dugo prepodne. Medijski mag ga je proveo kao na žeravici. Došao je i do adresa i do kućnih telefona, mogao je da, preko nekog od raspoloživih ukućana, pokuša da se domogne i mobilnih, ali se urednik nije pouzdavao u telefone. Ništa nije moglo da zameni lični susret i pritisak koji se vrši prisustvom. Preko telefona te lakše odbiju, lakše otkače. Teže te je maći kada si već tu. Posao se najbolje završava iznebuha, kada ih uhvatiš nespremne, na prepad. Tada ne mogu da ti se izmigolje.
Slagali su se nabori dana. Urednik je zazvonio na Aćimova vrata u poodmaklo, svilenkastom svetlošću omotano popodne. Otvorila mu je žena narumenjenih, porcelanskih obraza. Služavka ili gospodarica? Vrata stanova su otvarale dve vrste – oni koji u porodici služe svima i za sve poslove, od vratarskih do kupovnih, i oni koji kao gazde presreću pridošlice, da im odmah odrede mesto.
„Aćim je maločas stigao. Samo što smo ručali“, rekla je žena, zbog nečeg odbrambeno.
Dakle, služavka koja štiti gospodara. Nije vredelo da joj išta objašnjava.
„Ja sam sa televizije.“
Žena je uplašeno ustuknula, kao da je iz policije.
„Imam veoma važan razgovor sa Aćimom.“
„Samo izvolite. Samo izvolite“, užurbala se.
Aćim je za poluraspremljenim trpezarijskim stolom prelistavao novine.
„Nered od ručka“, pravdala se žena, snebivajući se.
Nered, gospođo? Kako sebi možete da dopustite tako nešto? Zgranuo bi se svet da ovo ovde pustimo u program.
Aćim je zaista imao rastresitost karfiola.
„Gospodin je sa televizije.“
„TV Darmar, televizija koja ostavlja bez daha. Sigurno poznajete naš program.“
„Kako ne bismo poznavali. Ne propuštamo vaše emisije. Naročito...“, spetljala se žena porcelanskih obraza, pokušavajući da na brzinu smisli neku laž. Ko zna šta će biti ako je uhvate da ne prati TV Darmar? Možda je postalo kažnjivo po nekakvom zakonu. Stalno donose svakojake zakone, ne možeš da ih pohvataš.
„To vam je pametno. Ko ne pratii našu televiziju, mnogo gubi“, urednik ju je milostivo pustio da se izvuče. Odahnula je, skoro šumno.
„A niko ne voli da gubi. Svaki gubitak teško pada. Pa i gubitak parking mesta. Naročito gubitak parking mesta. Zar ne, gospodine?“
Aćim je poskočio. Bocnuo ga je u pravo mesto.
Sada je urednik mogao da se pravi i malo važan. To je mnogo voleo. Zapravo, voleo je da se pravi mnogo važan. Veoma važan je po svom najprisnijem uverenju i bio, iako su zavidljivci odbijali da to priznaju. Videće se još ko ima u glavi, a ko samo na glavi. A ko nijedno ni drugo.
„Pitate se otkud znam za nemio incident? Mi iz medija sve znamo. Takav nam je posao. Ništa nam ne promiče. Obavešteniji smo od policije.“
Žena se ponovo štrecnula.
„Bar najbolji od nas. Među koje, bez lažne skromnosti, i sam spadam. Tako da sam detaljno upućen u ono što se dogodilo. Znam kakvom ste razbojništvu bili izloženi.“
„Tako je! Razbojnik! Razbojništvo!“, Aćim je oberučke zgrabio dragocenu reč. Privio ju je na grudi.
„Lepo je to što ja znam, ali nije dovoljno. I čitava javnost bi trebala da sazna.“
Aćimu su zasvetlele okice.
„Jeste, javnost!“
„Milioni gledalaca. Milioni očiju da vide, milioni ušiju da čuju vašu priču, upoznaju vaše razloge. Milioni duša koje treba pridobiti. Milioni glava koje treba ubediti u ispravnost vašeg stava.“
„Milioni“, dahnuo je Aćim.
„Vi ste u pravu!“
„Jeste, ja sam u pravu.“
„Pokažite to svima!“
„Pokazaću!“
Aćim se uspravio skoro u stavu mirno.
„Pristajete da učestvujete u našoj novoj emisiji Neighbourhood quarrels?“
Na engleskom je definitivno zvučalo bolje. I značajnije.
Žena je trepnula, Aćim se cimnuo, još uspravniji.
„Nego šta nego da pristajem.“
„Prvo ćemo rekonstruisati događaj. Da javnost vidi šta se zbilo. Zatim ćemo dati reč učesnicima, da obrazlože zašto su u pravu. To vam je prilika da smrvite svog protivnika.“
„Samleću skota. Pljeskavice će od njega moći da prave.“

U neprijateljskom taboru, na vratima su se promolili i krastavac i mačka. Oboje su ga gledali upitno. Iz dubine stana se prolomio prodoran ženski glas pre nego što je urednik stigao i da progovori.
„Ko je to?!“
„Neki čovek.“
„Koji čovek?!“
„Ne znam, još nije stigao da se predstavi.“
„Sa televizije?!“, dreknuo je urednik ka dubini stana. Držao se pravila da razgovara samo sa onima koji odlučuju.
„Šta?!“
„Čovek je sa televizije“, razjašnjavao je krastavac. Mačka je frknula.
„Koje televizije?!“
Krastavac ga je upitno pogledao.
„TV Darmar.“
„Sa televizije Darmar“, čovek je nastavio da prevodi. Mačka je podigla šapu, kao da bi da se rukuje.
„I šta hoće taj filmadžija?!“
„Nije filmadžija nego je sa televizije.“
„Nije šija nego vrat. I šta hoće taj sa televizije?“
Mačka je podigla brk, da uhvati odgovor.
„Hoću da razgovaram sa Bogdanom.“
„Hoće da razgovara sa Bogda... To jest, sa mnom.“
„O čemu hoće da razgovara sa tobom?“
„O učešću u emisji Neighbourhood quarrels.“
„Hoće da razgovara sa mnom o učešću u nekoj emisiji.“
„Ima li iskaznicu?“
Urednik je pokazao iskaznicu sa svojom fotkom i pečatom firme. Uvek ju je nosio sa sobom. Imala je magično dejstvo. Bar ponekad.
„Ima iskaznicu.“
„Pusti ga neka uđe.“
Bogdan se pomerio u stranu, da ga propusti.
Prodoran glas je pripadao sitnoj, koštunjavoj ženi, svrdlastog pogleda.
„Znači, vi ste iz one televizije koju zovu TV Dremež?“
Proketinjo!
„Našli ste pravog čoveka za vašu televiziju. Ovaj šmokljan će sigurno da vam uspava i ono malo budnih gledalaca. Mene uhvati zevanje čim ga vidim.“
Nije imao dobru startnu poziciju da odmah krene sa parkingom.Morao je da počne sa emisijom. To mu nije dopadalo, ali nije imao druge.
„Ne zamlaćuj me sa tim tvojim kvorels, borels, nego reci ti to meni po naški.“
Ni strani naziv ne pali baš uvek, morao je urednik da prizna sebi.
„Sad mi je jasno na koju stranu navijaš. Ti bi da usnimiš ono oko parkinga?“
„Tako je. Vaš muž će imati priliku da milionskom gledalištu...“
„Imao je on već priliku da onom zvrndovu na licu mesta smrska glavu. Da sam se ja nešto zadesila tamo gde nisam, prosula bih mu mozak. To jest, ako u glavi uopšte ima mozga, a ne surutku. Ne branim, vodite ga. Nek se iskupi bar preko televizije. Kad već nije umeo da uradi ono što je trebalo da uradi.“
„Onda je sve dogovoreno“, hteo je urednik da se oprosti. „Detalji u vezi snimanja će vam biti uskoro saopšteni.“
„A ne, još nije ništa dogovoreno. Koliko nama pripada?“
„Kako to mislite?“, pokušao je urednik da vrda, po navici, iako je namirisao na šta žena cilja i osetio da neće odustati.
„Koliki je naš honorar?“
„Vidite, honorari nisu predviđeni. Dobijate daleko više od para. Dobijate priliku da svoj slučaj izložite čitavoj javnosti. Koliko je onih koji za tim vape? Koliko je onih koji to mogu?“
„Javnost, nije nego. Mene si našao da mažeš sa tom tvojom javnošću. Mani se ćorava posla, nego reci koliko si spreman da kalneš?“
„Ponavljam vam da honorari nisu predviđeni.“
„Nema honorara, nema šmokljana u tim tvojim kvorels, borels. Nismo ni mi sisali vesla. Jel’ si u buli? Jesi. Jel’ te vadimo iz bule? Vadimo te. Prema tome...“
Krvopijo prokleta. I đavolu bi dvaput naplatila dušu.
„Mogu ja da potražim i nekog drugog. Komšijskih svađa bar ima svuda.“
„Samo ti izvoli.“
Posle podužeg natezanja, i obostranog blefiranja, dogovorili su se za procenat od reklama, emitovanih u emisiji posvećenoj parkingu. Uz uslov da to ne pominju nikom, kako i drugi učesnici ne bi zahtevali svoj deo kolača.

Zagnjurio se u mlaku, meku noć. Bio je zadovoljan zbog započetog posla. Bio je tužan zbog iznuđenog procenta. Moraće da kaže onim svojima nesposobnjakovićima da ubace neku smicalicu u ugovor kako bi se taj procenat zaobišao. Valjda su u stanju da nešto izmajstorišu. Nisu valjda džabe gulili pravničke klupe.
Kada je bila njime zadovoljna, majka bi ga vodila u poslastičarnicu na kolače. Nastavio je njenim stopama, vodio je samog sebe kada je bio zadovoljan sobom. Sa druge strane, kada je bio tužan, sam bi sebe častio slatkišima. Za utehu.
Završetak te večeri je bio sasvim prirodan. Smazao je par komada srnećih leđa, to je posebno voleo.
„Na konju smo! Imamo pravu stvar!“, poverio se ženi.
„Na konju smo! Imamo pravu stvar!“, poverila se žena prijateljicama.

Narednih dana, urednik je, u mešavini razdraganosti i razdraženosti, lebdeo desetak santimetara iznad tla. Svojim kretanjem je upravljao pokretima ruke, kao da jedri.
Došao je i dan snimanja. Oprema je raspoređena, učesnici su se naoštrili, gledaoci su se načičkali po prozorima i pločnicima.
Počelo je kao srdačna komšijska konverzacija.
„Makni se!“
„Ko da se makne?!“
„Ti da se makneš!“
„Zašto ja da se maknem?!“
„Zato što je to moje mesto.“
„Po čemu je to tvoje mesto?“
„Po tome što ja tu stalno parkiram.“
„A, je li?!“
„Jeste.“
„A ako neću da se maknem?“
„Bogami ćeš da se makneš.“
„Ko će da me natera?“
„Ja ću da te nateram.“
„Baš da vidim i to čudo.“
„Videćeš ti trista čuda.“
Ali se nije tako završilo. Uplašen da se ne obruka, da pred milionima očiju ne ispadne mlitavko i mlakonja, Bogdan je iz prtljažnika zgrabio dizalicu. Dizalica je krenula ka Aćimovoj glavi. Aćim je izvukao utoku. Prasnuli su hici. O beton je prvo zveknula dizalica, za dizalicom se stropoštao Bogdan. Za Bogdanom se sručio Aćim. Žena prodornog glasa je u dunula u cev revolvera, kao u stripovima i kaubojskim filmovima.
Prisutni su besomučno pljeskali, uz ushićene uzvike.
Snimak se na Darmar televiziji vrteo danima, na zahteve oduševljenih gledalaca. Sponzori su se grabili za svaki sekund reklamnog vremena. Potekla je para, kao bujica. Rejting Darmar televizije je vrtoglavo skočio.
Snimak se munjevito pojavio i na internetu. Na youtube-u je bio hit čitave nedelje.
Iz pritvora, žena prodornog glasa je, kao naslednik, zahtevala svoj ugovoreni procenat. Potraživanje je odbijeno kao neosnovano, u ugovor je ubačeno par zgodnih caka.
Svuda se pričalo o Komšijskim svađama. Na poslu, u prevozu. Uz obrok, uz kafu. Po sedeljkama, prodavnicama, pijacama. Po ulicama i kafićima. Požurile su da se posvađaju i komšije koje su, iz nekog razloga, propustile da to ranije učine. Kako da speru sramotu, ako zaostanu? Što su oni gori od drugih, pa da ih kamera zaobiđe?
Urednik se izdigao pola metra iznad tla. Jedrio je okolo, uzdignute brade, ispršen.
„Eto, sad se vidi šta mi umemo“, ponavljao je svakom ko je hteo da ga čuje. A hteli su mnogi. TV Dremež mu više niko nije ni spominjao. Činilo mu se čak i da mu je izraslo par dlaka tamo gde ih godinama nije bilo.

Delo

2010-12-31T18:56:00.002+01:00

Delo stvara sopstveni svet. Inače nije delo. Može biti bilo šta drugo.
Može to biti tekst, pa i heprtekst, zašto da ne, zar da književnost zaostane za hiperlinkovima i hipermarketima, valja održati korak sa hiper vremenom.
Može to biti slagalica, ukrštenica, stilska ili tehnička vežba.
Može to biti provokacija.

Može, u nedostatku boljeg, to biti i eksperiment. Zahvalna je to reč – moćno zvuči a ni na šta ne obavezuje. Sve pokriva, i beskrvno bledilo, i budalaste brljotine. Šta god da ispadne, dobro je – eksperimentu se ne gleda u zube.
Svet dela je osoben, neponovljiv, nedohvatljiv. Izmiče tumačenju, ruga se podražavanju. Sledi sopstvene zakone, svetli i osvetljava sopstvenom svetlošću.
Svet dela ne oponaša onaj u kome živimo, iako iz njega crpi deo svoje građe. Prevazilazi ga zbijenošću, gustinom, žestinom. Nadilazi ga oblikom, nadvladava izrazom.
Delo oblikuje bezoblično, uzdiže do izraza ono što bi ostalo nemušto.
Delo prkosi pukom, poniznom postojanju. Propinje se, divlje, žustro, neukrotivo.
Delo ometa. Opire se mašineriji za proizvodnju sveopšte jednolikosti, prikrivene različitostima lišenim razlike.
Previše je čvrsto da bi ga pretvorili u beuzukusnu kašu kojom nas kljukaju.
Zato bi da ga uklone. Svim sredstvima. Na svaki način.

Nepostojanost predmetnog sveta

2010-12-30T19:06:00.002+01:00

Predmetni svet je sve promenljiviji. Stvari sve brže nastaju i sve brže nestaju. Davno su minula doba u kojima su generacije i generacije živele u makar sličnom okruženju, među koliko toliko sličnim predmetima, služeći se sličnim stvarima. Danas se već rađa u jednom, odrasta u drugom, probija kroz život u više puta izmenjenom, stari u ko zna kom predmetnom svetu. A naših života upokojene su, recimo, pisaća i šivaća mašina, pokopani gramofon, video-rekorder, magnetofon. Zauzvrat, podareni su nam kompjuter, plejer, mobilni telefon.

Uveravaju nas da je to napredak i da nas taj napredak čini srećnim. Da im poverujemo na reč, iako se zbunjeno češkamo po glavi? Iako u nama zaiskri podozrenje? Da nas tu neko ne vuče za nos? U redu, sve je to radi našeg boljitka, ali opet... Da s eu brizi za naše dobro nije malčice preteralo? Svaki čas nam uprave po neku napravu, bez koje se, navodno, ne može, da bi nam je, kao zastarelu, prevaziđenu, istrgli iz ruku i pre nego što smo čestito naučili da se njome koristimo. Još samo malo pa ćemo više vremena provesti obučavajući se u rukovanju napravama nego ih upotrebljavajući.

Pomalo smo se i umorili od napora da uhvatimo korak sa napretkom, u strahu da i sami ne budemo proglašeni prevaziđenim. Pomalo smo se i zasitili silnih novotarija. Naravno, nerado priznajemo tako nedolične misli, tako neprilična osećanja. Iz stida, iz straha od kazne.

Ova promenljivost, ova nepostojanost zadaje piscu dodatne glavobolje.. Svet njegovih pripovesti sve brže postaje neprepoznatljiv. Šta će, kada se delo nađe pred čitaocima, uopšte opstati od stvari koje pominje u rukopisu? Pomene li i sasvim nedavnu prošlost, šta će iz nje biti shvatljivo bar sadašnjim naraštajima? O budućim je izlišno i govoriti.

Džojsov promašaj

2010-12-28T17:37:00.001+01:00

U Uliksu, Džojs pravi iscrpan popis jednog dablinskog dana, uključujući opažaje i misaone tokove junaka koje prati. Taj popis sređuje po ključu Odiseje i još nekoliko ključeva.
Smisao dela se tako ne nalazi u njemu samom, već negde izvan njega, što je već samo po sebi slabost.
Uliks nije roman. Uliks je katalog. U tome je Džojsov promašaj.

Pravo na neobaveštenost

2010-12-15T17:47:00.002+01:00

Kljukaju nas, obasipaju, zasipaju, pretrpavaju, zatrpavaju informacijama.
Ne ostavljaju nam ni trena, da predahnemo, odahnemo, dođemo do daha. Da se priberemo, saberemo. Da promislimo i razmislimo.
Ne, nema zastanka. Mora se neprekidno biti u toku.

Biti obavešten, to je zapovest. Kažnjiv je pokušaj da se zapovest izvrda. Propitkuju nas, preslišavaju, proveravaju da li je ispunjavamo. Uhvate li nas u neobaveštenosti, sledi kazna. Omalovažavanje, izrugivanje, izopštenje. Neobavešteni, nismo dostojni da se sa nama druže, sa nama žive, sa nama vole, zabavljaju, rade. Nema šale. Prokazani smo, odbačeni kao nepodobni. Nije nam mesto među svetom koji poslušno, prilježno prati ono što mu se podastire i, preplašen, ništa ne propušta.
Istina, zbog neobaveštenosti još uvek ne hapse, ne prebijaju, ne ubijaju, ali će i to doći. Ni informatički totalitarizam ne trpi ni otklon, ni otpor. Svi moraju biti uključeni, svako mora biti priključen.
Svode nas na cevi kojima sve protiče, ništa se ne zadržava.
Hajde da izborimo pravo na neobaveštenost. Hajde da orgomnoj, zahuktaloj mašineriji za proizvodnju, preradu, promet informacija poručimo – a šta se sve to nas tiče? Šta je nas briga za splačine kojima nas preplavljujete?
Hajde da zastanemo, hajde da se zamislimo. I usmerimo na ono što je zaista vredno znati.
Hajde da obnovimo lepu veštinu mišljenja i promišljanja. Razlaganja i razotkrivanja. Smišljanja i zamišljanja.
Što da se zamaramo budalaštinama, bljuvotinama, beznačajnostima? Što da gutamo kašu kojom nas kljukaju? Šta će nam to?
Zar da pristanemo na kretenizaciju?
Informatička mašinerija radi na prazno i njen cilj je da prikrije prazninu.
Nije nam potrebna.
Imamo sopstvenu glavu. I sopstvenu, krepku misao.

Waiting sucks

2010-12-01T14:22:00.002+01:00

Waiting sucks poručuju nam na internetu. Pričekati par desetina sekundi da biste preuzeli sadržaj za kojim ste posegli, nesnosnog li, ponižavajućeg mučenja. Čemu odlaganje kada je sve na raspolaganju, sve na mreži, sve tu, na klik miša od vas?
Waiting sucks, poručuju nam odasvud. Sve se mora imati, sve mora biti odmah.
To više nije ubrzanje. To je pokušaj da se ukine, poništi, uništi vreme.
Otud propast pripovedanja, otud neprijateljstvo prema pripovedanju. Pripovest se odvija u vremenu. U vremenu se razvija, zapliće, raspliće. U vremenu se rađa i rasplamsava, gasne i umire. Pripovedanje je prognano jer se opire nalogu dana.
Podmeću nam ponos onoga kome naizgled sve pripada, a da zapravo više ništa nema. Ponos posednika bez poseda. Sve je na mreži, ništa u nama. I mi sami smo umreženi, premreženi. Gotovo da nismo više ništa drugo do okance sveprisutne, sveobuhvatne, sveproždiruće mreže. Samo kao okance se računamo, samo kao okance se uopšte uzimamo u obzir.
Što smo više na vezi, to je manje onoga što vredi povezati. Ali smo zato uvezani, zavezani, privezani.
To je ropstvo koje podnosimo bez roptanja.

Prirodna potreba

2010-11-30T12:47:00.003+01:00

Slavomir Mrožek POLICAJCI

GENERAL: Dragi moj, gospodine šefe! Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala. To zahteva organizam. Što ranije čovek prođe kroz to, tim bolje, što se mene tiče, obdario sam svog ađutanta najpotpunijim poverenjem upravo zato što je on kroz to već prošao. Ima još toliko onih koji dosad nisu zadovoljili tu svoju prirodnu potrebu...Ne vređajte se štro vas pitam, jeste li vi kadgod bacili bombu na kakvog generala?

ŠEF POLICIJE: Ekselencijo!?
GENERAL: A, vidite. Ja takođe nisam. U tom pogledu, molim vas, da mi oprostite, imam više poverenja u svog ađutanta nego u vas, nego čak i u samog sebe. Opominjem vas da u vašem planu rada, ukoliko hoćete da budete uzoran šef policije, treba d se nađe posebna briga da ja kadgod ne bacim bombu na samoga sebe. Jeste li pomislili na to?
ŠEF POLICIJE: Ne, gospodine generale.
GENERAL: A, vidite. Onda pomislite. Ličnost generala je vlasništvo države i vlade a ne jedinke koja nosi taj čin. Svaki pokušaj te vrste, čak i s moje strane, morao bi biti okvalifiokovan kao napad na vojsku, pa prema tome, posredno i na državu. Ako jednom budete morali zbog toga da me uhapsite - onda činjenica da vam danas skrećem na to pažnju, odnosno da vam do izvesne mere dostavljam poverljivu informaciju – molim da mi se tada ubroji kao olakšavajuća okolnost. To samo onako, za svaki slučaj.

“Nolit” 1982
Prevod: Petar Vujičić

Misao

2010-11-25T12:31:00.003+01:00

„Izgledalo je kao da po glavi kotrlja misao, gore-dole, tamo-amo, dok ova ne dobije oblik ili željeni zamah.“

Virdžinija Vulf ORLANDO

„Svetovi“ 1991 Prevod: Slavica Stojanović

Bitke s jezikom

2010-11-25T12:15:00.004+01:00

Virdžinija Vulf ORLANDO

„Uskoro je, međutim, primetio da bitke koje su vodili ser Majls i ostali protiv oklopljenih vitezova da zadobiju kraljevstvo, nisu ni upola bile tako žestoke kao ova koju je on sad preduzimao protiv engleskog jezika da stekne besmrtnost. Svakom ko je skromno upoznat sa neumoljivošću kompozicije ne treba ovo pričati u detalje; dok je pisao, izgledalo je dobro; čitao i izgledalo je traljavo; ispravljao i cepao; isecao; umetao; bio u zanosu; u očaju; imao dobre noći i loša jutra; posezao za idejama i gubio ih; video svoju punu knjigu ispred sebe i kako ona nestaje; igrao uloge svojih ljudi dok je jeo; udahnjivao im je reči dok je šetao; sad je plakao; sad se smejao; kolebao se između ovog i onog stila; sad mu se više dopadao herojski i pompezan; sledeći put jednostavan i prost; sad dolina Temze; onda pojas Kenta ili Polnovola; i nije mogao da reši da li je božanski genije ili najveća budala na svetu.“

„Svetovi“ 1991.

Prevod: Slavica Stojanović

Ropska duša

2010-11-17T17:51:00.002+01:00

Slavomir Mrožek

EMIGRANTI

"AA: Već sam ti objašnjavao. Nikad, jer si rob. Tamo si rob države, a ovde sopstvene pohlepe. Ne ovako ili onako, uvek si rob., i za tebe nema oslobođenja. Sloboda znači raspolaganje samim sobom, a tobom uvek raspolaže neko ili nešto. Ako ne ljudi, onda stvari.

XX: Kakve stvari?

AA: Stvari koje želiš, koje hoćeš da imaš. Koje može kupiti za novac. Biti rob stvari, to je ropstvo savršenije od zatvora. To je zaista idealno ropstvo, jer tu nema nikakve premoći izvana, nikakve prisile. To već sama ropska duša stvara sama sebi ropstvo, jer čezne za njim. Ti imaš ropsku dušu i zbog toga me zanimaš. S obzirom na delo o sudbini ropstva, koje baš nameravam da napišem.“

“Nolit” 1982

Prevod: Petar Vujičić

Sva naša bića

2010-11-15T12:05:00.002+01:00

Odlomak iz romana "Orlando" Virdžinije Vulf:
„Kad se to desilo, Orlando je duboko s olakšanjem uzdahnula, upalila cigaretu i nekoliko minuta odbijala dimove u tišini. Onda je oklevajući pozvala, kao da ličnost koju je tražila možda nije tu, „Orlando?“ Jer ako postoji (na sreću) sedamdeset šest različitih vremena koja istovremeno otkucavaju u duhu, koliko sve različitih ljudi ima – nebo neka nam je u pomoći – i svi se u neko doba nastanjuju u ljudskom duhu? Neki kažu dve hiljade pedeset dva. Tako čini najobičniju stvar na svetu da jedna ličnost, čim se nađe sama, pozove, Orlando? (ako joj je to ime) misleći time: Dođi! Dođi! Smrtno mi je dosadilo ovo biće. Hoću drugo. Otuda vidimo zapanjujuće promene na našim prijateljima. Ali nije sve išlo glatko, ili, jer iako čovek može da kaže, kao što je Orlando rekla (kako je bila u prirodi i bilo joj je po svoj prilici potrebno drugo biće) Orlando? još uvek taj Orlando koji je potreban možda neće doći, ta bića od kojih smo sagrađeni, jedno povrh drugog, kao tanjiri naslagani na konobarevoj ruci, imala su veze negde drugde, simpatije, imale zakonike i sopstvena prava, zovite ih kako hoćete (jer za mnoge od tih stvari nema imena) tako da će jedno doći samo ako pada kiša, drugo u sobi sa zelenim zavesama, jedno kad g. Džons nije tu, drugo ako mu obećaš čašu vina, i tako dalje, jer svako može iz ličnog iskustva umnožiti različite ugovore koje su sa njim sklopila njegova različita bića – a neka su tako blesavo smešna da bi se uopšte pominjala.“

(Prevod: Slavica Stojanović, „Svetovi“ 1991.)

Kviz

2010-11-14T15:03:00.000+01:00

U svetlosti farova, po zavesi su zaigrale senke grana.
Znak za mangan? Naravno da zna. Kako ne bi znala.
Najveća država Pirinejskog poluostrva?
Prosto ko pasulj.
Je li ona:
Očeva pametnica?
Tačno!
Je li:
Majčina lepotica.
Da, to je pravi odgovor!
Molim lepo.
Na kviz?
Na kviz, dakako. Što da joj znanje uludo propada.
Tih dana su u gradu šišali drveće na ćelavo.
Prijavila se.

Kakvi sve duduci ne učestvuju. Kakve se sve karakondžule ne trpaju pred kamere. Da povratiš. A ona da sedi kući? Taman posla.
Osvojiće glavnu nagradu, nema zbora.
E, pa neka je sa srećom, rekla je majka. Otac nije rekao ništa. Samo je tronuto klimnuo glavom. Čemu trošiti reči? Zna se, osvetlaće njemu obraz njegova pametnica.
Dečko, istina, nije skočio od radosti. Da se usprotivi, za toliku drskost nije smogao smelosti. Samo je složio kiselkastu, ucveljenu facu kada mu je saopštila svoju odluku. Izmakla mu je, u trenutku, ta faca. Hitro je preko nje navukao uobičajenu pokornu predusretljivost. Dešavali su mu se takvi ispadi, onda kada bi bio zatečen.
Dobro, što se face tiče, složiće on još ucveljeniju, kada bude čuo onu drugu odluku. Polako. Ima dana. Sve u svoje vreme, govorio je otac. Neće da raskida pred kviz, da je ne bije maler.
Inače, nikom drugom ni reči. Nije zucnula, ni u društvu, ni na faksu. Dečku je pripretila da će mu odseći jezik ako negde nešto lane. Neće lanuti. Što se toga tiče, bio je poslušan. U kući je takođe naložila da se ne razglašava. Ni po komšiluku, ni među rodbinom. Namera je, do daljnjeg, bila strogo poverljiva. Top secret. Htela je da priredi veliko iznenađenje. Volela je iznenađenja. Kada se budu stekli uslovi, svi će biti obavešteni. Da se nacrtaju pred televizorima. Da se postroje, iščekujući njen bljesak. Dečko će se postarati da obavesti društvo, majka komšiluk, rodbinu i porodične prijatelje. Na faksu će obznaniti sama. Ako se pre toga ne pročuje. A pročuće se. Procureće informacija, kako to pišu po novinama. Dovoljno je da Zmiji šane u najstrožem poverenju, pa da se glasina zakotrlja.
Top secret, mnogo je volela taj izraz. Volela je ukus nedokučivog. Šta je žvot bez tajne?
Dečko se zvao Nikola. Ime mu nikako nije pristajalo. Landaralo je na njemu, kao preširoko odelo. Pokušala je da mu pridene neko drugo, koje bi mu više priličilo. Nije išlo. Nijedno se nije održalo. Bilo je nečeg suštinski bezimenog u njemu. Tako je ostao samo dečko. Možda je tako i bolje, lakše će joj biti da ga zameni.
Ljudi su uglavnom imali imena koja im nisu odgovarala. Zato im je nadevala svoja. Kada god je to mogla. Kada bi svako nosio pravo ime, bilo bi manje zbrke na ovom svetu. Za svakog bi se odmah znalo i ko je, i šta je.
I Zmija je svetom hodala pod lažnim imenom. Predstavljala se kao Dušica. Drske li obmane.
I ona sama je nazvana pogrešno. Krštena je kao Svetlana, zvali su je Ceca. Bljah. Zapravo, bila je Magdalena. Bilo je to njeno pravo a tajno ime, osim nje, niko za njega nije znao. Volela je sebi da se obraća i sa – mila moja. Zastala bi tako počešće pred ogledalom uz - svaka čast, mila moja. Knjigu bi otvarala sa – hajde da navalimo, mila moja. Tako joj je učenje lakše išlo.
Ili bi posmatrala sebe kao neka osoba sa strane. Magdalena izlazi u grad. Magdalena se zabavlja na partiju, Magdalena hvata beleške na predavanjima. Ta Magdalena nije tek jedna od mnogih. Ima u njoj nečeg što je izdvaja. Nečeg posebnog. Nečeg neuhvatljivog. Sagrađena je od drugačije, plemenitije građe, nego ostali svet.
Majka nije mirisala dečka. Zvala ga je onaj šonja, onaj pederko. Ili samo onaj, kada bi bila naročito nakrivo nasađena. Nije propuštala priliku da ga kinji. Podnosio je to stoički, mora se priznati, što mu ipak nije donelo milost. „Gnjecavog li stvorenja“, cedila bi majka prezrivo.
Otac ga je, naprotiv, smatrao finim momkom, kakvih je sve manje. Otac je imao mišljenja o svemu i svačemu. Voleo je da ih raspreda. Što ne otvoriš neki plaćeni kurs, da bar vidimo nekakvu vajdu od tog tvog palamuđenja, rugala mu se majka. Majka je volela da se podruguje. Svemu i svačemu. Ocu pogotovo. Jedino je njena lepotica bila pošteđena izrgugivanja.
Ocu je nedostajala publika. Dečko je umeo da sluša, pomno, predano, i da ozbiljno, sa razumevanjem, klima glavom. Umeo je čak i da postavi pravo pitanje u pravom trenutku. Otac se prosto topio od miline. „Uvek mi je drago da popričam sa tim mladićem“, govorio je.
Dečko je za njom daleko zaostajao. I živeo je u stalnom strahu da bi mogla da mu toliko izmakne da ga sasvim izgubi iz vida. Zabavljala ju je ta pomisao. Ne samo kada se radilo o njemu. Uopšte, rado je sebe videla na vrhu nekakve planine, dok bi se svi drugi gubili duboko dole, u podnožju. Viknula bi sa tog vrha – haaaajjjj, hooojjjj! Punim plućima. Da se prolomi.
U društvu, dečko je prolazio kao njen dodatak. Nije bio za ponos, nije bio za pokazivanje. Da kažeš da je glup, nije bio. Nije bio ni neka rugoba. Ali mu je nešto nedostajalo. Bio je previše neupadljiv, previše neprimetan. Nekako se stalno ustručavao, stalno zazirao, kao da se boji da ne nagazi nečiju senku. Možda vlastitu.
Da bude pravedna, imao je i dobrih strana. Bio je udoban kao fotelja i, uglavnom, lak za rukovanje. User friendly. Bio je pri ruci, kada god ti zatreba, uvek na usluzi.
Ali, sve u svemu, nije bio njena liga. Mogao bi da prođe kao paž, ništa više. Otkazaće mu, čim pobedi na kvizu. Ne pristaje joj, pa to ti je. Dotle, može da posluži.
Potisnuvši trenutnu ucveljenost, dečko je zapao u oduševljenje. Prosto nije uspevao da nađe reči da to oduševljenje izrazi. Fantastično! Fenomenalno! – ponavljao je.
Pokazao se prilježno predusretljivim, kao i uvek. Dala mu je zadatak da joj postavlja brdo pitanja, kako bi se što bolje pripremila. Pokazao se, nema šta. Nema spora, bio je upotrebljiv taj dečko. Iako, naravno, nije bio njena liga. Ona je lebdela, on se šunjao.
Tih dana, po parkovima je mirisalo na mokru zemlju.
Zablistaće, mila moja. Milionima će zastati dah kada dođe do poslednjeg, odlučujućeg pitanja. Neće odgovoriti odmah. Pretvaraće se da je u nedoumici, iako će odgovor, naravno, znati. Tako će biti uzbudljivije, napetije.
Eh, da, promeniće se mnogo toga posle pobede. Iz osnova. Moraće da joj ukažu poštovanje i oni koji to još uvek ne čine. I Zmija će morati da joj poljubi skute, ma koliko joj to teško palo.
Na faksu to neće više biti ista priča. Čik neka joj neko da rđavu ocenu. Čik neka se neko usudi da joj u indeks upiše išta osim desetke. Devetke eventualno. Bila je dobar student, zar je drugačije moglo biti. Ali bi tu i tamo bilo, bogami, povuci potegni. Sa profesorima je uglavnom išlo glatko, ali bi se među profesorkama našlo pravih kučki. Bilo je tu onih koje bi se navrzle na svaku iole zgodniju devojku, ružnjikave su još i mogle da prođu, ali su zato prema momcima bile med i mleko. Skoro da su, usred ispita, otvoreno koketovale sa njima. Jedna takva ju je već dvaput ooborila, bez ikakvog razloga, iz čiste ženske zavisti.
Momci će se, naravno, jatiti oko nedoljive Magdalene. S mukom će ih sprečavati da se ne potuku. Izabraće nešto ekstra specijalno.
I para će biti poprilična. Ih, al’ će da obnovi garderobu. Priuštiće sebi put oko sveta, sa glanc novim dečkom, naravno. Kupiće i kola, za krovom na otvaranje, da joj u vožnji kosa vijori.
Otac je mislio da bi se sa nagradom moglo postupiti na nešto drugačiji način. Bacio se na izradu investicionih planova, tako je to zvao. Izvlačio je na kompjuteru silne grafikone, objašnjavao joj koliko bi mogla imati za godinu, koliko za pet ako uloži ovde, koliko ako uloži tamo.
Daj, ne tupi, sasecala ga je majka. Pusti devojku da svoje pare troši kako je njoj volja. Otac je, uvređen, skupljao svoje papire. Samo hoću ono što je za nju najbolje, brundao je.
Očeva je životna želja bila da postane investicioni menadžer, da usmerava mase kapitala. To nikako da mu pođe za rukom pa je sebe proglasio žrtvom zavere. Nesposobni su se udružili, da onemoguće one koji nešto vrede.
Tih dana kiše su umivale prozore i ulice.
Pripreme su tekle da ne može biti bolje. Bićeš sasvim spremna za taj veliki dan, mila moja. Zablistaće Magdalena.
Molim lepo.

*

Naravno da je znala taj odgovor. Odbijala je da se seti pitanja, bilo je ponižavajuće jednostavno. Eto, mozak joj je zakazao, u najnezgodnijem trenutku.
Doručak je jedva okusila, sve joj se gadilo, sve joj se vraćalo. Nije otišla na faks, nije odgovarala na telefonske pozive, isključila je i mobilni. Zavukla se u sobu. Dečko je dolazio više puta, ali tek za njega nije htela ni da čuje. Bila je smrvljena. Jedva je imala snage da se pokrene. Sklupčana, uzalud je pokušavala da se otrese nečeg gadnog, što se lepilo za nju.
Ne, to nije bilo istina. To nije smelo, to nije moglo biti istina. A bilo je. Iako nije trebalo biti.
Krenulo je naopako još od priprema za emisiju. Prvo su se one dve beštije, šminkerka i stiliskinja, udružile protiv nje. Nije bila u tonu, nije nego, imajući u vidu svetlosne uslove u studiju, opšti stajling i tandara-broć. Bila je uvređena, naravno. Zar Magdalena da ne ume da se našminka, mila moja da ne zna da se obuče? Bezobrazliuk, i ništa drugo. Bila je sva u ljubičastom, upakovana da ti zastane dah. Volela je ljubičasto. Bila je to boja tajne. Ništa joj nije pomoglo. Ni što se raspravljala, ni što je pretila da će se žaliti. Beštije su ostale neumoljive. Morala je da popusti i zbog je bila besna, i na sebe, i na sve. Kada su je gadure propustile kroz svoje šake, više nije ličila na sebe. Nije, zapravo, više ličila ni na šta. To im je valjda i bio cilj. Uspele su da je izbace iz ležišta pre nego što je i ušla u studio. Već tada je bila previše uzrujana da se usredsredi kako valja.
Ni sa voditeljem nije prošla nimalo bolje. Među njima je javilo potmulo neprijateljstvo čim su se rukovali. Imao je vlažan, znojav dlan, što joj se gadilo. Trgla je ruku. Osetivši njenju odbojnost, postao je zloban. Trudio se da je zbuni na svaki način. Da joj razbije ostatke koncentracije, da je navede na pogrešan trag.
Dečko je tek bio katastrofa. Nacrtao se u prvom redu i blentavo klimao glavom, što ju je razdraživalo. Valjda je umislio da to klimanje znači podršku. Najradije bi skočila sa stolice i zalepila mu šamarčinu, da se puši. Pokušavala je da ne gleda u njegovom pravcu, ali nije išlo. To idiotsko klimanje joj je vezivalo pažnju.
Sve urotilo protiv nje.
Tako se to dogodilo. Tako je ispala pre nego što je i zagrejala stolicu, ponižavajuće brzo. Pre nego što se i osvestila, na njenom mestu se već našao neki brkajlila, zadrigao kao nilski konj, taj je valjda bio u stajlingu. Pitanje o koje se spotakla bilo je tako prosto da ju je stid da uopšte pomisli na njega.
I šta sad? Mnogi će likovati, ljudi umeju da budu tako zli, jeza da te podiđe.
Zmija će, među prvima, siktati od sreće.
„Kakva šteta. Svi smo verovali da ćeš mnogo dalje stići. Šta ćeš, peh. Svakom to može da se desi.“
Reći će, onim svojim sladunjavo zlobnim, podmuklo saučesničkim tonom.
Ah, ta ionako pojma s pojmom nema, odmahnuće rukom kokoška koja je već dvaput obara.
Biće jako zadovoljna i ona alapača sa prvog sprata, koja ne može da je smisli. Ona što je stalno olajava. Ponela se naša Cecika, umislila da je bog zna šta. Videćemo mi to još. Ko visoko leti, nisko pada.To ionako već odavno ponavlja, ta kalaštura. Sada će napokon doći na svoje. Tresnula je, šta sam rekla, zakreketaće kreketuša.
I otac će biti razočaran, toliko je verovao u nju. Pa i majka. Iako će se truditi da to ne pokažu.
Nije ona ni očeva pametnica, ni majčina lepotica. Nije ona ni mila moja, ni Magdalena. Ona je jedna pišljiva Ceca. Jedno ništa.
Dečko će, proklet bio, pokušati da je teši. Kao da ona ima nešto od te njegove utehe.
Drugo njoj treba.
Kada bi mogla da poništi ono što se zbilo. Da izbriše, da otre. Da iscepa tu stranicu svoga života. Ili bar da je nekako preinači.
Kada bi postojao neki vremeplov, da se vrati unazad. Sve bi bilo drugačije. Ne bi se onako sramno spetljala. Kada bi joj se pružila još jedna šansa, jedna jedina šansa, valjda je toliko zaslužila, da se ispravi, ne bi je propustila.
Nazad se nije moglo, ali sa tim nije mogla da se pomiri. U mislima je bezbroj puta premotavala tu scenu. Tada bi, puna pouzdanja, odgovarala smireno, sigurno, nepogrešivo. Išla bi pravo ka glavnoj nagradi, ka ushićenom divljenju, ka putovanju oko sveta, ka kabrioletu i kosi koja vijori, ništa nije moglo da je zaustavi. Ni voditeljski skot, ni dečko koji blentavo klima glavom. Tada bi sve bilo onako kako je trebalo, kako je moralo biti.
Pa, kada razmisli, tako bi zaista i bilo. Da je u studio, umesto Cece, otišla Magdalena ili mila moja. To je Ceca zabrljala, ne ona. Zar se od te jadnice nešto drugo moglo i očekivati? Naravno da nije. Raskrstiće sa njom, kad tad. Otpustiće je, kao i dečka. Ne priliče joj ni jedno ni drugo, nisu joj dorasli.
Ako ćemo pravo, nje se čitava priča ništa ne tiče. Što da Magdalena trpi, što da mila moja pati zbog neke tamo? Što ne ide, ne ide.
Podigla je prkosno bradu. Neka se samo neko usudi da je takne.
Svaka čast, mila moja, odmerila se u ogledalu. Onda je izašla.
Magdalena je krenula u šetnju, primetila je osoba koja posmatra sa strane.
Molim lepo.

Upokojeni jezik

2010-07-16T12:45:00.000+02:00

Svuda oko nas su gotovi (ready made) jezički objekti. Opkoljeni smo opštim mestima, frazama, klišeima.
Ne označavaju ništa, ništa ne kazuju. Nameću se čistim ponavljanjima. To su lozinke, kojima se potvrđuje pripadnost nekoj grupi, nekoj zajednici.
Jezički objekti su sredstvo prepoznavanja, ne sporazumevanja.
Izgovaramo li ih, bivamo prihvaćeni, nagrađeni, pohvaljeni. U suprotnom, bićemo odbačeni, nagrđeni, kažnjeni.
Jezički objekti su oblik prinude kojoj smo podvrgnuti u ime pripadnosti. To su trupla reči, ugrađena u zdanje zajedništva. Bez njih bi se sve srušilo. Upokojeni jezik, eto cene koju plaćamo.
Tako se zbiva u privatnom kao i u profesionalnom životu. Na svim nivoima društvene i obrazovne lestvice.

Zaklon – sedamdeset šesto poglavlje

2010-06-18T13:09:00.005+02:00

76.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Stekao sam svog bolesnika. Niko ne može da mi ga otme. Ne može ni da mi utekne. Ovaj je zbilja pao u postelju, samo od mene zavisi kada će iz nje ustati. Neće to biti tako brzo. Nigde mi se ne žuri. Hoću da ga temeljno ispitam, temeljno izlečim, ne tek da ga zakrpim. Hoću da iz njega isteram svaku boljku. Biće to potpuno, savršeno ozdravljenje kakvo još niko nikada nije postigao.
Pronašao sam svoj poziv i više mi niko ništa ne može. Ni Tutumračica, ni Pitić, ni Pizdić, ni Biserka, ni Braca, ni majka, ni Daresalam, ni njegove budže i budžaklije, ni Obradovićka, ni pedijatar. Niko. Čak ni smrt mi više ništa ne može.
Ne, nisam se slučajno obreo na ovom svetu. Nisam prozivod nesmotrenosti. Nisam se omakao. Tu sam s razlogom.
Niko ne može da me ukloni dok ne okončam ono zbog čega mi je podaren život. A to neće biti skoro.
Izlečiću te ja, prikane moj. Izbaviću te. Da me izbaviš.

Kraj romana

Preuzmite roman Zaklon u pdf formatu

Zaklon – sedamdeset peto poglavlje

2010-06-17T16:12:00.000+02:00

75.

Doktorenko je odjednom zapevao drugu pesmu. Kao kad na radiju promeniš stanicu. Ne tako. Na radiju je sve to jedna te ista stanica, i jedna te ista pesma, samo što se drugačije zovu. Kao i na televiziji. I sve novine su jedna te ista novina, ista zavidljiva podlost, ista dosada, ista slinavost, isto nagvaždanje, isto naduvavanje. Ni sa sajtovima nije drugačije. Istom nadevaju različita imena, da te zavaraju. Daju ti, kao, da biraš. Ili ti tutnu glasački listić da, fol, izabereš svoje predstavnike. Kao, i od tebe nešto zavisi, kao i ti o nečemu odlučuješ. Što je najsmešnije, ima tušta i tma budala koje se primaju na te podvale.

Pročitajte

Zaklon – sedamdeset četvrto poglavlje

2010-06-16T16:26:00.002+02:00

74.

Ne, nije to bio taj glas. Ni taj. Ni taj.
Je li sigurna?
Sigurna je.
Sasvim sigurna?
Sasvim sigurna.
A da ih još jednom presluša?
Nema potrebe.
Ipak će joj pustiti traku još jednom, za svaki slučaj. Ne kaže se džabe, triput meri, jednom seci.

Pročitajte

Zaklon – sedamdeset treće poglavlje

2010-06-15T15:21:00.000+02:00

73.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Nagađanja, tumačenja. Sit sam tumačenja. Hoću presnu, sirovu stvarnost.

Obradovićka, primamljivo telo, otrovna narav. Šta će ženama narav? Telo im je dovoljno.

Tvrdoglavog li čoveka. Ne možeš da ga ubediš, pa ne možeš. Sve odbacuje. I odmah kreće u protivnapad. Ali ako, što je optor žilaviji, predaja će biti potpunija. Mnogo je teže sa Marićkama, Tutumračicama, Pizdićima, Pjanićima. Tu se skubljavaš sa nečim žitkim. To je blato koje te svog oblepi. To čak nije ni sukob. Blatu ne možeš da naudiš. Neranjivo je.

Pročitajte

Zaklon – sedamdeset drugo poglavlje

2010-06-14T15:12:00.000+02:00

72.

Kada su saznali šta je Gavran napravio, hajkači su podivljali. Častili su ga svakojakim nazivima.
Čudnovata stvar, kada udaramo po nekome, nema ničeg prirodnijeg nego da nam uzvrati. A ipak smo zatečeni, zapanjeni pa i uvređeni ako se to dogodi. Strašno se zgražavamo nad stvorenjem koje se usudilo da raspali po onome ko ga tuče. Voleli bismo da su vezane i ruke i noge, zapušena usta onima koje šamaramo. Da ne mogu da nas zveknu, da ne mogu da nas ritnu, da ne mogu ni da zaurlaju ili zavape.
Obradovićka je pozelenela od jeda.
Nešto se mora smesta preduzeti, ponavljali su pravednci, najgorljivije oni koji su bili najteže pogođeni. Ali šta, ali šta?

Pročitajte

Zaklon – sedamdeset prvo poglavlje

2010-06-11T15:48:00.000+02:00

71.

„Videćeš, strava ženska. Avion“, sladio je Baki.
U Bakijevom rečniku, reč avion je, kada se radilo o ženama, bila pohvala nad pohvalama. A kod Bakija se skoro uvek radilo o ženama. Onda kada se nije radilo o lovi, đengi, kinti ili kompjuterima. U taj trougao su stala sva njegova interesovanja, tu čak ni za sport nije bilo mesta, a kamoli za nešto bar malo drugačije ili neobičnije.

Pročitajte

Zaklon – sedamdeseto poglavlje

2010-06-10T15:29:00.000+02:00

70.

Kada se pridigla, bila je pomalo razočarana, pa i povređena, što kuću nije zatekla u tako strašnom stanju kao što se pribojavala, ili nadala. Snašli su se i bez nje, bilo joj je zbog toga nekako tužno. Nije im bila neophodna.
Zavrtela je glavom. Ne, ipak nije prebolela onu Vlatku, koja bi da uređuje, usmerava, usklađuje. Bilo bi lepo da od sebe možeš da se tek tako odvojiš, padneš u postelju, napustiš je kao sasvim nova osoba. Ali ne ide. Od sebe se, izgleda, prezdravlja lagano i dugo, ako se ikad prezdravi. Po kući su joj manje išli na živce što je, pretpostavlja, dobar znak. Manje joj je išao na živce čak i Sutlijaš. Manje ga je poredila sa zamišljenom osobom, sa kojom bi radije živela, sa kojom bi išla rame uz rame, savlađujući prepreke, prepoznajući i izbegavajući zamke, ostvarujući ono što su zajedno preduzeli. Manje je u Sutlijašu videla samo siromašnu zamenu za čoveka koga nikada nije srela. Ipak nije bio samo sredstvo kojim joj je život podvalio, pa je kivna zbog te podvale. Bio je ono što jeste, ne tek uljez koji je zauzeo mesto predviđeno za nekog dostojnijeg. Ne, nije joj postao bliskiji, ne, nije stekao njeno poštovanje, ali joj je manje smetao. Mogla bi da ga ostavi, ali bez srdžbe.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset deveto poglavlje

2010-06-09T15:16:00.000+02:00

69.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Šta je pravo? Ne poznajem nikog ko bi to umeo da mi kaže. Ili makar nagovesti. Ne poznajem nikog kome bi razlika između pravog i lažnog bila važna. Čak nikog ko bi na nju uopšte obratio pažnju, čak nikog ko bi je makar primećivao. Ili ičim pokazao da je primećuje. Svima je sasvim svejedno. Za sve njih razlika između pravog i lažnog naprosto ne postoji. I bez onog pravog se sasvim dobro snalaze u životu. Zapravo, snalaze se utoliko bolje, ukoliko su lažniji. Ništa ih ne zbunjuje.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset osmo poglavlje

2010-06-08T14:56:00.000+02:00

68.

Gavrilović je uzvratio. Na ulaznim vratima, po šaltetrima, po hodnicima, pojavilo se obaveštenje. Saziva se zbor zaposlenih. Pominjala se novonastala situacija. Pominjao se poremećaj u procesu rada. Pominjale su se mere. Dolazak obavezan. Novonastala situacija, poremećaj u procesu rada, mere bili su istaknuti nekom zagasito crvenom bojom. Obavezan dolazak je bio podebljan, nema šale.
Nenada razdražuje reč obavezno. Upreže ga. Mamuza. Otišao je, ipak, da ne izostane. Da nešto ne propusti, moglo bi da bude važno. Ko hoće da sačuva svoju kožu, mora da bude upućen u ono što se oko njega zbiva.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset sedmo poglavlje

2010-06-05T15:41:00.000+02:00

67.

Recept za samoubistvo? Prava mešavina lekova koji će vas odvesti u sigurnu, bezbolnu smrt? Svaka čast, dasa je znao šta radi. Prevazišao je i doktora Hočkinsa. Hočkins je zastao negde na pola puta. Trovao je potajno, da se ne primeti. Ovaj dasa je otvoreno nudio lekove kao ono što zaista jesu – sredstvo za usmrćivanje. Na sajt sa njim! Na sajt!
Luka je bio razdragan. Medicinska mafija počinje da se roni. Sve je više onih koji iskaču iz njenih redova. Istina, zasad su to samo sporadični slučajevi, ali će se to proširiti kao zaraza. Važno da je krenulo. Nagrizaju je sa raznih strana. Razjedaju je iznutra. Neće, naravno, biti uništena sutra ili prekosutra, Luka se ne zanosi takvim nadama, ali je prošla vrhunac svoje moći. Dalje će samo slabiti, jedino je pitanje – kojom brzinom. Sustizaće je udarac za udarcem. Udarci će biti sve češći, sve razorniji.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset šesto poglavlje

2010-06-04T15:22:00.000+02:00

66.

Sneška je bila uznemirena, Vlatka je takvu još nije videla.
„To ne mogu da mi urade. To ne mogu da mi urade“, ponavljala je onako kao što je Vlatka nekada ponavljala, neću da umrem, neću da umrem, kao da će magijom ponavljanja začarati pretnju.
Svetlost u sobi je bila prigušena, crvenkasta. Volela je Sneška ta bordelska osvetljenja, te bordelske boje. Kompjuter je tiho preo, monitor prikazivao obnaženog, mišićavog mladiča sa uspravljenim udom.
„Ipak ja ne radim od juče taj posao. Niti brljam, niti...“

Pročitajte

Zaklon – šezdeset peto poglavlje

2010-06-03T15:27:00.000+02:00

65.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Sve je to pogrešno. I gavranovci i antigavranovci. I hajkači, i zver koju gone. I budže sa klinike. I Daresalam. I Hromi Daba. I Obradovićka. I Biserka. I... kći. Da, kći je zovem, ponekad mi stane mozak pa ne mogu da se seti njenog imena. Bio je pogrešan i kompjuteraš od koga neću napraviti oružje osvete. Izmiče mi, divalj je, ne dopušta da ga upregnem u svoja kola. Ne znam kako da ga ukrotim. I Olga je pogrešna. I bolesnici su pogrešni.
I ja sam pogrešan. Ja sam najprogrešniji. Zato me treba zatući. Nasred ulice. Da ne prljam ovaj svet. Ja sam greška prirode. Nemam prava da postojim. Uvukao sam se u život, ali u njemu nemam šta da tražim.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset četvrto poglavlje

2010-06-02T15:33:00.000+02:00

64.

Ništa se nije događalo u hajci na Gavrana. Nadležno više mesto je ostalo nemo. Šta radi taj Obradovićkin buzdovan? Šta čeka, ako ga uopšte ima? Ako ga nije izmislila. Zar bi bila sa nama da zaista ima nekog stvarnog faktora uz sebe? Taj bi je već povukao naviše. Naravno, o tome se upravo radi. Operacija podizanja je u toku. Čim se Gavran demontira, Obradovićka će biti postavljena na njegovo mesto.
Hajkači su se unervozili. Bili su, uostalom, uvređeni. Zar da se tek tako pređe preko njihove brige za opšte dobro? To zaista nije imalo smisla. Ako sada odustanu, priznaće da ni do sada nisu bili u pravu. Zbunjenost je potrajala. Onda se neko dosetio da u lov uključi bolesnike. Neka i oni svojim potpisima podupru stvar, koja je, zar ne, ionako pokrenuta za njihovo dobro. Neka posvedoče koliko im štete nanosi loše upravljanje domom zdravlja.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset treće poglavlje

2010-06-01T14:11:00.001+02:00

63.

Svinjski grip ljudska greška?
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) istražuje da li su tvrdnje australijskog naučnika Adrijana Gibsa o nastanku svinjskog gripa tačne, javljaju agencije.
Ovaj 75-godišnji naučnik, koji je sarađivao s farmaceutskom kompanijom „Roš holding” na proizvodnji leka „tamiflu”, izjavio je da će objaviti studiju u kojoj tvrdi da je novi virus rezultat ljudske greške.
Gibs je detaljno objasnio kako smatra da se virus slučajno proširio u jajima koje naučnici u laboratorijama koriste da razviju nove viruse i naprave vakcine.
On je kazao da je do tog zaključka došao prilikom utvrđivanja porekla virusa proučavajući njegovu genetsku strukturu.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset drugo poglavlje

2010-05-31T17:20:00.001+02:00

62.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Jedno vreme sam, još osnovac, užinu ostavljao psima lutalicama. Bilo mi ih je žao, nisu imali ni kuće, niti ikog da brine o njima. Na časovima mi je glad čupala utrobu, ali je u tome bilo i nekog uživanja. Što je glad bila jača, zadovoljstvo je bivalo veće, podvig mi se činio značajnijim. Neko me odnekud posmatra, neko više biće, i balgonaklono, sa odobravanjem prati moje postupke. Ovaj mali ima srca, govorilo je to više biće.
Negde u to vreme, halapljivo sam gutao priče o dečacima herojima koji su, poneseni veličanstvenom lepotom rata, spremno žrtvovali svoje mlade živote. I skoro da mi je bilo krivo što moja zemlja trenutno nije vodila nikakav rat, onaj prethodni, dobijen bez mog učešća, preselio se u udžbenike i čitanke, koji bi mi omogućio da sledim njihov primer.
Rat je došao kasnije. Kao inkasant. Da naplati svoje. I naplatio je. Račun je bio papren.
Odrasli smo kao generacija bez ratnih podviga, valjda smo ih zaželeli.

Pročitajte

Zaklon – šezdeset prvo poglavlje

2010-05-28T15:14:00.001+02:00

61.

Peticija je kružila po domu zdravlja, Gavrane, daj glavu. Nenadu nije ponuđeno da je potpiše. Kosnulo ga je što je preskočen, zaobiđen, škartiran. Kao da mu je nešto oduzeto. Neko pravo, bez obzira da li bi ga iskoristio, možda i bi, samo je na njemu da o tome odluči, ni na kom drugom, iako nema ništa protiv Gavrana, iako nije hteo da se baci u agitaciju, agitovanje mu je mrsko, ma kakvo i ma zašta bilo. Nije agitatorska priroda. Nije ni hajkačka. S druge strane, ne bi ni za Gavrana zapeo. Opet, možda bi i on bacio svoju grančicu na lomaču, iz čistog zadovoljstva da vidi kako drugi gori, i u njemu, ne poriče, ima toga.

Pročitajte

Zaklon – šezdeseto poglavlje

2010-05-27T17:10:00.000+02:00

60.

Jedno je bilo zamišljati kako odlazi, uz ogromno olakšanje što se oslobađa tereta koji ju je godinama gnječio, uz slatku slutnju mogućnosti koje se otvaraju, dolazilo joj je to i ranije, razgonila je takve pomisli, terala ih od sebe, sada je dopustila da je preplave.
Zaista otići, bilo je to već nešto sasvim drugo. Ustuknula je pred činom, suočena sa mnoštvom praktičnih prepreka, koje bi trebalo savladati. Naišla je na sveprožimajuću inerciju svakodnevnice, guste, lepljive. Naišla je na mukli, rasplinut ali utoliko žilaviji otpor kojim je svakodnevnica bila spremna da se odupre svakom pokušaju da se iz nje izađe.
Pročitajte

Zaklon – pedeset deveto poglavlje

2010-05-26T16:39:00.000+02:00

59.

Nevolja sa vetrom je što kad-tad stane. Nije da se izduva, nije da se izmori. Nego ga nešto upije. Postoji neki džinovski sunđer, koji sve upija, u kome se sve gubi.
Upijanje je najgore. Daleko gore nego kada te zaustave udarcem u stomak, od koga ostaneš bez vazduha. Nastavićeš dalje, čim dođeš do daha. Kada te upiju, više nema ničeg dalje. To nije čak ni kraj. To je bespogovornije, beznadežnije od kraja.
Luka neće dozoviliti da ga upiju. Zato je neophodno da neprekidno nešto preduzima. Da ono što je započeo ne zamre samo od sebe. Provokacije i nisu tako loše, drže ga u pokretu, sprečavaju da zadrema. Čovek je bodriji kada se bori. Snažnije ti prostruje i krv, i misao.
Pročitajte

Zaklon – pedeset osmo poglavlje

2010-05-25T16:14:00.000+02:00

58.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Tuga tuče u prozore. Teskobna tišina.

Treba raščistiti sa lažnim lekarima. Sa uzurpatorima.
Da upotrebim kompjuteraša? Da ga, kao kakvu raketu, usmerim tamo gde treba? Da raznese lažnjake, da oslobodi prostor za nas prave. Postigao bih cilj, a sam ostao na bezbednom. Nedohvatan. Zaista, mogao bih da pribegnem daljinskom navođenju. Šta ćeš lepše od toga. Iz senke upravljaš ljudima i zbivanjima. Nevidljiv, nedodirljiv.

Pročitajte

Zaklon – pedeset sedmo poglavlje

2010-05-24T15:59:00.000+02:00

57.

Tačerka ovog puta nije navratila da priupita treba li nešto i usput proveri da li se i šta radi. Hrupila je sa saopštenjem – usluge doktora Nenada Novakovića više nisu potrebne. Nema razloga da i dalje dolazi, neka na polasku pokupi svoje lične stvari.
Dobro, rekao je Nenad. Hteo je da kaže – tim bolje, vi meni uopšte niste ni trebali. Ali je iscedio iz sebe samo jedno bezbojno dobro. Reči su se gubile negde u njemu, pre nego stignu do usna. Otpadale su jedna po jedna, kao što otpada suvo lišće, sve dok ne ostane samo gola grana.
Eto i kolege, odmah za Tačerkom.
Pročitajte

Zaklon – pedeset šesto poglavlje

2010-05-21T15:53:00.000+02:00

56.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Hoće li konačno biti nešto od tih pregleda, napada Biserka.
Neće biti ništa od gugijevih pregleda, neka se ubriše, odvraćam, dojadilo mi da razvlačim.
Kako neće biti ništa?
Tako lepo.
Zašto ih neće biti.
Zato što ih neće biti.
Ti si nesposobni idiot.
Jeste, ja sam nesposobni idiot.
Pročitajte

Zaklon – pedeset peto poglavlje

2010-05-20T15:05:00.000+02:00

55.

Izlazak sa Sneškom nije bio posebno zanimljiva predstava. Ponajmanje je bio provod, iako Vlatka nikako nije jasno šta ljudi podrazumevaju pod tom rečju, toliko im je važna da je mnogima postala životna svrha, pa i jedini životni razlog. Samo im je provod bio život. Sve ostalo je bilo, ne zna se šta.
Izlasci sa Sneškom su ličili na školske priredbe sa večno istim skečevima, uvek istim recitacijama. Sneška je revnosno odrađivala ulogu, sa kojom se poistovetila. Svakom muškarcu je procenjivala veličinu ljubavnog mišića i sposobnost da ženi pruži ono što joj pripada.. Prepoznavala je pouzdane znakove, i za jedno, i za drugo.
Pročitajte

Zaklon – pedeset četvrto poglavlje

2010-05-19T15:46:00.000+02:00

54.

Umesto pozdrava, Baki je, teatralno, nadlanicom prevukao preko čela, kao da otire znoj. Eto, laknulo mu je, ponovo ima sa kim da podeli teret posla. Gagi se, za svaki slučaj, držao podalje od Luke. Je li sasvim prezdravio, brižno se raspitivao sa sigurne udaljenosti. Istina, nije navukao hirurušku masku.
Mogao je Luka da odsustvuje još koji dan, ali nije hteo da previše zateže. Trebalo mu je stalno uporište, da bi se na miru posvetio svom zadatku, umesto sa rasipa domišljatost, snagu i vreme, jureći poslove. Neka se Gagi time bavi, u ime firme, neka se Baki pobrine za ono što padne sa strane. Ionako nemaju ništa pametnije da rade. Poslovi su za ljude puzave i prizemne, za prilikaše. Za ljude bez zadatka. Luka će im od svog života dati koliko mora, ali i kada bude bio sa njima, neće biti među njima. Biće negde drugde. Tamo gde se bije pravi boj, tamo gde se odigrava nešto daleko zamašnije, uzbudljivije, drugačije od mrcvarenja da bi se preživelo od juče do danas i od danas do sutra. Svisnuo bi od jada, skapao od muke kada bi se na to sveo. Ili kada bi ga prikovali za telo, kao što sa bolesnicima čine.
Pročitajte

Zaklon – pedeset treće poglavlje

2010-05-18T13:04:00.000+02:00

53.

Da sam napravio ono što je Braca napravio svojim nedolaskom, majka bi podivljala. Kada se o meni radi, podivljala bi i zbog daleko beznačajnijih povoda. Ali je Braca uživao imunitet. Ne samo da je progutala povređenost. Preobrazila ju je u ponos. Eto, koliko je njen sin tražen i zauzet. Ne stiže ni da se javi.
Njen sin je, naravno, Braca. Ja nisam ničiji sin. Ja sam siroče.
Šta sam skrivio majci? Skrivio sam to što sam se rodio. Uništio sam joj karijeru, vajkala se prijateljicama. Pojavio sam se nezvan, u najnezgodnijem trenutku. Onda kada je već takoreći držala u džepu lepo mestašce u predstavništvu na strani. Nisam bio predviđen voznim redom. Omakao sam se. Da joj napakostim. To mi nikada nije oprostila.
Pročitajte

Zaklon – pedeset drugo poglavlje

2010-05-17T15:40:00.000+02:00

52.

Nenad se ljutio na sebe. Ništa neobično, stalno se to događalo. Zapravo, bio je jedan Nenad Novaković koji se srdio na onog drugog Nenada Novakovića. Taj drugi nikako nije uspevao da zadovolji zahteve onog prvog. Stalno je brljao, stalno podbacivao. Tada bi prvi morao da kazni drugog. Da ga poseče pri brijanju, da mu nogom, laktom ili slabinom udari o ivicu stola, da ga navede na prepreku o koju će zapeti, da mu zada bilo kakav bol, napravi bilo kakvu štetu. Bivalo je i da mu zubima zagrize šaku, i da mu pesnicom udari o zid, glavom još nije, ali će i to doći na red.
Bila je to dosta nezgodna posekotina, sa leve strane, odmah ispod ruba vilice, ustanovio je Nenad sa odobravanjem koje sleduje valjano obavljenom poslu. Opipao je posekotinu. Izbegavao je ogledalo, koliko je to pri brijanju bilo moguće. Gadila mu se testasta masa sopstvenog lica, koju bi u njemu našao.
Zašto je Nenad Novaković besneo na sebe? Bilo je više razloga. Uvek i za sve ima više razloga. Jedan gotovo nikada nije dovoljan. Tim jednim se zadovoljavamo iz lenjosti. Ili iz straha. Da ne iščeprkamo nešto što ne bismo hteli.
Pročitajte

Zaklon – pedeset prvo poglavlje

2010-05-14T15:12:00.000+02:00

51.

Nije joj se dopala ta mala. Izbijalo je iz nje nešto pritvorno, vrebajuće. Bila je u njoj već nečeg prezrelog. Već je stekla onaj pogled kojim odrasle žene procenju prostor, nameštaj, odeću. Kod Sneške toga nije bilo. Umela je da bude naporna, bila je obuzeta telima, i muškim i vlastitim, ali je nije bilo briga za to ko šta ima, kako ko stoji. Kao da ju je njena erotska opsesija sačuvala svakodnevne podlosti.
Nije dosad viđala tu devojku. Nadala se da to nije nova, koja će zameniti prethodnu, zasmetao joj je taj izraz – nova devojka, kao da se radi o novim cipelama ili pantalonama. Miloš bi verovatno mogao da joj kaže nešto o tome, ali ga neće pitati. Više ga nikada neće pitati išta o Gojku, ni o bilo kom drugom, niti će slušati obaveštenja, ako ih sam ponudi. Tu grešku više neće praviti. Neće sopstvenog sina da pretvori u doušnika, nema pravo da mu to radi.
Pročitajte

Zaklon – pedeseto poglavlje

2010-05-13T16:05:00.000+02:00

50.

Kad krene, onda krene. Kao da je nešto provalilo, pa je šiknulo kroz procep. Kad jednom krene, više niko ne zaustavi. Nema te sile.
Prvo, ta samonikla, neočekivana pobuna u domu zdravlja. Možda bi se više postiglo usklađenim delovanjem, po nekom rasporedu, kad se, gde i kako udara. Sa druge strane, lakše je razbiti ono što se vodi iz jednog centra. Uništitš centar, i gotovo, završio si posao. Jednim udarcem. Teže je izaći na kraj sa nizom nezavisnih pojedinaca, grupa, jedinica, odreda, kojima ne upravlja ista ruka, ali ih prožima, spaja i vodi ista ideja. Ljudi su ranjivi, ali je ideja neuništiva. Ljudima možeš da naudiš ali ideji, ako je prava, ne možeš ništa. Osim da je klevetaš, ali će i to izdržati. Strešće sa sebe sve klevete, kao pas buve. Ljudi brzo propadaju, ideje opstaju vekovima.
Pročitajte

Zaklon – četrdeset deveto poglavlje

2010-05-12T14:36:00.000+02:00

49.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Smrt se kezila.
Kako da joj uteknem? Kako da se pobrinem za sebe? Kako da se poduhvatim sa nemilosrdnim neprijateljem? Kako da mu doakam? Možda nije nemoguće. Nema nepobedivih.
Kada bih, recimo, postao jedan od čarobnjaka u belom, izbavio bih se. Obreo bih se na drugoj strani. Prezreno biće bi se preobrazilo u... Ponosnog izbavitelja. Suzbijao bih bolest, izgarajući, ne štedeći sebe, rame uz rame sa ostalim čarobnjacima, tako sam mislio.
Ne bih dozvolio smrti da se približi. U stvaralačkom zanosu bih otišao i dalje, pronašao bih napitak večnog života. Prava stvar.
Eh, rame uz rame. Kao da se ikada ide rame uz rame. Čak i u vojsci se samo tako spolja, neupućenom posmatraču čini. Vojnike u stroju ne povezuje unutrašnje jedinstvo, već spoljnja komanda. Ostanu li bez zapta koji ih zbija, rasuće se kud koji. Ukoliko se ne pobiju.
Pročitajte

Zaklon – četrdeset osmo poglavlje

2010-05-11T18:37:00.000+02:00

48.

Nenad se mučno probijao kroz vetar koji ga je tukao u prsa, palio mu lice. Izgledalo mu je kao da ide satima i da nikada neće stići, na svaki korak koji napravi biva odbačen dva ili tri unazad. Konačno je kročio u Hromog Dabu, kao u sklonište. Našao se van domašaja vetra i to mu je jedino bilo važno. Za sve ostalo ga nije bilo briga. Čak ni za Darkov poziv, koji nije slutio na dobro. Opet će biti prebacivanja, prekonosiranja.
Dokinavin sto je bio prazan. U Darkovom odsustvu niko nije sedao za njega, niti bi to ikom bilo dopušteno. Kod Dabića se, nema šta, znao red. Izuzetak su bili oni koji su, kao Nenad, smatrani Dokinavinim gostima, oni su imali pravo da za njegovim stolom sačekaju svog domaćina.
Bilo je sasvim uobičajeno da Darko kasni, usled silne zauzetosti, ali je Nenadu ipak bilo neprijatno da sedi sam, strepeo je da mu se ne prikači neki od posetilaca, stresao se od te posmisli, da mu ne zatraži uslugu, koju bi morao da odbije, pa bi ga zbog toga izvrgli ruglu, prozvali bi ga doca-droca, ili slično, svet je nemilosrdan kada mu ne činiš po volji. Braca bi ga surovo mučio kada god odbijao da postupi po njegovom, vadio bi mu dušu na cevčicu, u tome je bio majstor.
Pročitajte

Zaklon – četrdeset sedmo poglavlje

2010-05-10T16:50:00.000+02:00

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Otišao sam. Zarekao sam se da neću, ali sam otišao. Tako je to sa mnom, zareknem se pa od toga ne bude ništa. Tako sam se zarekao da ću do stana i iz stana stepenicama, ne liftom. Kondicije radi. Pa opet hvatam lift. Zarekao sam se da neću uveče glavom u frižider, pa opet... Slaba mi volja, šta li. Najbolje mi je da se ne zaričem.
Ipak, ispalo je dobro. Ispalo je odlično. Zato što, ha, ha, ha...
Nacrtali su se tamo, na aerodromu, majka na čelu, uparađeni. Ha, ha, ha.
Pristigao je avion iz Beča. Ha, ha, ha.
Ali ne i izvesna persona. Ha, ha, ha.
Strka, panika. Gde je? Šta? Kako?
Da nije drugi let?
Ne, nije drugi let.
Da se nije nešto dogodilo?
Drž mobilni. Nedostupan.
Šta sad?
Pročitajte

Zaklon - četrdeset šesto poglavlje

2010-05-07T17:35:00.001+02:00

46.

Lena nije zatezala. Nije bila ni iznenađena, kao da je očekivala da je Vlatka upita tako nešto. Dogovorile su se brzo i lako. Eh, kada bi se samo sa svojima u kući sporazumevala tako jednostavno. Tu ništa nije moglo da prođe bez suvišnih zađevica, nepotrebnog durenja, besplodnih sukoba, jogunastih inaćenja. Tu je stalno neko nekog pokušavao da pobedi, da nekome nešto dokaže. Bilo joj je zbog toga jako krivo. Još teže joj je padalo što tu ništa nije mogla da ispravi. Prebacivala je sebi što nije u stanju da se ponese sa okolnostima. Porodične prilike su joj izmicale. Gde je pogrešila? Gde se prešla? Bilo je, naravno, lako okriviti druge, ništa prostije. Prebaciti, na primer, svu odgovornost na Sutlijaša. Nije mali izazov da tako sebi olakšaš. To se događa u većini porodica. Pretvaraju se u uređaj za uzajamno optuživanje. I to im je jedina uzajamnost. Potraga za krivcem je jedina istinska, jedina živa veza, jedino što porodicu kako tako drži na okupu. Njeni članovi su jedni drugima nezamenjivi kao krivci, teško da iko sa strane može biti krivlji od onog ko ti je najbliži, od onog koga najbliže poznaješ.
Pročitajte

Zaklon - četrdeset peto poglavlje

2010-05-06T16:16:00.000+02:00

45.

Luka se u štampariji obreo ravno s ulice. U prolazu, bez namere. Naleteo je na natpis – ŠTAMPARIJA, crno na žutom. Zašto da ne pogleda? Zašto da se ne obavesti kada mu se već samo namestilo. Ipak mu treba ta štampana brošura, za sve one koji ne idu na mrežu ili im na papiru sve deluje ozbiljnije i stvarnije.
Dočekala ga je lupa štamparske mašine. Bila je jedina u duguljastoj prostoriji, sa zidovima od golih cigala. Opsluživao ju je bledunjav, suvonjav čovek u plavom radnom kombinezonu, na Lukin ulazak se nije ni osvrnuo, izgledao je više kao dodatak mašini nego kao biće koje postoji samo za sebe.
Pročitajte

Zaklon - četrdeset četvrto poglavlje

2010-05-05T17:25:00.000+02:00

44.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Majka je zvala, da uruči poziv za doček na aerodromu. Dolazak obavezan. Da klekneš pred velikim Bracom. Da mu poljubiš ruku. Možda te blagoslovi, ako bude dobre volje.
Pazi da im ne dođem.
Dosta mi je! Dosta mi je! Dosta! Dosta! Dosta.
Otići nekud. Gde? Kako?

Privlačile su me skitnice. Njihova pokretljivost, lakoća, gipkost. Bila je to čežnjiva očaranost, bila je to očarana čežnja. Nešto me je snažno vuklo tom životu u kome se ništa ne može izgubiti jer se ništa nema. Nije tu bilo teskobe, nije bilo tereta svakodnevnog dokazivanja. Ni onog ubitačnog rasporeda sati i obaveza. Proždirao sam knjige o lutalicama. Zamišljao sebe na drumovima i poljima, pod mostovima, u pećinama. Lebdeo sam, lak kao perce.
Jednom sam pokušao i da ostvarim svoju lutalačku maštariju.
Pročitajte

Zaklon - četrdeset treće poglavlje

2010-05-04T17:15:00.001+02:00

43.

Nenad Novaković je susretao ljude sa liste, ljudi sa liste, prilepio mu se taj izraz, nikako da ga se oslobodi, ali ih nije obrađivao, kao što mu je naloženo. Prvo, zato što nije hteo da ulazi u hajku na Gavrana. Nije hajkačka priroda, mada u progonu ima nečeg primamljivog. Za progonitelje, ne za progonjene, naravno.
Drugo, zato što, i da je hteo, nije znao kako se to radi. Niti je imao volje da se uči progoniteljskoj veštini.
Treće, zato što je Obradovićka bila zauzeta. Ili je treće bilo prvo?
Izbegavao je Obradovićku. Plašio se da ga ne dovede u nepriliku, ako ga priupita dokle je stigao sa svojim zadatkom. Koliko ih je obrlatio, koliko preobratio.
Do pre samo par dana bi strasno žudeo da se sa njom susretne, ali mu je, između strasti i slobode, sloboda bila draža. Ne dolazi u obzir da njime upravljaju pomoću požude. Neka se obračunava ko god hoće sa kim god hoće, ali bez njega. A kako onaj ominđušeni plavušan već obrađuje Obradovićku, tu mesta za ionako Nenada nema. Nekako mu je i gadno, kao da ju je uprljao svojim dodirom i svojim balama. Seća se momka iz gimnazije, taj bi sve napolitanke iz kutije stavio u usta, pa ih vraćao nazad, tako ih je obeležavao kao svoje, tako se osiguravao da mu ih neko ne pojede.
Pročitajte

Zaklon - četrdeset drugo poglavlje

2010-05-03T16:55:00.000+02:00

42.

Luka nije verovao u višu pravdu, koja kažnjava krive, nagrađuje prave. Da je ima, svet bi izgledao sasvim drugačije. I Lukin život bi bio sasvim drugačiji. Ali pravde nema, ni više, ni obične. I šlus. Sa tim moraš da se pomiriš i da guraš dalje. Najgluplje je kukati zbog nepravde. Čisto traćenje vremena.
Nije, ipak, mogao da ne pomisli – dobili su šta su zaslužili – kada je nabasao na vest o nepostojećoj bombi u zgradi vodovoda, nije im zaboravio noć u kojoj su ga ostavili da drhti bez vode. Posebno mu se dopao snimak, delovali su tako jadno, skupljeni na pločniku, uplašeni, pogruženi, isterana je iz njih sva bahatost onih koji daju i oduzimaju. Tako im i treba. Ko god je to uradio, svaka mu čast.
Pročitajte

Zaklon - četrdeset prvo poglavlje

2010-04-30T16:04:00.000+02:00

41.

Prvo je htela da pređe preko toga, kao preko još jedne pretnje. Ali ovo ipak nije bila pretnja. Ovo je bila dojava da je u zgradi vodovoda postavljena bomba. Verovatno je bila posredi neslana šala. Neko ne zna šta bi sa sobom, pa se zabavlja na uvrnut način. Ili neko hoće da ih uznemiri. Iz osvete. Ostao je poduže bez vode, uznemirili su oni nejga, on će njih, milo za drago, oko za oko, zub za zub. Ili je nekog opičio vetar pa mu svašta proleće kroz glavu.
Sve je to bilo verovatno. Ali samo verovatno. A ovde se razlika između verovatnog i sigurnog merila ljudskim životima. Šta ako je stvarno postavljena bomba? Nije verovala, osećaj joj je govorio da tu nema ničega, ali šta s tim? Ona nema pravo da o tome odlučuje. Niti bi mogla da na sebe preuzme tu odgovornost. Šta ako neko strada zato što je dojavu uzela olako? To sebi nikada ne bi oprostila. Nije strahovala da bi sama mogla da se nađe među nastradalima, bojala se uvek više za druge nego za sebe, kao da su bili izloženiji opasnostima, bar onim određenim, opipljivim. Kao da su nekako krhkiji, ranjiviji, povredljiviji.
Pročitajte

Zaklon - četrdeseto poglavlje

2010-04-29T18:04:00.000+02:00

40.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Braca je u Beču! Braca je u Beču! Braca je u Beču!
Majka je ushićena.
I šta sad? Hoćemo li pratiti svaki korak uvažene ličnosti? Braca je na poslovnim pregovorima. Braca je u radnji. Braca je u klonji. Braca je na bečkoj kurvi.
Za dva dana, evo ga i kod nas. Odbor za doček.

Navikao sam da mi oduzimaju. Navikao sam da nikada ništa nije za stalno, ništa bezuslovno moje. Meni ništa ne sleduje, ništa ne pripada. Ništa mi se ne mora dati, sve mi se i u svakom trenutku može oteti.
Stid me je kada me ostave bez nečeg. To je zato što nisam vredan posedovanja. Nisam ga zasluživao. Naučio sam da se odričem, iz ponosa. Kad mi ne daju, i ne treba mi. Neka samo izvole, neka mi sve uzmu. Šta više, preduhitriću ih. Sam se odričem, sam dajem. Neću ja nikog da molim. Neću im dati priliku da me ponize. Uskratiću im to zadovoljstvo. Eto, i ja nešto njima da uskratim. Da im, koliko toliko, vratim žao za sramotu.

Pročitajte

Zaklon - trideset deveto poglavlje

2010-04-28T15:57:00.000+02:00

39.

Ako je Nenad računao da će Darko od njega dići ruke, računica mu je bila pogrešna. Ništa čudno, uvek je bio slab u matematici. Braca je, naprotiv, blistao. Išlo mu je sa brojevima, jednačinama, nepoznatima. Umeo je da sračuna. I da se sračuna.
Nije Darko digao ruke. Kao što ni Biserka nije digla ruke od Gugijevih pregleda, niti Marićka od čudotvornog leka, onog na d, koji cela Amerika pije, od predsednika u Beloj kući do klošara pod mostovima, od berzanskih posrednika do narko-dilera, od časnih sestara do uličnih kurvi, od pilota do čuvara, od profesora do atletičara, od tinejdžerki do staraca po domovima. A kad nešto pije cela Amerika, to treba da pije i Marićka. Zato što je Amerika sila. A sila zna šta radi, inače ne bi bila sila. Kloni se slabotinje, ugledaj se na silu. Tako da je Nenad, i kao lekar, i kao komšija, dužan da joj taj lek nabavi, obećanje je obećanje. Ako ga prekrši, nahuškaće na njega beštiju, da ga rastrgne. Najbolje u liftu, tu nema bekstva.
Pročitajte

Zaklon trideset osmo poglavlje

2010-04-27T16:10:00.000+02:00

38.

Roletne su praštale, okna podrhatavala, stan se ljuljao pod naletima raspomamljenog vetra. Luki to nije smetalo. Bio je svetionik. Svetionik, prirodno, biju oluje. To mu sleduje pa sleduje. Ali ga oluje ne sprečavaju da bude spasonosno svetlo u tami.
Navukao je na sebe par džempera i čarapa, trenerku ispod pantalona, u ovakvim danima grejanje nije mnogo vredelo. Neće ići na posao jedno nedelju dana, ko je gazda Gagiju kriv što je naseo na mafijašku propagandu, pa je sav usran pred bolešću, zašto da ne iskoristi i protivničke poteze za svoje ciljeve?
Treba mu vremena da se pribere, da razmotri učinak svojih akcija i, što je najvažnije, da iz njih izvuče pouku kako bi ubuduće bio delotvorniji. I kako bi imao čemu da poduči sledbenike, da ne lutaju, kada ih bude stekao. A to će biti veoma skoro.
Pročitajte

Zaklon - trideset sedmo poglavlje

2010-04-23T16:25:00.000+02:00

37.

Prle se šepurio u novim patikama. Ni u kući ih nije skidao sa nogu, sav ponosan. Nije bilo način da ga natera da ih svuče. Samo što nije spavao u njima. Sad je brendiran, pomislila je gorko, ko će sa njim. Brend, odvratne li reči. Došlo bi joj da ujeda kad je čuje. A nije mogla da je mimoiđe, ponavljali su je svuda oko nje, kao najveću pohvalu, kao da je biti brendiran vrhunac ljudskih postignuća, ostvarenje svih snova, sve što bi uopšte moglo da se poželi. Kao da izuzev brenda i izvan brenda ničega nema. Osim pustoši.
Vlatki je brend ličio na žig, koji se udara stoci, da se obeleži kome pripada. Ostati neobeležen, istina, još uvek nije bilo zabranjeno ali je bilo nepoželjno. Žigosanje je sve teže bilo izbeći. Tako je, recimo, muku mučila da nađe majice ili dukseve bez znaka neke firme na njima ili bez nekog od onih blesavih natpisa. Morala bi da prevrne pola grada, da bi zatim vodila žestoku bitku sa sinovima da to obuku. Ljudi su se sve više pretvarali u hodajući reklame ili pokretne table sa priglupim porukama.
Pročitajte

Zaklon - trideset šesto poglavlje

2010-04-22T18:32:00.001+02:00

36.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Bio sam neotporno, bolešljivo dete. Poboljevao sam često, bolovao dugo. Teško da sam ikada bio zdrav. Bolesti su se smenjivale. Tek što bih se jedne otresao, evo već druge da je zameni. Činilo mi se da je to, zapravo, jedna jedinstvena bolest, samo menja obličje u kome napada. Kao čudovišta iz filmova. I danas o bolesti mislim u jednini, kao o sili koja deluje preobražavajući se.
Povlačio sam se od pregleda do pregleda, od ordinacije do ordinacije, od laboratorije do laboratorije. Opipavali su me, zagledali, kuckali, osluškivali. Posmatrali su i razmatrali moju krv, izmet, mokraću. Snimali moju unutrašnjost. Izvrnuli su me celog. Više nije postojao nijedan kutak mog tela koji je pripadao samo meni.
Pročitajte

Zaklon - trideset peto poglavlje

2010-04-21T16:01:00.000+02:00

35.

Trebalo je da bude radostan, i poletan, i razdragan. Pa i oduševljen, zašto da ne. Trebalo je da bude prožet ponosom, ponesen zanosom. Ubeđivao je sebe da zaista jeste i radostan, i poletan, i razdragan. I oduševljen. I porožet ponosom i ponesen zanosom, ali nije uspeo da sebe ubedi. Kod Nenada Novakovića je retko bivalo onako kako treba, onako kako je kod drugih. Nije se uklapao. Bio je nestandardizovan. A takvima popravke nema.
Popravke nije bilo ni televizoru koji je svojevremno kupio kod Hromog Dabe. Televizor je imao neobičan naziv, nikada za njega nije čuo. Stigao je ravno iz Kine, posebnim kanalima, i bio dosta jefitniji od onih po radnjama. Prima kvalitet, ekstra cena, hvalio se prodavac, spadao je u povremene posetioce i imao vrljav pogled, zvali su ga Dalaj Lama jer je stalno nešto švercovao iz Kine, nabavljeno preko debele kineske veze, a ono što se postigne i dobije preko veze uvek je i vrednije i slađe od onog što je dostupno svakom levaku. Televizor je kupio na Darkov nagovor, više da se pokaže kao drug, više da ne ispadne jaje, nego što mu je stvarno trebao. Kupili su valjda svi iz kafića, to je bila kao neka članarina. Ili reprezentacija. Kada ga je uključio, televizor se zamo zakašljao, zakrkljao, majstor je prezrivo odmahnuo rukom, tu nema pomoći,
Pročitajte

Zaklon - trideset četvrto poglavlje

2010-04-15T15:23:00.000+02:00

34.

Sanjao je dečaka u mutnoj svetlosti, u prostoriji bez prozora. Bio je to nekakav podrum ili nešto slično. Dečak je bio okružen grupom od pet ili šest devojčica, prilično starijih od njega, tu negde sestrinog uzrasta. Dovela ga je sestra, da mu pokaže novu igru. Rekla mu je da se svuče. Oklevao je. Ajde, neka ne izigrava budalu, ljutila se sestra. Nije trebalo ni da ga vodi, kad je takav smotanko. Čega se stidi? Ta igra se tako igra. Igraće se doktora. Da li je nekad bio kod doktora? Jeste? Da li je morao da se skine, da ga doktor pregleda? Morao je. Šta onda izvodi.
Skidao je nevoljno deo po deo odeće, sve sporije i sporije. Zastao je kada je ostao u gaćama.
„Šta je to?!“, brecnula se sestra. „Hajde, šta čekaš? I gaće dole!“, naredila je, strogo.
„Moramo i pišu da ti pregledamo. Da vidimo da se nije razbolela“, dobacila je devojčica sa kikom.
„Tako je, i pišu da ti pregledamo“, ponovile su ostale, kao odjek.
Prilazile su mu jedna po jedna. Uzimale u ruku njegovo landaralo. Zagledale ga, prevlačile kožicu.
Pročitajte

Zaklon - trideset treće poglavlje

2010-04-09T17:20:00.000+02:00

33.

Predavanje o fresko slikarstvu je proteklo glatko, bez upadica. Žena s punđom je vezla ne može biti lepše. Imala je topao, baršunast glas.
Neki krelac je pokušao da joj se nakači. Jedan od onih što su sebi uvrteli u glavu da svaka žena bez muške pratnje samo na njih čeka. Poznavala je taj tip. Imao je guste, crne brkove, presijavali su se. Videlo se da im posvećuje mnogo pažnje i truda. Verovatno je smatrao da ga čine neodoljivim. Svaka bi, je li, trebala da bude presrećna što se jedan takav macan uopšte udostojio da je primeti. A još i da je startuje, to je da se onesvesti od radosti. Kako da ne, sve trči da mu se obesi o vrat, samo što se ne polomi.
Osetila je da je čičak, čim ju je značajno upitao, imaju posebnu intonaciju, dvosmislenu, ti macani, je li slobodno, pre nego što će sesti do nje.
Pročitajte

Zaklon - trideset drugo poglavlje

2010-04-05T16:21:00.001+02:00

32.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Svrstavam ih u grupe, delim na tipove. Koga? Bolesnike. Ovaj pripada ovamo, onaj tamo. Poslušno idu gde ih uputim. Bez zanovetanja, bez opiranja. Na moje presude nema prigovora, moje se odluke izvršavaju bez priziva. Misli mi daju moć nad onim što mi izmiče. Zaseo sam na presto. Razvrstavajući, carujem.
Evo podele. Evo pacijentskih vrsta koje sam otkrio.
Pudor, to je prva vrsta.
Karakteristike: postiđeni i preplašeni. Zbog bolesti se osećaju krivim. Bolest je kazna koja ih sustiže zbog nečeg što su učinili ili propustili da učine. Ili jednostavno zbog toga što su takvi kakvi jesu. Iznutra podrhtavaju kao list, očekujući grdnju zbog zlodela koje su, razbolevši se, počinili.
Internecio je sledeća.
Karakteristika: bolest doživljavaju kao poraz i dokaz sopstvene slabosti. Bolest nerado priznaju, nerado se leče. Izbegavaju svedoke svog poraza, i lekar je među njima.
Pročitajte

Zaklon - trideset prvo poglavlje

2010-04-01T15:33:00.000+02:00

31.

Baki je huktao. I huktao. I huktao. Lice mu se otromboljilo, pozelenelo, oči upale, pogled mutan. Žalosno je i pogledati ga.
„Ubi me ona brlja. A zarekao sam se, nikad više brlju u usta. Ni kap. Ako ima nešto ljudski da se popije, u redu. Ako nema, nikom ništa. Ali ne vredi. Povuče te društvo. Svi navalili da loču, kao da im je poslednje. Ajde i ja sa njima, da ne ispadnem jajara. Da se kao nešto foliram, izigravam finoću. Tako jednu, tako drugu, tako treću. Posle treće nisam ni brojao. Posle treće se i ne broji. Nema svrhe. Ionako više ne možeš da se zaustaviš.“
„Sam si sebi kriv. Slaba ti je volja.“
Luka je prezirao povodljivost. Drži se svoga, pa makar išao uz dlaku čitavom svetu. Šta te briga šta budale misle? Ako im popustiš, gotov si. Uvući će te u svoj mulj. Nije pio. Nije imao razumevanja za utapanje u alkoholu, za potrebu da se obeznaniš, izgubiš, zaboraviš na sebe. Hteo je da bude pri čistoj svesti.
Pročitajte

Zaklon - trideseto poglavlje

2010-03-27T19:59:00.000+01:00

30.

Obradovićka mu je namignula, u prolazu. Zaverenički. Je li u tom migu bilo i nečeg nestašnog, obešenjačkog? Ili mu se samo tako učinilo. Je li tu bilo nekog poziva? Ili mu se prividela vlastita želja? Može biti da tu ima i nečeg višeg od regrutacije. Da ipak proba? Na sreću, pa šta bude. Šta ga košta? Šta ima da izgubi? A proplanak u letnje popodne? A buljuk koji, uz salve smeha, izleće iz žbunja? A bruka? A stid? A Obradovićka dok u lekarskoj sobi ismeva tipa, kome je dala korpu, i svi u tome uživaju, i svi se naslađuju tuđim poniženjem?
Bolje mu je da se mane osvajanja. Slab je osvajač, nedostaje mu pouzdanje pobednika, nadrljaće. Bolje mu je da osigura ono što već ima. Da mu i to ne izmakne. Da mu i to ne oduzmu, ne otmu, šta sve nisu, eh, taj dvogled, taj dvogled. I mnogo štošta osim dvogleda. Kada bi napravio spisak, oduzeto bi napunilo strane i strane, u par redaka bi stalo ono što mu je ostavljeno.
Posed je ugrožen, na uzbunu zvona zvone.
Pročitajte

Zaklon - dvadeset deveto poglavlje

2010-03-25T15:59:00.000+01:00

29.

Bio je to uvek isti, gadan osećaj, prožimao je pri ulasku u bolnicu ili dom zdravlja, i onda kada nije dolazila zbog sebe i svojih. I onda kada bi išla u bolničku posetu. I onda kada bi nekog pratila, kao što je pratila Mladenu. Nije mogla da odbije, kad joj je već tolika frka. Iako Vlatki nije jasno kako se koleginica još uvek nije navikla, a stalno visi po ordinacijama, laboratorijama, rendgenima, ultrazvucima... I zašto navaljuje na pretrage i preglede kada ih se toliko boji? Da je ne vuče uzbuđenje koje ide ruku pod ruku sa strahom? Ako straha zaista ima. Ne misli Vlatka da je Mladena namerno obmanjuje, da bi je vukla sa sobom, zato što bi joj možda biulo dosadno, kao rođaci koja je tako prekraćivala vreme. To ne. Nije li, međutim, samu sebe ubedila da se boji? Prvo obmaneš sebe, tek onda druge. Tako to ide.
Mladena je cvilela, suženi i zapušeni krvni sudovi, doći će joj to glave, razlila se po plastičnoj stolici, Vlatka nije pratila šta govori, jadikovanje je bilo previše jednolično. Jadikovanja su je činila nestrpljivom, a trudila se da to ne pokaže.
Kraj kabineta za ultrazvuk sedeo je čovek, podsećao ju je na krastavac. Nestrpljivo je pogledavao na vrata. Ova se baš zadržala, mrmljao je, prekorno.
Vlatku nije držalo mesto. Šetkala je par koraka tamo, par ovamo, od rendgena do ultrazvuka i nazad. Pokretom se branila od osećanja bespomoćnosti pred mehanizmom koji je mrvi. Pokretom je zavaravala potrebu za bekstvom.
Pročitajte

Zaklon dvadeset osmo poglavlje

2010-03-20T17:30:00.001+01:00

28.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Tako to sa mnom, grešim i kada činim i kada ne činim. Ja sam jedna skroz na skroz pogrešna osoba. Promašaj prirode, rekao bi Braca. Svi saglasni. Divne li, dirljive li sloge.
Škart. To sam ja. Sa mnom nešto u osnovi nije kako valja. Nije to ovaj ili onaj pojedinačni nedostatak koji se da ispraviti ili preko koga bi se, uz nešto dobre volje, moglo preći. Nije kod mene rđavo ovo ili ono. Rđav sam kao takav. Tu ni leka ni popravke nema.

Braca još nije u Beču. Tek treba da doleti, nebeski stvor. Odbor za doček se uveliko priprema. Majka predsedava. I meni je naloženo da se obavezno nacrtam na aerodromu, reći će mi se kad.
Kao da je doleteti tek tako. A štrajkovi? A kvarovi? A eksplozije? A otmice? Svašta može da se desi između krenuti i stići. A još nije ni krenuo. Samo namerava. A između namere i ostvarenja, provalija. Bar kod mene. Bolje i da ne kreće. Želim mu srećan ostanak.

Pročitajte

Zaklon - dvadeset sedmo poglavlje

2010-03-17T17:04:00.001+01:00

Ne, osećaj ga nije prevario. Čim je na ulaznim vratima ugledao Nenada Novakovića, znao je da nije u pitanju računar, već nešto drugo.
„Samo vi uđite, doktore. Samo vi uđite.“
Bio je sav rastrojen, rastrzanih pokreta. Momak je u krizi, nešto ga je žestoko zdrmalo, zaključio Luka zadovoljno. U takvom stanju mu i treba. Osobe u krizi su idealne za vrbovanje. Oklop im je napukao, lakše prodireš u njih. Ova jabuka je zrela. Obraće je ako ne prenagli. Ako prenagli, momak bi mogao da se isprepada i ustukne.
„Samo se vi raskomotite, doktore. Baš mi je drago što ste svratili da se malo družimo. Ipak smo u neku ruku kolege, kako ste i sami rekli. Doktor za ljude i doktor za kompjutere, ta vam je stvarno dobra. Duhovita doskočica. Ja mnogo volim duhovite doskočice. I duhovite ljude.“
Nenad je isprva odbijao da skine jaknu, svratio je na trenutak, neće se zadržavati, palo mu, eto, napamet da priupita nešto u vezi, eto, već je smetnuo s uma u vezi čega, a nije imao koga, strašno je zaboravan ovih dana, i ne samo ovih dana. Eh, da mu je kompjuterska memorija.
„Nije to ništa. Ja sam još gori. Moram sve da unesem u mašinu, inače se pogubim. Prosto ne znam ni gde sam, ni šta sam započeo. Previše informacija, poništavaju se međusobno, verujem da je to to.“
Nenad se smestio na samu ivicu dvoseda, spreman da se u svakom trenutku podigne. Na monitoru je ulgedao lik doktora Hočinsa, blagih, samilosnih crta. Sasvim je skliznuo u dvosed.
Luka je uhvatio pogled i pokret. Tu smo, golube, prepoznao si ga. A zašto si ga prepoznao? Zašto? Zato što ima kod njega nečeg što i tebi ne da mira. Meni baš to treba, to što ti ne da mira.
Pročitajte

Zaklon - dvadest šesto poglavlje

2010-03-13T19:09:00.002+01:00

26.

Pojavili su se, Biserkina poslovno uticajna koleginica i njena prikolica. Prethodile su im opsežne, brižljive, uzrujane pripreme. Od detinjstva je poznavao tu vrstu priprema za iole važnije posete i porodične događaje, kada je trebalo napregnuti sve porodične snage kako bi se ostavio što bolji utisak. Izašlo mu je na nos.
Pripreme su obuhvatale više stavki. Jelovnik je bio jedna od najvažnijih. Šta izneti pred goste? Nije to moglo biti neko obično jelo. Taman posla. Obična jela su za obične dane. Moralo je to biti nešto posebno. Nešto što obara s nogu.
Biserka je mrzela kuhinju. Smatrala ju je mestom ženskog ropstva, kao što je u kuvanju videla žensko prokletstvo. Smandrljala bi ono što mora, gledajući da se što pre i lakše reši bede. Ovog puta joj je naspelo da značajne goste počasti svojeručno spremljenim jelom. Da li je koleginica cenila kulinarsko umeće, pa je htela da se pokaže?
Nije majka nije bila privržena pripremi hrane. U sličnim prilikama bi potegla ženu da spremi šta treba, pa bi se time hvalila kao svojim delom. Biserka, iz nekog razloga, nije pribegla tom triku. Možda se nije setila. Majka je ipak bila dovitljivija.
Recept je našla na internetu, jelo je imalo neko čudno ime, nije ga zapamtio. Dobio je spisak sa potrepštinama koje je trebalo pribaviti, sa spiskom se muvao po pijaci i prodavnicama.
Biserka se, uz dosta uzrujanosti, nekako izborila sa svojim specijalitetom. Nenadu je rečeno da posluži francuski konjak i italijansko vino, oboje kupljeno tog jutra, od cena mu se zavrtelo u glavi. Tako je jedna stavka skinuta s dnevnog reda.
Pročitajte

Zaklon - dvadeset peto poglavlje

2010-03-05T14:51:00.001+01:00

25.

Šljapkalo je, šljap, šljap. Kapalo je, kap, kap. I tres, tresnulo bi s krovova. Trebalo joj je opreza, usredsređenosti, veštine da izbegne bljuzgotine, zaobiđe bare i barice, umakne curkanjima i kopljima ledenica. Vlatka je pomalo i uživala u borbi sa ovim malim zamkama, činile su kretanje zanimljivijim. Razbijale jednoličnost prebacivanja s mesta na mesto, koje poništava sav prostor između.
Našle su se u restoranu kraj reke. Pred Vlatkom se zlatio sok, pred Mladenom pušila kafa. Iza prozora, valjala se voda. Kao dete, volela je da zamišlja kuda će struja odneti upravo bačen komad drveta. Kraj kojih mesta, kakvih predela, do kog mora? Sabirala je svo svoje geografsko znanje da ocrta put. Volela je i da umače biskvit u kafu. Biskvit bi omekšao, zamirisao, poprimio poseban ukus. Da naruči šolju kafe, ali one prave, sa gustim, kao prst debelim socom, iz koga se čita sudbina, ne isprani, istanjeni espreso, da zatraži i tanjir biskvita, pa da navali?
„A šta ako mi otkriju...?“
Mladena je stala da nabraja šta bi mogli da joj otkriju. Bila je profesionalni pacijent. Poznavala je simptome, koristila doktorske izraze, tumačila nalaze. Govorila je laringitis, pneumonija, kancer, diareja, ostipacija. Valjda joj je tako zvučalo značajnije, ozbiljnije. Kao da je i sama postala deo medicinskog osoblja, sa kojim je dolazila u dodir.
Pročitajte

Zaklon - dvadeset četvrto poglavlje

2010-03-02T15:02:00.000+01:00

24.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Slabost, slabost, slabost. Beskrajna, neizmerna, nesaglediva. Bolujem od slabosti. Ima li toj boljci leka?

Olga upija. Strah, napetost, jed, poniženje, uvredu, gorčinu. Olga je moj sedativ.

Pred Olgom mogu da govorim, govorim, govorim, bez ustezanja. Nije važno da li išta razume, važno je da ništa ne osuđuje. Mogu da izmislim šta mi se prohte, neće proveravati, niti me hvatati u nedoslednosti i laži. Mogu sve da izvrnem, da prikažem onakvim kako bih želeo da bude. Ih, šta sam sve rekao bezboraznom upravniku. Ala sam mu natrljao uši, još se crvene. Ih, šta sam sve... Mogu da kažem i jadno kako je bilo. Neće me prezreti.

Olga ne odmerava, ne procenjuje, ne upoređuje. Bezopasna je i zato dragocena.

Muškarci se plaše žena. Od straha se brane prezirom. Prezir je pokušaj da umanjiš opasnost, ublažiš strepnju. Prezirom bi da sebe učniš nepovredivim.

Zašto se muškarci pribojavaju žena? Zato što su žene sudije u muškom nadmetanju. Proglašavaju pobednike. I proizvode gubitnike.

Pročitajte

Zaklon - dvadeset treće poglavlje

2010-02-25T18:36:00.000+01:00

23.

Igra ili virus? A zašto ne virus u igri? Ne, ipak igra. Virus se munjevito širi, ali brzo stupaju u dejstvo antivirus programi. Igra je, naprotiv, nezadrživa, ako ubode na pravo mesto. Zabava je moć. Na to nikada nije pomislio ali zabava zaista jeste moć. Zato je toliko i ima. Zabavljaju nas da ni nas držali u pokornosti. Valjalo bi se pozabaviti i zabavljačkom mafijom. Ali mu nedostaje vremena. Ne sme da se rasipa, ako hoće išta da uradi. Neophodno je da se usredsredi na medicinsku mafiju, da bi nešto postigao. Ne zanosi se iluzijama da bi mogao da je uništi. Čak ni da je uzdrma ili joj nanese ozbiljnu štetu, previše je moćna. Ne, tako daleko ne ide. Hoće da bude realan u proceni svojih mogućnosti. Biće od Luke dovoljno da mafiju makar ogrebe. I to je nešto.

Mada, zašto se unapred odreći smelijih ciljeva? Nekad i obična ogrebotina može biti smrtonosna. Ako otrov poricanja uđe u krv. Još ako mu uspe da probudi, privuče mnoštvo onih koji će mafiju potkopavati, grepsti, ujedati, svašta može da bude. Na njemu je da pokrene. A dalje će to narastati samo od sebe. Važno je da sabere svoje snage. Kad započneš sto stvari, nijednu ne dovršavaš, iskusio je to, itekako. Valjda je izvukao neku pouku iz svojih grešaka.
Igra je pravo sredstvo, ubojito oružje. Prilepčiva je. Ima u sebi nečeg od perpetuum mobila, kada je jednom staviš u pokret, nastavalja da se kreće sama od sebe. Treba je dobro osmisliti. Igrač mora da bude uvučen, uhvaćen, pre nego što shvati u čemu je caka. A onda mu postepeno otkrivati istinu. Otkrića bi mogla da budu povezana sa izvršavanjem nekih zadataka. Treba ih provući uz pregršt bodova koje igrač dobija, i saznanje je dobitak, tako da se spoje ponos zbog podviga, zadovoljstvo zbog nagrade i otkriće istina o medicinskoj mafiji. Drugačije bi teško išlo. Ako igraču soliš pamet, biće mu dosadno. Poruka treba da klizne u njega, bez prepreka, neosetno.
Treba mu dobra priča. Trebaju mu zamamni izazovi. Treba mu nešto uzbudljivo, što naizgled nema veze sa onim što hoćeš da utisneš u svest. Odbiće sve što je previše očigledno.
Pročitajte

Događaji za odsutne

2010-02-22T17:19:00.000+01:00

Priređujemo događaje za odsutne, za internet surfere, gledaoce televizija, čitaoce novina, slušaoce radija. Više se ne okupljamo da bismo nešto učinili na licu mesta, sa prisutnima i za prisutne, već da bi se ono što činimo pojavilo na internetu, na televiziji, u novinama, na radiju. Događaj je tek povod, odraz je njegovo ispunjenje i njegovo ozbiljenje. Događaj bez odraza nije više ništa.
Ovo je izmenilo suštinu društvenog aktivizma, koji i sam postaje sve više fantomski.

Zaklon - dvadeset drugo poglavlje

2010-02-22T17:15:00.000+01:00

22.

Subota baš i nije bila zgodan dan za čitanje. Zbog svih kućnih poslova, nagomilanih tokom nedelje, koje je trebalo obaviti. Od kupovine do pospremanja. Sve je to padalo na Vlatku, ostali bi se izvlačili. Nije joj to bilo teško, nije sebe doživljavala kao mučenicu i žrtvu, kao što tolike žene čine, ako ništa drugo, Sneška je bar u tome bila drugačije, nije zbog toga bila ni kivna, ali opet nije bilo u redu. Ne samo zbog nje, nego i zbog njih, zbog sve četvorice. Pokušala je par puta da im objasni da preuzimanje svog dela odgovornosti za stanje u kući, i svog dela poslova, nije dosadna dužnost. Da je to, naprotiv, učestvovanje koje im donosi a ne oduzima, ali od toga nije bilo ništa. Oduprli bi joj se jednodušno, od Sutlijaša do Prleta, stvorivši jedinstven muški front. Šta im tu ona drži predavanja. Niko od njih, eto, nije imao vremena za kućne brige i poslove, ona je, podrazumevalo se, imala da nađe vremena za sve. I nalazila ga je.
Nije joj bilo lako među samim muškarcima. Čak i onaj najmlađi sebe vidi kao pašu kome neka žena treba da služi. Beskorisnih li gotovana. Eh, da joj je nešto prijateljica, pojaviće se na nekom od predavanja, mora da se pojavi, i njoj je potrebna Vlatka, da je upotpuni. Ili da joj je ona devojka iz internet kafea, volela bi da ima takvu kći.
Ne, nije sebe smatrala mučenicom. Išle su joj na živce žene koje kukaju zbog mučeništva, dok se istovremeno njime ponose. Sama je izabrala, sama je pristala, sama će izdržati, sama izgurati. Ta porodica je bila njen zadatak, sama ga je prihvatila. Vlatka nije zazirala od zadataka, niti bežala od teškoća. Bilo bi to previše kukavički.
Pročitajte

Zaklon - dvadeset prvo poglavlje

2010-02-19T16:20:00.000+01:00

21.

Iz čiste pakosti, sunce se razlilo po gradu. Zaiskrio je tepih od snega. Nadao se Nenad nekoj nepogodi, vejavici, koja bi zaustavila saobraćaj, nadao se ledu koji bi okovao grad, bio bi to zgodan izgovor. Eto, hteo je da dođe, ali, i pored najbolje volje, nije uspeo da se probije. Nije mu bilo prvi put da ga izgovori iznevere. Izmicali su mu. Ostavljali ga bez odstupnice.
Razgovor se nije mogao izbeći. Bar ne uz koliko toliko prihvatljivo opravdanje. Do opravdanja mu je veoma stalo.
Ne, nikako mu se nije išlo.
Pa dobro, podsticao je sebe, možda i ne ispadne loše. Otvara mi se novi prostor, da se iskažem, da se pokažem, da se dokažem. Da se okušam. Nisam li to priželjkivao? Pre ovoga sa Tutumračicom. Nisam li u domu zdravlja počeo da trunem, da rđam? Onda, hajdemo. Braca bi oberučlke zgrabio priliku. Jeste, taj bi sve zgrabio oberučke. Ali ja nisam kao on. Neću da budem kao on. Ja sam... finije građe. Koji ga đavo nanese da se vrzma okolo. Eno mu Amerike, pa neka tamo sastanči koliko ga je voilja. Više ni okean nije zaštita.
Pročitajte

Uhođenje

2010-02-15T16:01:00.000+01:00

Nerado se zadržavao pored prozora.

U kafanama se držao stolova u dnu, dalje od ulaza, da se ne izlaže pogledima, nije nikakav eksponat. Klonio se kafana ali se događalo, kao za bračnog života, da u njih bude uterivan. Bivša ga je bičem gonila u izlaske, ima valjda i ona pravo da se provede. Dobijala ospice zbog stolova po uglovima. Htela je da gleda svet kako prolazi, ne da se zabije u nekakav tamo ćošak, kao da se zbog nečeg krije.

Nije zastajao uz kućne prozore, da baci pogled na ulicu. Bilo bi to kao da nekog uhodi, a uhođenje je mrzeo više od svega. Dobro, možda ne baš svega. Našlo bi se tu još ponešto osim uhođenja, da se nadmeće za mesto najomrznutije stvari u Kostinom životu. Recimo, zanovetanje i masiranje. Ili deljenje saveta. Zbog zanovetanja, masiranja, saveta je i strugnuo od bivše.

Kraj prozora se osećao previše vidljivim. Nadohvat svakom pogledu. I dobronamernom i zlonamernom. I nehajnom i probadajućem. Zlonamernih pogleda je bilo više od dobronamernih. Zapravo, jedino je njih i bilo. Obrate na tebe pažnju samo kada hoće da ti nanesu neko zlo. Inače te ne primećuju. Kao da te nema. Što i nije tako loše. Nije uputno biti previše vidljiv, donosi to samo nevolje. Koliko je samo puta izvukao grdnju zato što bi ocu zapao za oko baš onda kada je ovaj bio u najnezgodnijem raspoloženju, kada je samo tražio na kome da se istrese. Koliko puta je u školi bio kažnjen zato što se za nešto morao naći krivac, a na Kosti se prvom zaustavio optužujući pogled. Koliko puta je u vojsci bio riban zato što je baš njega opazila neka nadrndana budala sa čvarcima na ramenima. Tih sa čvarcima je bilo poprilično. Ponekad mu se činilo da se na njega svalila čitava čvarkovita planina. A na poslu, zar je na poslu bilo bolje?

Pročitajte

Zaklon - dvadeseto poglavlje

2010-02-12T16:13:00.000+01:00

Otkud on da zna gde je njena fascikla? Kao da nema pametnijeg posla nego da vodi računa o njenim fasciklama. Jedna plava fascikla. Plava kao nebo, učinilo joj se da je boja od velike važnosti, kao da je nebo plavu fasciklu teže zaturiti ili izgubiti, a lakše naći od neke druge. Bila je na njenom stoliću, tamo ju je ostavila, tamo uvek ostavlja stvari koje će joj zatrebati, da joj se nađu pri ruci. I taj stolić joj je sada veoma važan.
Nema Sutlijaš pojma o čemu Vlatka govori. I kakav je to način napasti čoveka zbog neke tamo fascikle. Kao da je to ne znam šta, fascikla kao fascikla. Što je zbog toga nadigla toliku dreku? Da nije u njoj nešto sa njenih predavanje? Nešto onako visokoumno. Ne, nikako nije mogao da svari njena predavanja, ali ni da je spreči da na njih odlazi.
Da li zaista nije imao ništa sa nestankom fascikle ili se samo pravio blesav, kako bi je dražio? Ličilo bi na njega da negde skloni ili da baci njenu fasciklu, ako je pomislio da se u njoj nalazi neko „uobraženo bulažnjenje“. Pa i da kradom pregleda papire kako bi u njima našao nešto za izrugivanje, pred njom, pred decom, pred grupom za podršku. Pred sinovima prvenstveno, da umanji ili uništi njen autoritet. Nije, međutim, imala nikakvih dokaza da ga optuži i zbog toga je bila još ljuća. Nije imala čvrsto tlo pod nogama. Mrzela je proizvoljna, nezasnovana optuživanja, nagledala ih se svuda, i na poslu, i među rodbinom, i među prijateljima. Mrzela je da udara naslepo. Sa druge strane, nije ovo mogla ni da ostavi, morala je da istera do kraja. Fascikla nije mogla tek tako da ispari, neko ju je negde makao ili je sa njom učinio nešto još gore. Nastavila je da pritiska. Iscediće ona iz ove mase sve što se može.
Pročitajte

Zaklon - devetnaesto poglavlje

2010-02-03T15:20:00.000+01:00

19.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Naišao sam jednom na zbijenu, uzbuđenu, uskomešanu gomilu. Glava do glave, rame do ramena, lakat do lakta. Nije li to neka buna? Izliv narodnog nezadovoljstva? Hoće li masa izvući za vrat neku bitangu, da joj sudi?
Ništa od toga. Samo se otvarao novi hipermarket. Prilike su iz njega izlazile presamićene, povijene pod plenom.
Da neko ospe rafalom po toj masi, ne bi napravio neku štetu. Pre će biti da bi doprineo pobošljanju ljudskog roda. Korov će sve prekriti, sve ugušiti, ako ga ne počupate.
Da se razumemo, ja to nisam rekao. Taman posla. Obožavam hipermarkete. Topim se od miline kada mi otvore vrata robnog raja. U svakom kupcu prepoznajem svog brata.
Pročitajte

Zaklon - osamnaesto poglavlje

2010-01-28T14:02:00.000+01:00

18.

Snebivljivo zvono je najavilo komšiju Marića. Silno se izvinjavao što ovako, nije imao nameru da uznemiri, ali ženi je rđavo pa eto, ako bi doktor mogao da skokne da vidi šta je, samo na čas, ako ikako može, zna da mu je vreme dragoceno.
Marić je čovek koštunjavog lica, jakih, čupavih obrva i pokornog, izvinjavajućeg pogleda. I nehotice na njegovom vratu tražiš ogrlicu, koje nema. Dovoljno je dobro dresiran, može da prođe bez nje.
Prokleta Marićka, na nju je sasvim zaboravio, samo mu je ona falila. Lekarsku torbu pa gore, na sprat iznad. A da oslobodi ovog njenog mučenika? Da oslobodi svet njenog prisustva? Lakše bi se disalo. Pomozi Hočkinse, pomozi majstore.
Ili da od nužde napravi vrlinu? Da pokuša da bolest uhvati na legalu? Na dohvat mu je ruke, živi u blizini bolesnice.
U hodniku ga dočekuje prodoran, kiselkast zadah mačje mokraće, meša se sa mirisom kuvanog kupusa. Muklo režanje i lavež. Osetio ga je njihov pas. Ulaze u dnevnu sobu. Marićka leži na kauču, prekrivena ćebadima. Hukće i uzidše. Pored kauča se, kao čuvar, postavila džukela. Zle njuške, prljavo sive dlake. Reži potmulo, preteći. Ne približavaj se, biće belaja.
Marić bi da pseto dovede u red.
„Kušuj već jednom, prokleta životinjo.“
Pročitajte

Zaklon - sedamnaesto poglavlje

2010-01-23T18:09:00.000+01:00

17.

Sa akcijama je krenuo nedavno, ali se to sa doktorima, to sa lekarijama i lagarijama kuvalo i kuvalo u njegovoj glavi, uobličavalo i zgušnjavalo. Onda je zahtevalo da izađe napolje, među ljude. Da im se obznani. Da ukaže na ono što im rade. Nije mogao da ćuti. Nije imao pravo da ćuti, s tom istinom do koje je došao, a koju niko nije video, iako je prosto bola oči, zapanjujuće slepilo. Uprkos tome što je udobnije i bezbednije ćutati. Ne izlažeš se.
Pokušao je da razgovara o medicinskoj mafiji, ali nije išlo. Da li nije bio dovoljno vešt, ni dovoljno ubedljiv, da li nije umeo da nađe prave reči, pogodi pravi ton, zauzme pravo držanje, teško je nalazio i reči, i ton, i držanje, stalno je nešto zapinjalo, u kompjuterima je potražio utočište od nesporazuma sa ljudima, tu bar nije bilo nikakakvih dvosmislenosti, sve je imalo tačno značenje, da li je medicinska mafija isprala mozgove, tek udarao je o zid. Čudili bi mu se ili podsmevali. Ili samo prešli preko njegovih reči, kao da ih nije ni bilo. To mu je najteže padalo. I podsmeh je bio bolji od bagatelisanja. Hteo je da ga čuju, hteo je da u njihove mozgove utisne užasavajuće otkriće do koga je došao. Hteo je da uzbuni svet.
Shvatio je da će goloruk loše proći. Medicinska mafija ima medije, medicinska mafija ima sve. Luka nema ništa. Trebalo mu je oružje. Iskovao ga je, boriće se onim čemu je vešt. Napravio je sajt. Ispostavilo se da se reči na računaru lakše nižu nego kada bi se sa ljudima našao licem u lice. Nije bilo druge strane da ih zbunjuje, spopliće, izvrće, potiskuje, poriče, guši. Tekle su slobodnije. Nisu nailazile na prepreke. To je već bilo bolje, ali ne i dovoljno. Mamulazala ga je istina koja ga je zajahala, tražila je više.
Pročitajte

Zaklon - šesnaesto poglavlje

2010-01-20T15:24:00.000+01:00

„Ja ovo više ne mogu da podnesem. Pošizeću. Pući ću. Znaš li samo šta mi je ta idiotkinja nadrobila? Nabiće mi i šećer i masnoće, a sutra vadim krv. Ne smem ni da mislim na šta će ličiti rezultati. To mi je sve od prokletih stranaka.“
Mladena je povukla stolicu unatrag, izronila iz svoje pregrade od pleksiglasa. Vlatki je još uvek bila pomalo neobična, ovako riđokosa. Nije se još navikla na novi izgled.
Mladena je prišla aparatu za vodu, Vlatka mu se dugo opirala, pre nego što će ga prihvatiti kao zamenu za česmu. Mladena je progutala jednu od svojih tableta, ovog puta je nije ponudila.
Radile su boks do boksa, nekada su bile u istoj kancelariji, pre nego što su prebačene u ovu prostoriju sačinjenu od samih prozirnih kutija. Odlazile su zajedno na pauze, da nešto popiju i pregrizu, ponekad napolju, češće u firminom snek baru, tako se to zvalo otkad se nekom učinilo da menza i kantina pripadaju nekom prošlom vremenu i da nova vremena zahtevaju nove reči. Nove reči su najčešće i bila jedina stvarna novina. Zajedno su, posle posla, odlazile i do autobuske stanice, da svaka sačeka svoj prevoz.
„Nešto nije u redu?“
Šefica je umela da ti se tek tako stvori iza leđa, imala je nečujan hod. Tu i tamo bi prokrstarila prostorijom, da proveri situaciju. Bila je dosta mlađa od obe i jako se trudila da se postavi iznad njih. Nije potekla iz firme. Dovedena je sa strane. Dobila je šefovsko mesto posle još jedne u nizu reorganizacija, stalno su se sprovodile nekakve reorganizacije, ponekad bi se Vlatki činilo da ništa drugo i ne rade nego se stalno reorganizuju, govorkalo se da je neko na tome namlatio silne pare, i nju je intervjuisao tip sa glatkim, gumenim licem, postavljao joj je gomilu pitanja, da se upozna sa njenim radnim zadatkom, predstavio se kao optimizejšn menadžer, bilo joj je smešno, reč menadžer ju je podsećala na menažeriju, i tih menadžera se namnožilo, posle svake reorganizacije ih je bilo sve više, ne možeš da pohvataš ko se čime bavi i zašta je ko nadležan, samo bi još i nju trebalo da proglase menadžerkom, ni direktori više nisu bili direktori nego egzekjutiv.
Pročitajte

Zaklon - petnaesto poglavlje

2010-01-16T14:15:00.001+01:00

15.

Iz beležnice doktora Nenada Novaovića

Da li se iza Prijića krije Pitić, Pjanić, Pizdić? Znaću kada ga susretnem. Nešto u njemu će mi reći. Ako nije taj, onda znači da je ono drugo. Provokator. Mada, može biti taj, pa opet biti provokator.

Zakasnio sam sa rođenjem, kada sam prispeo, mesto na suncu je već bilo zauzeto. Meni je ostala senka. Kažu da mi je i to mnogo.

Nisam pitao čvornovatog zašto se lečiš? Iako je to pravo pitanje. Još ga nikome nisam postavio. Nisam se usudio. Jednom moram. Makar jednom. Šta tvoje zdravlje i tvoj život uopšte znače? Čemu doprinosiš?

Svojevremeno, radila je kod nas jedna žena. Imala je meke, mazne pokrete. Sa usana su joj tekle slatkaste, milujuće reči. I uopšte, bila je sva ušećerena.
Kažem kod nas, mislim u domu zdravlja, iako to nije kod nas već kod njih, ja tamo radim ali tu ne pripadam. Ja nigde ne pripadam. Da li je to zato što sam bolji ili zato što sam gori od drugih?
Pacijenti su je uglavnom voleli, tu ženu, to ne biva često. Pacijent je težak stvor. Pun je hirova i prohteva, razdražljiv, uvek pripravan na nezadovoljstvo, na ljutnju. Takva su sva isprepadana bića. Ima li ičeg isprepadanijeg od jednog pacijenta?
Umela je sa bolesnicima, ni to nije čest slučaj. Lekari su sa jedne strane bolesti, bolesni sa druge. Te dve strane su u stalnom sukobu. Lekari se, nabusiti, namršteni, od bolesnika brane zlovoljom, nipodaštavanjem, nadmenošću. Pacijenti lekarima vraćaju optužbama, vajkanjima, prebacivanjima. I, naravno, ogovaranjima, omalovažavanjima. Neprijateljstvo je neprestano, razmena vatre neprekidna. Primirja su privremena, prividna.
Pročitajte

Zaklon - četrnaesto poglavlje

2010-01-11T15:55:00.000+01:00

14.

Uzalud je krivio vrat, autobusa niotkud. I to baš sad kad mu je najpotrebnije da stigne na vreme.
Posle dosta premišljanja, zaključio je da će ga Obradovićka ipak obradovati. Ma šta Braca mislio o tome. Ništa tu Braca ne odlučuje. Obradovićka mu sigurno neće tražiti ni savet, ni odobrenje. Ovog puta mu neće iskočiti iz žbuna, sa čitavom bulumentom. Prvo, zato što u ordinaciji žbuna nema, samo saksija. Žuta, sa palmom koja je i se sama više žutila nego zelenela. Drugo, zato što je Braca na sigurnoj udaljenosti. Eno ga u Americi, stigao je tamo gde majka nije jer ju je u tome sprečio izvestan nemio događaj, Nenad je bio njegov uzrok. Stigao je kao njen izaslanik, da postigne ono što je majci izmaklo. Pa i više od toga. Šta radi? Opšti s javnošću. Kopulira. Uteruje joj a da se ne primeti šta radi, ako neko Nenada pita. Ne pita ga niko, ali nema veze. Laže Braca i maže, farba i folira, obmanjuje i opsenari, u tome je oduvek bio vešt. Ako ga, neka opšti. Teče karijeru. Ako ga, neka teče, što bi mu Nenad baksuzirao? Samo neka je što dalje. Na daljinu je podnošljiviji. Nije jedini, pravo rečeno, ljudi su uglavnom podnošljiviji na daljinu nego izbliza. Izbliza im se mane bolje vide. Bodu oči. Izdaleka se nekako poravnaju. Tako da Nenad želi Braci sve najbolje. Viši položaj, veću platu, još kuća, još kola, još bazena. Još žena i još dece. Još travnjaka i još kučića na travnjaku. I uopšte, više svega. Dogurao je Braca daleko, odskočio visoko, doguraće je još dalje, odskočiće još više, u to Nenad ne sumnja. Ume Braca lepo da laže. Ubedljivo, zaokrugljeno. Svaka čast. A ta se roba traži. Laž je lepša od istine, zato je više i vole. Neka dogura što dalje, neka odskoči što više, toliko daleko, toliko visoko da se sasvim izgubi iz vida. To bi bilo ponajbolje.
Pročitajte

Zaklon - trinaesto poglavlje

2010-01-03T14:50:00.000+01:00

13.

Voleo je plavkaste večeri. U njima se osećao vazdušast, lak. Voleo je zbijenost zime, bila mu je mrska rasutost, rastresitost, rasplinutost leta. Zima ga je podsticala, leto omamljivalo. Voleo je kratke dane i duge noći. Noć je bila njegovo doba. Zgušnjavala je kašu dana. Otkrivala je mogućnosti, otvarala prolaze koje je ravnodušna i ravna dnevna svetlost činila nevidljivim. Noću je Luka bio pribraniji, poletniji, sa više pouzdanja. Zaista se budio tek sa prvim sumrakom, pošto bi mu dan protekao u polu dremežu, obavljao bi sve što se od njega očekuje, ali odsutno, kao da je na njegovom mestu bio neko drugi.
Svetleli su semafori, postrojeni kao vojnici. Boje su menjali u talasima, crvena, zelena, žuta. Nasrtali su farovi automobila. Zvali su izlozi. Kupi me, kupi me, kupi me, mrmljali su, mazno, izloženi predmeti. Blještave reklame su se trudile da privuku, zarobe, omame.
Nije izašao sa određenim planom, nije imao unapred pripremljenu akciju, neka ga trenutno nadahnuće povede. Važno je biti u pokretu. Pokret će nešto proizvesti. Kada sediš, i misao se usedi. Kada se krećeš, i misao se kreće. Prostruji, skupa s krvlju.
Zeleni krst svtluca, prelazi u crveno, pa opet u zeleno, pa ponovo u crveno. Zelena zmija, obavijena oko pehara. Šta mu to šapuće?
Pročitajte

Zaklon - dvanaesto poglavlje

2010-01-01T15:00:00.000+01:00

12.

U interent kafeu se osetila otprilike duplo starijom nego što je bila svega par koraka ranije. Tu bi, među tom dečurlijom, i Gojko bio već veteran. Da li su je odmerili začuđeno, pa i podsmešljivo, kada je sela za slobodan kompjuter, ili joj se samo tako učinilo? Pre će biti da je nisu ni primećivali, onako srasli sa mašinama, kao da su dete i mašina bili jedinstveno biće, bilo je u toj slivenosti nečeg zastrašujućeg.
Bila je tu istovremeno i nasjtarija i najmlađa. Nasjtarija po godinama, najmlađa po iskustvu u baratanju kompjuterom. Sa strahom je dotakla tastaturu. Hoće li nešto zabrljati? Hoće li morati da moli za pomoć? I koga? Onog klinca sa leve strane, koji se sav uneo u divlju vožnju gradskim ulicama? Devojku za šankom?
Mlagovito se prisećala uputstava sa kursa koji je svojevremeno pohađala na poslu, iako je mislila da ih je davno zaboravila. Snašla se. Uspela je da sama otvori sajt posvećen medicinskoj mafiji. Zatreperilo je zaglavlje: NE DAJ SE DOKTORIMA, NE DAJ SE NITKOVIMA! Da li je prošli put, kod Sneške, pisalo nešto drugo? Lik blagih crta joj se smeškao sa leve strane. Taj osmeh, međutim, nije bio radostan. Bilo je u njemu nečeg tužnog, skoro patničkog. Zaglavlje se promenilo u: NISI BOLESTAN DOK TE NE LEČE pa u: ŠTO VIŠE LEKARA, TO MANJE ZDRAVLJA!
Klinac sa leve strane, jedva nešto stariji od Prleta, obarao je, automobilom u punoj brzini, prolaznika za prolaznikom. Svaku žrtvu je propraćao pobedonosnim: Hu!
Bila je poražena silinom besa koji je izbijao iz tog malog stvorenja. I okrutnošću.
Kliknula je na Uzoran doktor, kopkalo ju je da vidi kakav je to uzoran doktor. Fotografija čoveka blagog lika se, uvećana, pojavila na sredini ekrana. Bio je to doktor Hočkins, objašnjavao je tekst. Upokojio je trista svojih pacijenata, dajući im godinama brižljivo dozirane količine otrova, pre nego što je konačno otkriven i uhapšen.
Čudovište, pomislila je, ali bez pravog uverenja.
Pročitajte

Zaklon – jedanaesto poglavlje

2009-12-27T08:37:00.001+01:00

11.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Što si mi došao kad nećeš da uradiš onako kako ti kažem? Znaš, je li, bolje od mene. Pa kad znaš, sedi kući, nemoj da me zamajavaš. I bez tebe ih imam previše na glavi. Što volim te koji sve znaju, puna su ih groblja.
Šta ti je naspelo Kapetanoviću? Da od mene praviš budalu, šta li? Nađi ti lepo nekog drugog, a kod mene se više ne pojavljuj. Ne da mi posle baljezgaš okolo da od mog lečenja nema nikakve koristi. Da pojma nemam šta da započnem sa bolešću. Kako da ima koristi od onoga čega se ne pridržavaš, ajde mi samo to objasni, ako može? Kako? Nikako. Znam ja vas, pustite jezike u galop, opanjkavate, samo to i radite. Ništarije. Opanjkavanje vas i drži u životu, ništa drugo. Živite iz zlobe, ni zbog čeg drugog. Znam ja vas dobro. Upoznao sam vas, bolje bi bilo da nisam. Gde se samo prevarih. Bolje bi mi bilo da sam čistio ulice nego što sam navukao lekarski mantil. Lakše bi mi bilo sa običnim nego sa ljudskim smećem. Mnogo lakše. Đavo me povukao za nos, eto šta je, da mi se naruga. Đavolak jedan, smejala se majka, sa odobravanjem, sa uvažavanjem, sa divljenjem, kada god brat nekom napakosti, daleko će dogurati. Pakostio je kome je mogao, najviše meni. Usavršavao zanat. Dogurao je, ne kažem da nije. I što sad dolazi? Koji ga je đavo naneo? Bolje bi bilo da nas je samo preleteo, a ni to ne bi morao, ionako smo daleko ispod njega, jedva nas opaža sa svoje visine. Ja mu dođem kao nekavo zrnce. Mora da ga kljune.
Krst moj, eto šta ste, svi do jednog, koliko god vas se nakupilo u čekaonici, Krsto Kapetanoviću, da si bar Krstivoje pa da te čovek nekako podnese. Svojim boleštinama ste me na krst pribili, da izdahnem. Jednom ću sve da vas najurim. Bič, pa napolje.
Pročitajte

Viša sila

2009-12-19T12:04:00.000+01:00

Dakle, utrapili su vam obaveštenje umesto najave. Iako sa tim obaveštenjem ne znate šta da započnete. Ništa vam konkretno nije rečeno, takav im je običaj. Vaš let se odlaže, za koliko, jesu li u pitanju desetine minuta, sat ili hrpa sati, to bi već bilo previše da vam saopšte.
Kasne. Već je davno trebalo da budete među oblacima, hitajući tamo kuda ste naumili da stignete. Već je možda trebalo i da se nađete na svom odredištu, ako se niste predaleko zaputili. A ovamo, nikako ni u avion da uđete. Bezobrazluk, nema zbora. Šta ćete, u njihovim ste rukama. Tako vam je to, prevoznici su postali naši gospodari. Određuju nam životni raspored. Živimo po njihovom voznom redu. Otkad smo stali da se stalno smucamo. Znaju da bez njih ne možemo. Hoćeš tamo, hoćeš ovamo, nema frke, ima ko da te prebaci. Ali to prebacivanje ima svoju cenu. Misliš da si se odužio, plativši kartu? E, nećeš proći tako jeftino.
Nema druge nego da se sačeka. Ništa tu ne možemo da učinimo. Valjda će se smilovati, u neko skorije vreme. Nego, šta kažete da mi nešto popijemo? Ovo bi moglo i da se oduži. Sa njihovim odgađanjima se nikada ne zna. Uz piće i priču lakše će proći vreme. Ima da klizi, samo od sebe. Ovako bi morali da ga cimate, da ga vučete, da ga gurate. Stalno bi vam negde zapinjalo. Na putu, vreme ume da bude najnezgodniji teret.
Važno je da uspostavimo protok, razumete. Protok tečnosti, protok reči, protok vremena. To ide jedno sa drugim.
Mislim da bi ovaj sto odgovarao. Odavde imamo pregled situacije. Volim da imam pregled situacije. Ne bi mi prijalo da me nešto iznenadi, zaskoči s leđa.
Pročitajte

Zaklon – deseto poglavlje

2009-12-19T12:03:00.000+01:00

10.

Počelo je zanimljivim, uzbudljivim nagoveštajem. Nastavilo se nešto drugačije.
Prvo ga je Katarina Obradović zaustavila na hodniku.
„Imam sa tobom o nečem daporazgovaram, Nešvil“, rekla je značajno. „Ali ne ovde.“
Osvrnula se uz omalovažavajući pokret, da obuhvati to ovde, koje ne zaslužuje njeno poverenje.
„Treba da popričamo nasamo.“
Nasamo, nego šta, zaigralo mu je u grudima, zatreperilo u stomaku. Nasamo Pizdiću, nasamo Tutumračice, nasamo Biserka, ajde da vas vidim šta ćete sad. Nije ni Nenad Novaković za otpad, kao što neki misle.
„Sada žurim, ali zato sutra obavezno.“
Može sada, može sutra, može noćas, može bilo kad. Nenad će u svako doba biti na raspolaganju. Neka samo zovne, neka samo zvizne, dotrčaće. Ma šta dotrčati, doleteće.
Niz obalu reke, okićene ogrlicom od zelenkastog leda, po belini se stuštio pas crn kao gar, strelovit, silovit. Zgrabio je bačeni predmet, položio ga gazdarici pred noge. Pomilovala ga je po glavi, došanula par nežnih reči. Nenad bi, ako treba, i u ledenu vodu, među struje, virove, talase, da ga lome.
„Ima u blizini jedan zgodan kafić. Hromi Daba. Tamo bismo mogli da na miru...“, predložio je.
U taj kafić ga je često vukao Darko. Imao je tamo i svoj sto. Darko je svuda imao nešto svoje ili nekog svog. Umeo je da prisvaja, Nenad je bio lišen tog dara. Imao je i otvoren račun, da naručuje šta hoće, plati kad stigne, po posebnim, sniženim cenama, koje važe za posebne, uvažene posetioce, nije propuštao da se pohvali. Bio je dobar sa gazdom, tipom unezverenog pogleda, zatupastog nosa, ulubljene brade. Imao je sa njim i neke kombinacije. Gazda je bio lokalni krimos, onako, osrednjeg formata. Nije bio ni među prvima, ni među poslednjima.
Pročitajte

Prvi srpski književnički tender

2009-12-15T15:51:00.000+01:00

Pozivaju se izdavačke kuće, i okućnice, da se jave na prvi književnički tender u istoriji srpske književnosti.
Predmet tendera je objavljivanje romana Zaklon, iskovanog u književnoj radionici Dejana Simonovića.
Evo šta o romanu kaže sam autor:
„Zaklon je blistavo remek delo u nestajanju. Tu se napetost trilera prepliće sa finim psihološkim nijansiranjem i dubokim poniranjem u tajne ljudske duše. Tu sebe rastavlja muškarac u potrazi za izmičućim pozivom. Tu bi da se nekako održi na okupu žena sa životnim zadatkom. Tu jedan neustrašivi borac razotkriva mračne mahinacije medicinske mafije. Tu se ulazi u sitne okrutnosti i paranoju svakodnevnice.
Tu se spajaju vrhunsko pripovedačko umeće i suverenost stila.
To je roman pun duha, koji ostavlja bez daha.
Ukratko, delo kojim može da se podiči svaki izdavač.“

Uslovi tendera:
Zainteresovani izdavač je dužan da navede:
- vreme objavljivanja,
- tiraž,
- autorski honorar,
- okvirni plan promocije.

O pobedniku tendera će odlučiti autor.

Delovi romana Zaklon se mogu pročitati na blogu Dejana Simonovića - http://dejansimonovic.blogspot.com/
Roman se, na zahtev, može dobiti i u celini, bilo u elektronskom, bilo u štampanom obliku.

Zainteresovani izdavači mogu da se jave na mail adresu: dejan.simonovic@gmail.com

Konkursne prijave se primaju do 1. marta 2010. godine.

Zaklon - deveto poglavlje

2009-12-15T15:49:00.001+01:00

9.

„Dobili smo besplatno zimovanje!“, dreknuo je Sutlijaš iz sveg glasa, čim ju je začuo, još nije stigla da se otarasi čizama i kaputa.
Ovog puta je poštu podigao pre nje, Vlatka je bez premišljanja bacala pozive na nagradne igre, obaveštenja o navodnim nagradama, uporno su ih slali, kao što su uporno zivkali telefonom. Kao što ih je Sutlijaš uporno iščekivao. Je li bilo nečeg u pošti, raspitavao bi se kad god bi kući stigao posle nje. Račun za struju, računa za komunalije, račun za telefon, račun za... Ne pitam te za račune, žestio bi se, što ga pogrešno razume, podozrevajućiu da to čini namerno. A čega bi drugog bilo osim računa? Više niko ne piše pisma. Čak ni dopisnice ili razglednice. Ni čestitke se više ne šalju, odgovarala bi staloženo. Koga briga za dopisnice i razglednice. I nije šteta što ih ne pišu. Pitam te za ono drugo. Koje drugo? Znaš ti dobro koje. Nego se samo praviš da ne znaš, da mi treniraš živce.
U redu, dražila ga je ponekad namerno na taj način, tako bi joj došlo, bilo je to pomalo zločesto sa njene strane, ali zašto i ona ne bi imala prava na malo zloće, nije svetica, zašto bi i bila. Zaslužio je Sutlijaš i mnogo gore. Da je neka druga na njenom mestu, razbila bi ga. Šta bi mu Sneška napravila, bolje da i ne pomisli. U stvari, Sneška ga ne bi otrpela ni jedan jedini dan. Ne bi ga otrpele ni mnoge druge.
U redu, ni Vlatki nisu nedostajale razglednice i dopisnice. Svakom na oku, bile su previše javne da bi bile lične. Pogotovo su razglednice bile bljutave i otužne u pokušaju da predstave čari nekog mesta. Mrzela je kada su ih nekada davno slali sa letovanja ili zimovanja, da svakom koga znaju pokažu divote u kojima su se našli. Te su divote bile tako jednolične da ti od toga pripadne muka. Kupujući i popunjavajući razglednice uvek istim tekstom, osećala se kao najblentaviji turista. Mrzela je kada bi je porodični razlozi pretvarali u turistu, u najbudalastije od svih bića.
Nije marila ni dopisnice. Ako se već nekom javljaš, javi se kako dolikuje, umesto da smandrljaš par reči koje svako može da pročita.
Ni čestitke joj nisu bile drage.
Pročitajte

Zaklon - osmo poglavlje

2009-12-13T14:23:00.001+01:00

8.

Naljutio ga je već sam taj insistirajući ton osobe kojoj smesta mora da se učini po volji. Gospođina korespodencija, je li, ne može da čeka. Pa lepo ako ne može. Šta on ima s tim? Što se Luke Stavrića tiče, sve na ovom svetu može da sačeka, što duže, to bolje. Ne, ženama definitvno nije trebalo dozovliti pristup računarima, previše su živčane. Nepogrešivo je mogao da raspozna računar kojim upravlja muškarac od onog koji koristi žena. Ne samo po idiotskim sličicama na desktopu, čitava mašina bi poprimila žensku nestrpljivost, nesistematičnost, prevrtljivost, hirovitost, nepouzdanost. I sirota mašina bi postala nekako brbljiva, bleskasta, histerična. Muške i dečije su bile sasvim drugačije naravi.
Kao i psi, i računari su poprimali osobenosti svojih gazda i gazdarica. Po kraju je neki bilder, širok kao trokrilni šifonjer, šetao pitbul terijera pitomog kao jagnje, dok je pudlica oštrozube i jezičave učiteljice u penziji stalno nešto kevtala i režala, a pokušavala je i da ugrize prst koji joj pružiš.
Razlikovali su se računari koje je koristila razložna, staložena osoba, od onih koji su dopali nekom nesređenom, histeričnom stvorenju. Bilo je vedrih i potištenih, bistrih i glupavih, spretnih i smotanih.
Došlo mu je da odbije, mrzeo je da ga forsiraju. Mrzeo je navalentne, vlastoljubive žene koje misle da si njihov rob pa da doletiš čim pucnu prstima. Muštrale bi te kao što muštraju sirote kučiće. Ovog puta mu je Baki baš uvalio.
Pročitajte

Popravljamo kišobrane

2009-12-13T14:17:00.002+01:00

Bio je to tup, ravnomeran bol u slepoočnicama, kao da ih je neko stegao klještima, pa niti popušta, niti dodatno zateže. Previše jasna svetlost je pekla oči.
Bila je subota. Biljana je, sa ćerkama, otišla u šoping. Uspeo je da se izvuče, nije bio ljubitelj kupovina. Naprotiv. Istina, nije na njega previše ni navaljivano. Ponuđeno mu je da krene, više reda radi, nego što se stvarno računalo na njega. Bio je slab kupovni kompanjon, nije delio opšte uzbuđenje. Bio je kvari-igra. Tako da tu zapravo nikakvog izvlačenja nije ni bilo.
Kada je već sam u kući, mogao bi da malo sredi terasu, dugo to odlaže, a da mu niko ne smeta tako što će se vrzmati oko njega ili mu dosađivati primedbama i savetima. Nije mu se dalo. Bio je previše mlitav, previše bezvoljan da išta započne. Najradije bi spustio sve roletne i, nepokretan, zurio u tamu. Neće to učiniti. Retko sledi podsticaje koji odnekud izrone. Nepoverljiv je prema njima. Nepoverljiv je i prema svojim pobudama i svojim željama. Bilo je tu nečeg pred čim se ustezao, nečeg što mu se činilo sigurnijim da drži na odstojanju, nečeg za čim je odbijao da se povede.
Ženska prilika u bluzi boje banane i zagasito smeđoj suknji, sa torbom u ruci, primicala se ulazu u zgradu. Zbog nečeg je zastala i podigla glavu. Spazila ga je pre nego što je stigao da se povuče. Mahnula je. Odgovorio je mahanjem. Ženska prilika je nastavila dalje.
Napustio je terasu, bio je tu previše izložen. Nije mu bilo do pozdravljanja i otpozdravljanja.
Uključi me, pozivao ga je televizor. U tom pozivu bilo je nečeg skoro zapovedničkog. Ruka je, sama od sebe, poslušno posegla za daljinskim upravljačem. Zaustavio ju je. Za trenutak se kolebala, kao vojnik između dve protivrečne komande. Onda se povukla. Televizor se prekorno narogušio.
Pročitajte

Zaklon - sedmo poglavlje

2009-12-06T15:45:00.001+01:00

Kao dete, strepela je od roditeljskih sastanaka. Nije bilo nekog posebnog razloga, ali je ipak strepela. Ocene joj, istina, nisu bile blistave, ali je bilo i daleko gorih od nje. Ponašanje joj je, sve u svemu, bilo pristojno. Tako da nije bilo razloga za neke posebne zamerke. A opet se pribojavala da će takvih zamerki biti, da će, najpre učiteljica, sitna postarija žena sa punđom i brošem na grudima, u srednjoj razredni, matematičar krupnih šaka, pred svim roditeljima izneti nešto jako nepovoljno o njoj tako da će majci biti neprijatno, sedeće ukočena, bleda od stida, podrhtavajućih usana, i samo čekati da se sve završi pa da ode što pre.
Nije Vlatka strahovala od grdnji ili kazni, koje bi mogle da uslede. Znala je da ih, ma šta učinila, neće biti, majka nije umela da grdi i kažnjava. Utoliko bi joj je bilo teže, kazna bi poravnala njen greh. Bila je strašna upravo neprijatnost koju bi majci mogla da priredi. Zar da se zbog Vlatke oseća gorom od drugih? Zar da bude njena sramota?
Strepela je tako kroz celo školovanje iako se nešto slično nikada nije dogodilo.
I sada je sa strepnjom odlazila na roditeljske sastanke. Išla je uvek ona, Sutlijaš nije hteo ni da čuje, ne može on da podnese tu nastavničku umišljenost, svašta su sebi uvrteli u glavu, jedva je dočekao da se reši škole, ne dolazi u obzir da u nju ponovo ulazi. I tako dalje. Sutlijaš je redovno navodio sijaset razloga za svoje postupke, nikada onaj pravi. Možda ga ni sam nije znao. Uostalom, ovako je bolje. Bilo joj je draže da sama, iz prve ruke, sazna kako ide školovanje njenih sinova. Makar morala da pretrpi bojazan da će čuti i ono što nikako ne bi želela. Ako bi neki od sinova nešto zabrljao, to bi značilo da je zakazala, da svoj majčinski posao nije uradila kako valja. A držala je svojom obavezom, prema sebi više nego prema drugima, da sve što joj povereno odradi valjano, onako kako doliči. Mrzela je ošljarenje.
Na sastanku su prevladavale žene, bilo je svega par očeva. Muškarci su takvi. Izvlače se kad godu mogu. Poseju seme i time je, što se njih tiče, uglavnom obavljen sav posao. Dalje ih baše briga. Beskorisne kukavice. Uputnije da uopšte ne računaš na njih, ostaviće te na cedilu kad god zagusti.
Vlatka se nikada nije zanosila prinčevima na belom konju, niti žapcima koje će svojim poljupcem pretvoriti u prekrasne prinčeve. Ni prinčevima koji će je, usnulu, probuditi, niti onima koji će je odvesti čarobnim kočijama. Želela je čoveka sa kojim će podeliti teret života, koračaće rame uz rame, uvek će moći da se oslone jedno na drugo. Tražila je, čekala takvog čoveka. Nije ga bilo, susretala je sve same gnjide, izvlakače, slabiće, krivinaše, izdaće te kada god ti zatrebaju. Onda joj je čekanje dojadilo. Tako se obrela u braku, sa čovekom koji se slučajno našao pri ruci kada je konačno zaključila da su pravi muškarci ionako izumrla vrsta pa da je onda sasvim svejedno, jedan kao i drugi, dece, nažalost, bez njih nema, a htela je decu, da ih podigne, odgaji onako kako treba. Čuvala se da ne upadne u zamku, u koju upadaju mnoge žene i mnogi muškarci, da, mahnuvši čarobnim štapićem, slučaj preobražavaju u izbor i da osobi sa kojom žive pridaju vrline kojih nema, kako bi se opravdali.
Sve je prošlo u redu, Prle nije bio ni spomenut. Nije bio ni pohvaljen, ni pokuđen. Za školu, sasvim dovoljno. Nije zahtevala od sinova da blistaju, kako bi ona zablistala. Nije ih doživljavala kao trkače koji za nju osvajaju prva mesta.
Pročitajte

Snimak

2009-12-06T15:32:00.001+01:00

Odradio sam svoje za taj dan. Zapravo, ponadao sam se da jesam. Ispostavilo se da nije bilo tako. I šta sad vredi da pominjem blago prolećno popodne, koje je pozivalo da zagnjurim u njega? Ništa. Mojim životom upravljaju drugi. Rob sam koga drže na kratkom lancu. Mogu da me cimnu u svakom trenutku. Prokleti bili.
Bio sam na terasi. Kada je lep dan, volim posle ručka da sednem na terasu. Ne radim ništa posebno. Blenem u rastresite, paperjaste oblačiće, koji tu i tamo vise po nebu. Slušam zvuke ulice. I osećam kako u meni narasta neka bezrazložna milina.
Trgao me je mobilni, proklet bio. Hiljadu puta sam se zakleo da ne odgovaram na pozive s posla. I, razume se, prekršio sam zakletvu onolilko puta koliko sam je dao. To je jače od mene. Kada me traže, moram da se odazovem. Ne umem drugačije.
To što zovu sa posla je već po sebi bilo dovoljno loše. To što je na vezi bio lično Broj Jedan, to je bilo i više nego veoma loše. To je značilo da su nastupile Posebne okolnosti. U takvim okolnostima Broj Jedan sam izdaje sve naloge. Da posle ne bi bilo vađenja šta je ko kome rekao, a šta ko razumeo, šta je ko preneo, a šta nije.
„Sedi kući. Nigde ne mrdaj. Budi u pripravnosti. Dok ne doletimo po tebe.“
Nije to čak morao ni da kaže. I bez toga sam znao šta me čeka.
Pre neku noć sanjao sam kako sam uzjahao Broja Jedan. Šibao sam ga i mamuzao da sve prašti. Onako svojski. Broj Jedan je njištao i trčao sve u šesnaest. Mnogo lep san. Bilo mi je strašno krivo kad sam se probudio. A taman sam hteo da ga nateram da preskoči jednu poširoku jarugu. Ah, pusti snovi.
Biti u pripravnosti značilo je dreždati celo popodne, možda celo veče, čak celu noć. Dok ne pozovu. A onda navrat nanos odjuriti na mesto zbivanja.
Ima onih koji umeju da čekaju. Momak sa rasvetom je, recimo, pravi umetnik u čekanju. Taj lepo rasporedi čekanje i druge stvari kojima se usput bavi. Ja ne umem. Mene čekanje celog obuzme. Prosto me proždere. Kao na iglama sam. Vrzmam se tamo i ovamo, i uopšte ne znam šta da započem sa sobom. Ispred mene se isprečilo ono što tek treba da se dogodi. Ne mogu ničemu da se posvetim dok ne pređem preko toga. Sav sam se usmerio na to što treba preturiti preko glave. Nisam nizašta. Osim da čekam da to što pre dođe i što pre prođe.
Pročitajte

Zaklon - šesto poglavlje

2009-12-03T12:28:00.001+01:00

6.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Ki, ki, ki, sitno, meketavo, seckavo. Samo se ti kliberi.
Motorna testera. Struže.
Trebalo je drugačije sa Tutumračicom. Ne da se onako oduzmem. Činjenica, bio sam zatečen. Nisam predvideo. A ja kad sam zatečen, od mene nema ništa. Oduzmem se. Ukočim. Ni da mrdnem. Samo se zablenem. Takva mi je priroda, preživarska. Sve moram da prežvaćem. Dok ja svarim događaj, dok ga smestim gde spada, dok smislim šta treba da uradim, kako da se postavim, dok sve to obavim, piši propalo. Više i nema šta da se uradi. Prošao je pravi trenutak.
Moram nešto da uradim po pitanju svog preživarstva, ovako više ne ide. Dokusuriće me događaji, koji me zaskaču, pretiču.
Zašto sam bio zatečen? Zašto nisam predvideo? Zašto nisam uzeo u obzir tu sasvim realnu mogućnost? Tako nešto se, a pre, a kasnije, moralo desiti. Čudo da se nije dosad desilo. Kako to da nisam imao pripremljen odgovor? Pa da ga samo izvučem iz rukava kad zatreba?
Nedopustiva neopreznost. Uvek treba biti spreman na najgore. Ako si pripravan na najgore, sve drugo će ti lakše pasti.
Tutumačici je trebalo da odmah utuvim u glavu ko je ko. Trebalo je da joj očitam bukvicu. Da joj, marš napolje, pokažem vrata. Da joj, zbog spletkarenja, zabranim da se više ikada pojavi u mojoj ordinaciji. Zašto lekar ne bi imao pravo da bira pacijente?
Ma šta ordinacija, malo je to, trebalo je da joj zabranim pristup u dom zdravlja. Ma šta dom zdravlja, malo je to. Trebalo je, jednom zasvagda, isteram iz svih zdravstvenih ustanova. Ima onih koji ne zaslužuju da ih lečiš. Što bi to svakom bilo dato? Na tanjiru. Izvoli, posluži se.
Ne, ipak je pametnije što sam se pritajio. Za slučaj da je Tutumračica lažna pacijentkinja, poslata odozgo. Da me razoktrije, da me raozbliči. Ako je tako, malo su se prevarili. Naleteli su na većeg lukavca nego što su se nadali. Pravim se glupljim nego što jesam. Uspavljivanje, zavaravanje protivnika. Pitanje taktike.

Pročitajte

Čovek od stakla

2009-12-03T12:26:00.000+01:00

Trgne se kada u novinama ugleda svoju fotografiju. Još uvek. Posle svih godina. I svih fotografija. Mislio je da će se vremenom navići. Nije.
Osoba koja mu se usiljeno osmehuje i jeste i nije on. Liči na Bokija, nije da ne liči, ali tu nečeg ima previše. I nešto nedostaje. Ne može da odredi šta. Ali zna da je nešto veoma važno. Ni taj osmeh nije njegov. To je osmeh za slikanje. Onakav kakav treba da bude.
„Ljudi hoće da vide nasmejane pobednike“, kaže Žaki. „Samo su gubitnici namršteni.“ Verovatno je u pravu. Žaki se razume u takve stvari. Žaki je glava. Zna šta ljudi vole i šta ne vole. Boki se u svemu tome slabo snalazi.
Iznad fotografije, na kojoj i jeste i nije on, urla natpis:
ZGROMIĆEMO IH!
„Počistićemo ih. Ima da ih nema“, dodaje Miki. Miki ima običaj da ponavlja ono što Boki kaže, ali drugim rečima. Miki kupuje sve moguće novine, pregleda sve sportske strane, prati sportske vesti na televiziji. Redovno obaveštava Bokija o svemu što se odnosi na njega i na tim. Miki mu je veoma privržen. Ova privrženost ume ponekad da bude zamorna ali je Boki ne odbacuje. U Mikiju je pronašao mlađeg brata, koga nikada nije imao. Štiti ga i gura koliko može, podučava ga, deli mu upotrebljive lopte, namešta sigurne prilike kada ga trener ubaci u igru. Mikiju je Boki oslonac, koji mu je neophodan da bi se osećao sigurnijim, Boki se i sam oseća čvršćim kada nekog podupire.
„Isprašićemo ih“, kaže Miki, malo pometen jer, umesto predusretljivog odobravanja, nailazi na ćutljivo ali opipljivo negodovanje.

Pročitajte

Zaklon - peto poglavlje

2009-11-22T16:37:00.000+01:00

Brujalo joj je u ušima kada je konačno odložila slušalice. Od žalopojki, zahteva, pretnji, prekora. Bila je do grla ispunjena tuđim ogorčenjem, tuđom nervozom, tuđom srdžbom. Iz tog mnošta glasova je izbijala jedinstvena, zgusnuta ozlojeđenost. Više ni reč nije imala gde da stane.
Vlatka je radila u vodovodu. Iz boksa od providnog pleksiglasa davala je telefonska obaveštenja o kvarovima i nestašicama. Veza usijana, uši bride od srditih glasova, obrušavali su se na nju, u slapovima. Retko ko je zvao da se obavesti. Tražili su nekog na kome mogu da iskale svoj gnev, istresu svoju nervozu. To joj je zapravo i bio pravi posao, da na sebe primi zanovetanja i zamerke, pogrde i uvrede, ljutnju i psovke, proteste i pretnje. Samo zato je još uvek nisu zamenili govornim automatom. Istresti se na ljudsko biće i na mašinu, to nikako nije isto.
Nije zamerala onima koji su penili. Razumela ih je. Stavljala se u njihov položaj. I sama je znala kako je to kad ostaneš bez vode. Utoliko joj je bilo teže. Da je mogla da ih osudi, skinula bi sa sebe veliki teret, obesnažila bi ih. Ali nije mogla. Izbegava je da bilo kome sudi. Niko joj nije dao to pravo.
Bilo je dana kada bi sa posla izlazila podrhtavajući od tuđeg besa. Bilo je dana kada bi kući stizala sva slomljena.
Odmahnula je glavom pred dlanom sa zelenom pilulom.
„Ponuđen kao počašćen.“

Pročitajte